„I ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući“: Pedeset godina od premijere prvog jugoslovenskog porodičnog sitkoma

Čuvena tema serije „Pozorište u kući“, otpevana od strane Sedmorice mladih, 21. oktobra 1972 prvi put se čula i uvela nas u svet porodice Petrović – Nikolajević. „Pozorište u kući“  je verovatno prvi moderni sitkom jugoslovenske televizije. Nastao kad niko u već pomenutoj Jugoslaviji nije ni znao a ni koristio termin sitkom. Iz ove perspektive gotovo nemoguće izgledajuća srednja klasa jugoslovenskog društva, srećna u svom postojanju ali i snovima koji se gotovo nikad neće ostvariti. Ali zato snovi valjda i postoje.

Porodica koja je pravila pozorišno-komične situacije je bila mama, tata, sin, tašta i rođaka koja je ujedno i kućna pomoćnica, ali i podstanarka. Tri u jedan. Glavu porodice, Rodoljuba Rođu Petrovića, glumio je u verovatno svojoj najvećoj ulozi Đuza Stoiljković. Rođa je bio provincijalac koji se snalazi u Beogradu. Vozi fiću, a sanja tristać, gura glavom kroz zid, čak i tamo gde ga nema, večito zaljubljen u svoju lepu ženu i u stalnoj svađi i raspravi sa svojom taštom.

A kad smo već žena porodice, odnosno Nikolajevićki. Suprugu je prvo glumila Ljerka Draženović, da bi je nakon osam epizoda zamenila Stanislava Pešić, koju ipak više pamtimo kao Olgu Petrović. Vaspitana na visokoj nozi i kao dama dignutog nosa, naravno da je pala na šarm provincije, kako to već uglavnom biva u svim dobrim a i lošim SFRJ pričama sa televizije, od „Pozorišta“, preko „Vrućeg vetra“ do „Boljeg života“.

Njena majka Olga Nikolajević (maestralna Olga Ivanović) je predratna gospođa, koja, sad kad može o tome slobodno da se priča, sigurno nije bila srećma mnogim stvarima tih sedamdsetih, sa društvom, narodom i ideologijom koja je smenila onu uz koju je odrastala, ali je bilo takvo vreme kad bi bilo bolje da se tako nešto prećuti, pa je sve svoje frustracije usmerila ka zetu, u toj redovnoj igrariji dve zaraćene strane koje gotovo uvek po pravilu žive zajedno. Olgu Nikolajević je posećivao, hajde da budemo realni pa kažemo, bivši švaler Vasa S. Tajčić (Dragutin Dobričanin). Za mene klinca koji je prvi put gledao ovu seriju trideset godina posle njene premijere, ovo srednje slovo je toliko štrčalo da je moralo da označava nešto potpuno strano i čudno, i sami tim neuklapajuće u svakodnevicu.

Kućna pomoćnica koja je i podstanarka (Ljiljana Lašić), kao i sin (Goran Trifunović) je veza sa mladima koji su tu više da predstavljaju gubitak konekcije sa starijima, nego da privuku mlađu publiku. Ovako sve napisano, i ako niste bili u situaciji da pogledate, deluje sve dosta ozbiljnije i na momente mračnije nego što je zaista bilo. Tu je sjajan scenario i zamisao Novaka Novaka došao najviše u prvi plan. On nikoga nije osuđivao i svi „sukobi“ su tu humora radi bez nekih većih produbljivanja jaza između ljudi sa sela i grada, ili mlađih i starijih. U par epizoda su dolazili i gosti iz Zagreba, pa smo mogli da imamo sudar grđanske klase Srbije i Hrvatske, sve šale radi i komike.

Američka pop kultura tog vremena je ovakvih serija imala na tone, međutim kod nas nikad i nisu zaživele u nekoj velikoj popularnosti, možda upravo zbog toga što smo imali na TV-u njihove parnjake koji se prezivaju na ić. „Pozorište u kući“, zbog svog komičnog tretiranja malog čoveka i njegovih svakodnevnih problema, možda pre može da pronađe konekciju sa animiranim američkim serijama „Flinstones“ ili „Jetsons“.

Serija se emitovala pet sezona i to ne baš godinu za godinom. Poslednja dva serijala su zagazili i u osamdesete, a završili su celu svoju storiju 1984. Za nešto malo više od 80 epizoda, Rođa se trudio da izbaci svaki mogući problem iz svoje dnevne sobe, jer je samo želeo kad završi sa svojih 8 sati rada po Robertu Ovenu, da odmara i drema u fotelji nad novinama, ali to se gotovo nikad nije dešavalo zbog stalnih situacija i gostujućih likova koji su paradirali kroz kuću.

Desili su se i beogradski i zagrebački rimejk serije pre 15-ak godina, koji nije da nije valjao, ali nije imao neku veliku gledanost i nije stvorio odgovarajući hajp oko sebe. Original je ipak bio i suviše svež za svoje vreme da mu i nekoliko decenija kasnije nije bio potreban rimejk i modernizacija. I dalje kad se zadesi repriza ove serije na javnom servisu (koja se dešava ipak nešto manje puta nego regularne Pavićeve produkcije) zaseni ostale porodične domaće serije svojom brzinom i humorom, zbog čega 45 minuta od vesele uvodne špice, do Đuzinog pevanja uz akustičnu gitaru „Još jedan prođe dan“, zaista proleti. Kao što je proletelo i ovih pola veka.