Ideja hrišćanstva ostala ista

 Široj javnosti pak malo je poznat kontinuitet njenog desetogodišnjeg rada na serijalima vezanim za hrišćanstvo – počev od dokumentarnog film „Dostojan“ iz 2001, pa serijala o Visokim Dečanima, serijala „Život po Jevanđelju“ o patrijarhu Pavlu, i konačno rad posvećen hiljadugodišnjici Milanskog edikta.

Film „Dostojan“ je priča o jednom čoveku i njegovom životu, a u poslednjem projektu – televizijskoj seriji od 14 epizoda „313 – 1.700 godina hrišćanstva“ bavite se istorijom, bez specifičnog junaka koji nosi priču. Kakva su iskustva?

– U početku, u dokumentarnom filmu „Dostojan“ kod mene je postojala želja da se ispriča sasvim jednostavna priča o jednom mladom čoveku koji odluči da iz Beograda ode u manastir Dečane i tu nađe smisao svog života. Veoma je teško filmskim jezikom objasniti i razumeti slobodu verujućeg čoveka. Milanski edikt je međutim povod da se osvetli razvoj hrišćanstva kao jedne žive religije u okviru Rimske imperije. Svaki istorijski događaj od pojave hrišćanstva dobio je novo značenje i novi smisao, i za nas je i do danas to veoma bitno.

Na koji način? Kako ste tu istoriju koja zahvata gotovo devet vekova povezali sa savremenim čovekom?

– Ideja hrišćanstva je ostala uvek ista. Verujući čovek isti je i onda i danas u svojoj veri, a promene se događaju u okolini i u uslovima života.

To je jasno na nivou filozofije. Ali, kako takvo gledište povezujete sa rediteljskim postupkom?

– U rediteljskom postupku ovo sadašnje vreme je korišćeno kao asocijacija na prošla vremena i na to trajanje zbog kog smo i danas hrišćani. Serija je rađena na osnovu veoma stručnog scenarija profesora Radivoja Radića i bilo je važno držati se istorijskih činjenica. A teškoća u radu na tako obimnoj seriji bilo je upravo to da se stručni tekst donese na dokumentaran način i obogati relevantnim i vizuelno interesantnim interpretacijama objekata širom snimanim širom sveta na autentičnim mestima.

U doba televizije koja svesno teži površnim sadržajima u ovoj seriji se pojavljuju arheolozi, istoričari, profesori, teolozi i mnogi drugi stručnjaci…

– Ovaj projekat je dobio priliku da sva ta znanja spoji u jednu dokumentarnu, televizijsku priču koju može gledati svako i koja nam pomaže da razumemo naše istorijsko nasleđe, čak i današnje vreme. Zato smo snimali na autentičnim mestima, od Gamzigrada i Splita, preko Rima, Grčke i Turske, do Jerusalima.

Šta vam je kao reditelju najteže u radu na istorijsko – dokumentarnoj formi? Je li to borba sa podacima?

– Sa lakoćom sam se borila sa istorijskim podacima. Oni su konkretni i imaju jasan dokumentarni element. Teško je bilo dočarati, a ne pogrešiti u vizuelizaciji suštine hrišćanskog osećanja. U tome su mi pomogli nadahnuti snimateljski rad Vaska Vasovića, ozbiljnost i stručnost montažera Gorana Mijića i Marka Dragojevića i izuzetan izbor muzike Ane Pavlović. Svi su oni doprineli da nešto što ima vrednost podatka i muzejskog eksponata postane film.

Predstaviti, dočarati

Šta se očekuje od reditelja dokumentarne forme?

– Predstaviti, dočarati, a ne biti ilustrativan niti bukvalan, biti asocijativan, a ne pogrešiti, biti zanimljiv, a ne biti banalan. To treba da bude težnja istorijske dokumentarne serije, da u formi „nabijenoj“ informacijama otvorimo prostor za umetnički doživljaj gledaoca.