Ideja o granicama je primitivna

– Milana Nikodijevića sreo sam prošle godine na filmskom festivalu u Paklenici u Hrvatskoj, na kom se prikazivao jedan njegov film, a ja sam bio član žirija. Želeo je da radi intervju sa mnom, a onda je napravio film o tome. Stvarno je sjajan i poseban. Film sam video večeras prvi put. Dobio sam DVD, ali nisam imao vremena da ga pogledam. Inače, mislim da nije lepo gledati sebe. Barem ja ne mogu. Ali, način na koji je on to sastavio baš mi se svideo.

Iz onog što ste u filmu govorili ostalo je nejasno da li sebe doživljavate kao izvođača, muzičara, ribolovca ili možda reditelja, kao što je Vaš otac očekivao?

– Muzičar sam po zvanju, a po zanimanju putnik. Ribolov je priroda. To nije ribo-lov, nego biti sa rekom, koja ima svoje tajne, od koje se toliko može naučiti.

Da li je i muzika putovanje?

– Pa, sve je to nekako za mene nepostojeći svet. Priroda je nešto što me najjače privlači, a muzika je, možda, deo prirode. Muzika je negde, mi ne znamo gde. Autor to zapiše, a izvođač tom skeletu – suvim notama, da krv i meso i ja to vidim kao nekakav zajednički rad.

Vi ste takoreći domaći na KozArtu. Kakvi su Vam utisci o festivalu koji u malo srpsko mesto dovodi svetski poznate „klasičare“?

– Mi smo smešteni u etno selu Latkovac. To je prava priroda. Stalno smo svi zajedno, družimo se, razmenjujemo ideje, ručamo zajedno. Divno nam je, prelepo. Vidite kakva vina su tu. Pošle godine sam platio strašnu kaznu ulazeći u Hrvatsku sa vinima. Čak sam zbog toga zaveden u hrvatskoj carini kao švercer. I ove godine ću reskirati, pa šta bude. Ali nije samo to što su vina sjajna. Poznajem i ljude koji ga prave i družimo se kod njih doma. Njihova vina pijem i u Zagrebu i svuda gde idem dajem prijateljima. Naravno, tu je i muzika. Evo, večeras sam imao čast da sviram sa Ljubišom Jovanovićem koga znam jako dugo, ali večeras smo svirali prvi put zajedno. To je nešto jako, jako posebno. I publika u manjim gradovima, u Aleksandrovcu je jako posebna, jer tu nema koncerata svakog dana, kao u većim gradovima. To znači da slušatelji nisu razmaženi. Meni je to sviranje u manjim mestima za sada najveće zadovoljstvo.

Postoje li u svetu slične manifestacije?

– Postoje poznati operski festivali, recimo u Engleskoj gde su ljudi kao na nekom pikniku. Ali, to su neke velike stvari gde je sve komencijalizovano. Ovde je sve drugačije – do zadnjeg dana nije bilo plakata za festival, ali ljudi su ipak došli na koncert i evo, družimo se, pijemo dragocena vina, slušali smo divan koncert. Kad se gleda u ovom podneblju, to je to. To je Aleksandrovac, deo te Župe, to je Srbija. Ne bi bilo dobro da je to smišljeno na drugačiji način.

Kažete da je za Vas ulično sviranje kondicioni trening za koncerte. Koliko bi Vaših kolega podržalo takav stav?

– Da budem iskren, ne znam. Moji instrumenti – gitara i lauta dolaze sa ulice i nekako pokušavam da držim tu tradiciju. Ne vidim sebe samo kao muzičara koji svira u koncertnim prostorima. Mislim da to ne bi bilo pošteno. Treba svirati svugde, jer moj instrument se nosi, a kad ga sviraš, držiš ga blizu srca. To je jako specifično i ja gitaru nekako vidim svugde, pa i na ulici, tako da i tu sviram.

Podržavate neformalnost u školovanju muzičara, nastupima, kontaktu sa publikom. Kako se snalazite u ovom vremenu sveopšte komercijalizacije?

– Nikako. Više ne gledam televiziju i nekako mi se čini da se više ništa ne može promeniti, jer je očigledno ovaj svet, tamo gde ide, ide sve brže i brže. Povratka nema – prilagodi se i preživi. Zato mi je divno u Latkovcu, gde smo smešteni, a i da sviram u Aleksandrovcu. Pokušavam da budem na takvim mestima koliko god je moguće. Time se bavim. Previše aviona, previše ljudi, previše svega ne vodi ničemu. To je čista komercijalizacija. Nažalost, klasična muzika – mislim ta prava umetnički vredna muzika, duboko je zaglibila u to. Večeras sam pokušao da muzika koju smo svirali svakom malo oplemeni dušu. Ja je jesam oplemenio, a nadam se da je i neko u publici. Za mene to nije komercijalno i ja sam ponosan što je to možda tako.

Rođeni ste u Zenici, živite u Zagrebu, često nastupate u Srbiji. U kojoj meri se sačuvala umetnička komunikacija na tlu bivše Jugoslavije i koliko je važna za prostor koji je 70 godina živeo ne samo kao državna celina?

– Ne pratim toliko stvari, a možda sam i staromodan – meni je to još sve isto, jer muzika koju sviram je za sve ljude. U Beogradu imam jako drage, predragocene i najranije prijatelje. Sretan sam što sam svake godine deo beogradskog Gitar art festivala koji me u biti vratio gitari. Ja sam svirao lautu, što je opet vezano za Beograd. Svake godine sam tih sedam dana godišnje u Beogradu i za mene je to nešto posebno. Drago mi je da sve više muzičara iz Hrvatske dolazi. Sećam se da samo posle 2000. bio sam. Sad već puno ljudi dolazi iz Splita i cele Hrvatske. Čujte, mislim da granice ne postoje. Granice su primitivne. Zapravo, ideja granica je jako primitivna. Međutim, evo, one postoje i to su ne zna se kakve zabetonirane stvari, ali ja sam se uvek kretao i kretaću se svugde.

Saradnja sa Stingom

Koliko je za Vašu karijeru bio bitan rad sa Stingom?

– Gledajte, ljudi se sećaju tog projekta, jer je Sting slavan. Šta da kažem. Ja sam smislio sam taj projekt i predložio ga njemu. Želeo sam da se ta vrsta muzike radi na pravi način, a Sting je, po meni, bio pravi čovek za to. Šta mi je to donelo. Pa, donelo mi je priliv nove publike. Ljudi su ponovo čuli za moj instrument – lautu koja je star, ali zaboravljen instrument. Sve ispalo onako kako sam zamislio, kako je trebalo da bude.

Postoji li projekat o kom razmišljate i koji biste ponovo ponudili nekom drugom vrhunskom muzičaru?

– Ne. Ali, ima projekata, naravno. Sad izlazi moj CD sa 13 prijatelja pevača iz različitih kultura. Tu su pored Stinga i najslavniji pevač italijanske sicilijanske muzike tarantele Pino de Vitorio, pa jedan slavni pevač iz Tunisa, najveća operska diva Rene Fleming. Za mene se i piše muzika. Ali, da ne nabrajam.

Svetska premijera u martu u Beogradu

– U martu na Gitar art festivalu u Beogradu sviraću na lauti dela napisana za mene. To će biti svetska premijera muzike koju su napisali veliki kompozitori – Dušan Bogdanović koji sada živi u Ženevi i Kubanac Leo Brauer – najavljuje Edin Karamazov.