Na programu Kanskog festivala juče su bila dva, odnosno tri velika majstora sedme umetnosti – braća Darden i Ksavijer Dolan.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Nažalost, moram vam reći da je poslednje delo braće Darden pravo razočarenje. Čini mi se da su se nosioci dve Zlatne palme i brda nagrada za svoj dosadašnji impresivan opus malo umorili i da više nemaju pravu inspiraciju, a ni strasti. NJihova „Nepoznata devojka“ je marginalno, artificijelno, tanko i neuverljivo delo. Bez emocija. Ravno. Heroina ovog filma je mlada doktorka koja oseća odgovornost i krivicu što nije otvorila vrata svog kabineta jednoj devojci, koja je neposredno nakon toga nađena mrtva. Budući da policija ne zna ništa o njoj, ona počinje sama da istražuje, kako bi saznala kako ime, tako i nešto o životu nepoznate mlade žene. „Nepoznata devojka“ je jedan čudan, dramatski krut, i doktorski hladan film. U kome mnoga moralna pitanja koja priča pokreće – od krivice, odgovornosti, savesti, itd, možete samo da pretpostavite ili čujete, ali nijednog trenutka i da osetite.
A zatim je na Kroazetu stigao najtalentovaniji mladi reditelj iz Kanade, vunderkind savremenog filma – Ksavijer Dolan, sa svojim poslednjim delom „To je samo kraj sveta“. To je adaptacija pozorišne drame istog naziva, francuskog dramatičara Žan Luk Lagarsa, koji je umro od side 1995. U njoj on govori o mladom, nagrađivanom piscu, koji dolazi u posetu svojoj porodici nakon dvanaestogodišnjeg odsustva, sa namerom da im saopšti da umire. Da bi ispričao ovu priču, Dolan je okupio vrhunsku filmsku ekipu – Gaspar Ulliel igra pomenutog pisca, Natalie Baye njegovu bistru i nekonvencionalnu majku, udovicu, Lea Seydoux sestru pankerku; Vensan Kasel brata Antoana, radnika u fabrici alata, koji je oženjen dosadnom i podređenom Katrin, koju igra Marion Kotijar. I pored želje, truda i napora da doček i ceo susret protekne lepo i u dobroj atmosferi, sve je uzaludno. Od trenutka kada Luis ulazi na vrata, počinje dranje, vika, rasprava i svađa. Poslednji Dolan neće leći svima. Za neke će čak biti neizdrživ za gledanje. No, po meni je to veliki film, baziran na retko dobrom tekstu. Jedinstvenom, snažnom. Koji je Dolan do krajnosti ispoštovao. „To je samo kraj sveta“ je briljantna, stilizovana, luda evokacija o disfunkcionalnoj familiji, koja na, neki način, može biti i propratni, drugi deo njegovog kultnog filma „Mamica“. To je veoma pesimističan film na temu porodice, u kojoj ne nalaze uvek svi zaklon i uporište, već je doživljavaju kao neizdrživo, toksično mesto nezadovoljstva i nesreće.
Pored zvanične selekcije i na drugim, propratnim smotrama su se događala čuda. U nemogućnosti da sve pokrijem, želim da vam skrenem pažnju na neka po meni najznačajnija dela. „Clasch“ egipatskog reditelja Mohamed Diaba, čija se radnja dešava 2013, dve godine nakon egipatske revolucije, zastrašujuća je vizija bezakonja i haosa u koji se zemlja survala. Akcija se događa u policijskoj marici, u koju su zajedno ugurani kako revolucionari, tako i fundamentalist i razni drugi protestanti. Diab se u ovom svom snažnom i veoma uznemirujućem prvom filmu, izdiže iznad politike i ne opredeljuje ni za jednu stranu. On oštricu svoje nemilosrdne i ubitačne kritike upućuje pre svega nehumanom egipatskom društvu, punom predrasuda.
Za sve, sem za vegetarijance biće prava gozba za oči, senzacionalan, impresivno napravljen i naravno – krvavo crven francuski triler „Raw“, o mladoj ženi koja otkriva zadovoljstvo u mesu, u svim značenjima ovog termina. Julia Ducournau je ovim svojim prvim delom izazvala pravu senzaciju na Kroazeti. Nakon što se proslavio u filmu „No“ Pablo Larraina, Garsia Bernal je rešio da ponovi druženje sa ovim izuzetnim latinoameričkim rediteljem. Rezultat zajedničkog rada je „Neruda“, majstorski napravljena, gledljiva kontemplacija o velikom umetniku. U filmu Bernal igra detektiva koji prati velikog čileanskog poetu-političara, koji je bio prinuđen na azil 1948. „Student“ ruskog pisca i reditelja Serebrenjikova je mračna i snažna parabola o religioznom fundamentalizmu, u čijem je centru gimnazijalac koji postaje opsednut Svetim knjigama, i u kome narativ kreće od realnog, da bi postajao sve bogatiji i otkačeniji. Kakvim životom se živi u centralnim predelima Avganistana? „Vuk i jagnje“ će vam dati neku ideju o tome. Sa fotografijom za ostati bez daha i fantastičnom intrigom, Camille Choteau je napravila prelep, čaroban film o životu običnih ljudi, sa haosom rata u pozadini. Mahamat Saleh Haroun, koji je osvojio Nagradu kritike u Kanu 2010. za „Čoveka koji urliče“, u svom novom filmu „Hissein Habre – Jedna tragedija u Čadu“, daje reč žrtvama diktatora iz Dakara, i to bez patosa i sentimentalizma. Divno je videti sreću svih tih ljudi i žena koji su postali heroji jer su uspeli da izvedu pred sud pravde bivšeg šefa afričke države i to po prvi put u istoriji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
