Foto: Birgit_Hupfeld-scaled„Divlja patka“ (norv. Vildanden) je drama u pet činova koju je napisao norveški dramatičar Henrik Ibzen (1828–1906), jedan od najznačajnijih predstavnika moderne drame.
Objavljena je 1884. godine i smatra se jednim od Ibzenovih najsloženijih dela.
Ona duboko zadire u pitanje istine, samoobmane i posledica koje istina može doneti u život ljudi. Predstava je premijerno izvedena 9. januara 1885. godine u Bergenu.
Ibzen u ovom delu istražuje ideju da istina nije uvek oslobađajuća, već može biti i destruktivna. Glavne teme drame su sukob između iluzija i stvarnosti, lažne sreće i moralnih dilema.
U središtu priče je porodica Ekdal, a posebno lik Gregersa Verlea koji dovodi do narušavanja porodičnih odnosa razotkrivanjem istine o prošlosti.
Najpoznatiji simbol u drami je upravo divlja patka koja predstavlja bekstvo u iluzije i nemogućnost suočavanja sa stvarnošću.
Izmišljeni lov i stvarno samoubistvo
Protagonista komada, Gregers Verle, vraća se u roditeljsku kuću nakon više godina odsustva.
Dugo se klonio svog oca, veletrgovca i konzula Verlea.
Kod kuće ponovo sreće prijatelja iz detinjstva Hjalmara Ekdala sa kojim takođe nije imao kontakt.
Kada shvati da je njegov stari prijatelj uhvaćen u mrežu laži i intriga, on želi da otvori oči.
Suočen sa istinom, Hjalmar treba da stekne hrabrost za veće stvari, za idealnu budućnost.
Ali u stvari, Gregers ne samo da uništava život Hjalmara, koji nije dorastao Gregersovom idealizmu, već uništava i život Hjalmarove žene Gine.
Konzul Verle i njegov sin Gregers priređuju zabavu na kojoj se pojavljuje i Gregerov prijatelj iz detinjstva Hjalmar Ekdal sa porodicom.
Hjalmarovu ćerku, Hedvig, finansijski izdržava stari Verle.
Gregers sumnja da je starac Hedvigin pravi otac i da je stoga morao imati aferu sa Hjalmarovom ženom Ginom.
Nakon svađe sa ocem, Gregers se useljava kod Ekdalovih i primećuje da njegov prijatelj Hjalmar i posebno njegov tast žive u svetu snova.
Često ulaze na tavan da bi krenuli u izmišljeni lov.
Tamo gore živi i izmišljena divlja patka koja pripada Hedvig.
Gregers odlučuje da Hjalmaru kaže istinu koju on veoma loše shvata.
Hedvig slučajno sve primećuje i vidi samo jedno rešenje: puca u sebe.
Sam Ibzen je pisao svom izdavaču da komad neće biti o političkim, društvenim ili javnim poslovima, već samo o porodici i njenim unutrašnjim pričama.
Psihološki aspekt je u igri u „Divljoj patki“: cela porodica ne živi u stvarnosti, već stvara sopstvenu iluziju o njoj.
Kao i u drugim svojim delima, Ibzen još jednom naglašava društvenu laž.
Praznina kao predstava otuđenja
Pri izvdebi predstave ne postoji osećaj ovde i sada.
Čini se da sve prati bezvremenski pristup.
Scena je prazna osim crnog bubnja na prednjem levom delu bine.
Cela produkcija ostaje minimalistički distancirana, sa nekoliko sitnih izuzetaka.
Glumci takođe održavaju ovu prazninu među sobom.
Obično stoje na udaljenosti od nekoliko metara, figure se pojavljuju kao otuđene jedna od druge i same od sebe.
Praznina bi mogla biti potencijal, potencijal za značenje jaza, za veliki spektakl gde ništa ne ometa pogled.
Ali igra u „Divljoj patki“ zasnovana je na minimalističkom opštem konceptu, tako da dijalozi deluju neobično bledi i neravni.
Otuđenje ide toliko daleko da se čini da utiče i na odnos između glumaca i njihovih uloga.
Ibzen kroz dramu istražuje ideju da ljudi često grade svoje živote na iluzijama i lažima kako bi izbegli bolnu stvarnost.
Za mnoge likove, iluzije su odbrana od surovosti istine.
Lik Gregersa, koji želi da “osvetli” živote drugih likova istinom, dovodi dramu do kritične tačke, pokazujući koliko je istina ponekad razarajuća.
