Scene iz ostvarenja „Šaulov sin“ proganjaće vas danima nakon što ste odgledali film. Zvuci i slike iz fabrike smrti, ljudskom rukom stvorenog pakla, urezaće se u vaše pamćenje i kao aveti iz prošlih vremena neće vam dati mira. Ali mađarski reditelj Laslo Nemeš smatra da priča o užasima Aušvica ne treba da bude opomena samo gledaocu kao pojedincu, već samoj Evropi na trenutak u kojem je ubila samu sebe.
Njegov debitantski film, koji je u Kanu nagrađen Gran prijem, iako je prema oceni kritike bio najbolje ostvarenje glavne selekcije, na vrlo originalan način govori o logorskoj svakodnevici. originalan u svojoj vizualnosti, ali i temi, film je ispričan iz vizure Šaula, pripadnika Zonderkomanda, koje su esesovci držali po nekoliko meseci u logoru kako bi čistili gasne komore, održavali peći u koje su se svakodnevno bacala tela ubijenih, sortirali njihovu odeću i vredne stvari, prali krvave podove, bacali ljudski pepeo u reku, koji jednog dana među leševima pronađe dete za koje veruje da je njegov sin. U tom trenutku, čak ni pobuna njegovih sapatnika ne može da ga odvoji od njegovog cilja – da sahrani sina.
– Ideja za film došla je nakon čitanja knjige „Glasovi pod pepelom“, koja se sastoji od pronađenih rukopisa članova Zonderkomanda u logorima. Njihovo iskustvo preneli smo na film, ali ta knjiga je bila samo početak. Mnogo vremena i truda smo posvetili istraživanju. Imali smo i konsultante za istoriju iz Francuske, Mađarske i Izraela prilikom rada na scenariju. Jedan od likova na filmu, doktor, inspirisan je memoarima jednog mađarskog logoraša koji je napisao knjigu „Mengelino nasleđe“ nakon rata. Ali istorija je samo osnova. Film nije dokument već fikcija – kaže u razgovoru za Danas Laslo Nemeš (38), nekadašnji pomoćnik režije Bele Tara.
I sami ste imali članove porodice koji su ubijeni u Aušvicu. Da li je to uticalo na vas da počnete da se bavite ovom temom?
– Na neki način, da. Kada neko iz vaše porodice pogine u takvim uslovima, ostanete sa pitanjima na koje želite odgovore. Ne kažem da sam danas bliži odgovorima, ali pokušavam da približim to ljudsko iskustvu gledaocu.
Da li ste imali moralnih, etičkih, pa čak i žanrovskih dilema po pitanju prikazivanja tragičnih događaja?
– Filmovi o Holokaustu su danas poseban žanr. Oni su stvorili nešto što je za nas bilo neprihvatljivo. Imali smo strategiju ograničenja. Želeli smo da svi važni događaji budu u pozadini, jer smo smatrali da je neophodno prikazati istinu i osećanja jedne osobe.
Kažete da niste želeli da snimite film o preživljavanju, kao što su činile kolege pre vas, već o stvarnosti. U čemu je razlika?
– Pravilo u Aušvicu i svim drugim logorima je smrt, a ne preživljavanje. Filmovi su predugo pokušavali da izgrade mit o preživljavanju Aušvica. To je laž. Hteo sam da gledaoce vratim ljudskom iskustvu. To mi je bilo jako važno.
Obično se govori da ima previše filmova o Holokaustu, ipak, čini se da je trenutna društvena situacija u Evropi, sa sve većim porastom neonacizma, idealni trenutak za takve filmove…
– Oni koji su proživeli istoriju umiru ili su već mrtvi. Većina ljudi ima vrlo maglovitu sliku o tome šta se zaista dogodilo. U stvari, mnogo takvih slika i dolazi iz filmova. To je nešto što sam želeo da promenim. Da slomim tu logiku. Kodove koje su ustanovili reditelji i koje su ljudi usvojili su velike laži. Sada imamo priliku da sve po?nemo ispočetka. Ovo je priča koja je morala da bude ispričana. Verujem da film može da ostvari vezu sa ljudima. Osećaj zajedništva rađa se u bioskopskoj sali. Delite nešto sa tim strancima koji sede pored vas. I zaista optimistički verujem da film može nešto da promeni.
Izjavili ste da je Aušvic bio samoubistvo Evrope. Da li smo išta naučili otada?
– Jevrejske zajednice postojale su u svim državama Evrope. I ne samo jevrejske. Evropa je sve te ljude odvela u smrt. Ideja Evrope umrla je u Aušvicu sa tim činom. Deportacijom određenih ljudi, njihovim odvođenjem i istrebljenjem, stvaraju se nacionalistički čiste države, ali to ne čini Evropu uspešnijom. Kada pogledate na 1910. godinu, Evropa je bila mnogo uspešnija nego danas. Ono što je počelo sa Prvim svetskom ratom i nastavljeno Holokaustom je proces ubijanja Evrope, tako što se države međusobno razdvajaju. Uništavanje koegzistencije ljudi različitih nacionalnosti ubija Evropu.
Da li je danas ubija dizanje zidova i ksenofobija prema imigrantima?
– Da, svi grade zidove i misle da će im to doneti neki boljitak. Vidite mapu Evrope 1910. godine. To je bila mešavina raznih nacija na svim prostorima. I kulturno i ekonomski je ta Evropa bila je bogatija.
Pominjete 1910. godinu. To je zapravo vreme dešavanja vašeg narednog filma…
– To je priča o mladoj devojci i njenom odrastanju. Ima trilerski zaplet kao i ovaj film. Ali zapravo govori o početku kraja. Kako je samoubistvo počelo. Ta tema me jako zanima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