Gregers Verle veruje da je istina uvek ispravan put i da će osloboditi ljude, ali u stvarnosti, njegovi pokušaji da “pomogne” otkrivajući istinu izazivaju haos.
On želi da razotkrije tajne porodice Ekdal misleći da će to poboljšati njihove živote, ali stvari se završavaju tragično.
Divlja patka, koju porodica Ekdal drži u svojoj kući postaje simbol same porodice i njihovog života u iluzijama.
Patka je ranjena, kao i porodica, i živi u zatočeništvu, što aludira na to da su i likovi zatvoreni u svojim životima ispunjenim neistinama.
Ibzen prikazuje kompleksne porodične odnose kroz Hjalmara Ekdala, njegovu ženu Ginu i njihovu ćerku Hedvig.
Hjalmar je pasivan i često izbegava stvarnost, dok je Gina praktična, ali skriva tajne o svom odnosu sa Verleom.
Hedvig, koja obožava svog oca, postaje žrtva porodične nesreće i Gregersovih nastojanja da promeni njihov život.
Društvo počiva na mreži laži
Divlja patka kao simbol označava ranjenost i zatočeništvo.
Ibzen preko ove životinje istražuje stanje duha likova koji, kao i patka, ne mogu da se vrate u svoje prirodno okruženje nakon što su ranjeni, i sada žive u zatvoru iluzija.
Voda u kojoj je patka zarobljena takođe predstavlja dubinu tajni i iluzija koje likovi nose sa sobom.
Patka ostaje na dnu “živa, ali oštećena”, što je paralela sa životima članova porodice Ekdal. Cela drama funkcioniše na načelu dvostrukog tla.
Ibzen se oslanja na sledeći psihološki efekat: kada čujete, u brzom nizu, dve dijametralno suprotne ali logički opravdane činjenice, skloni ste da verujete da je prva izjava istinita, dok drugu tvrdnju ili poričete ili ignorišete.
Činjenica da je Hjalmarova majka takođe imala loš vid i da bi se Hedvigova kratkovidost takođe mogla objasniti kao nasleđeno od njegove bake po ocu je nebitna, jer je drugo logično objašnjenje već dato ranije.
Na taj način Ibzen postavlja lažni trag, koji je dodatno potkrepljen ljudskim senzacionalizmom.
Na kraju, autor ostavlja bez odgovora pitanje ko je zapravo Hedvigin biološki otac.
Međutim, istina ili namera drame je ionako drugačija – otkriva se u petom činu, kada liberalni doktor Reling kaže da društvo drži na okupu samo mreža laži.
Ibzen takođe briljantno koristi još jedan trik kojim se naš mozak poigrava sa nama.
Uz prethodno znanje o određenim vezama, nove stvari se mogu pojaviti u potpuno drugačijem svetlu samo zato što mozak projektuje prethodno znanje u nove činjenice.
To se vrlo dobro može uočiti u razgovoru otac-sin na kraju prvog čina, iz kojeg se veruje da se može zaključiti stvari koje se uopšte ne pominju.
Tipično ljudska osobina je da uvek želite da vidite ljude koje volite u dobrom svetlu.
Ibzen iskrivljuje ovu osobinu do groteske: da bi održala lepu sliku o svom mužu, Gina uvek nađe objašnjenje/opravdanje za to što on ne radi kako bi se od njega očekivalo.
Glumili su: Oliver Stokovski, Florijan Jar, Oliber Negele, Simon Cagerman Ana Dreksler, Nafi Jana, Maks Majer, Nikola Kirš i Tereza Milner za bubnjevima.
Ona je perkusionističkim deonicama potencirala dramatične emocionalne linije dijaloga.
Ko je Johanes Holmen Dal?
Režiser Johan Holmen Dal, rođen u Oslu 1985. godine, studirao režiju na Nacionalnoj akademiji umetnosti u Norveškoj.
Od tada je veoma produktivan režiser, koji je poslednjih godina postavio predstave poput „Hamleta“ i „Per Ginta“ u Narodnom pozorištu u Oslu i na festivalu u Bergenu.
„Divlje jagode” Ingmara Bergmana i „Kavkaski krug kredom” Bertolta Brehta u Narodnom pozorištu Oslo, „Višnjik“ Antona Čehova i „Polomljeni krčag” Hajnriha fon Klajsta itd.
Dobio je nagradu kritike i nagradu ”Heda” za komad ”Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa. Johanes Holmen Dal debituje u Nemačkoj inscenacijom „Divlje patke” Henrika Ibzena u Rezidencteatru u Minhenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
