Slušali smo nove albume bendova Idles i MGMT: Umetnost buke i uživanja

MGMT – Loss of life

Bilo da ste mainstream bend koji puni arene i stadione, ili alternativni muzičar na početku karijere, cilj je gotovo uvek isti. Jurite hit. Kao nekog belog zeca koji se gubi pred vama, a vi svakako trčite i pokušavate da ga sustignete, da bi postao vaš. Neki to uspeju jednom da urade, neki nekoliko puta i da obezbede sebi zvezdani status. Nekima se to nikad ne desi.

Mgmt deluje kao da nije imao nikad taj problem.

Oni su na samom početku svoje karijere, zaboli ne jedan, ne dva, već tri velika hita i spakovali ih sve na jedan album, sjajni „Oracular Spectacular“ iz 2007. godine. Naravno, postoje oni koji pojma nemaju o čemu pričam, i nikad nisu ni čuli za „Time to pretend“, „Electric feel“ i naravno „Kids“. Ali gotovo sigurno te melodije znate iz nekih filmova, serija i reklamnih kampanjia, ili ste u poslednjih 15 godina spavali pod kamenom.

Iz te blog rock ere u kom su postali popularni, bend je mogao da izabere da bude šta god želi. Oni su izabrali da tantijeme kaplju, dok oni više ne trče za slavom i hitovima. Skoro je ponovo lepa cifra legla na račun kad se „Time to pretend“ pojavio na „Saltburn“ saundtreku.

Nakon toga pravili su tihe, bučne, drugačije albume, sa kojima su lično zadovoljni, sa izuzetkom „Little Dark Age“ hita koji je postao veliki na Tiktoku.

Ta TikTok popularnost ih zatiče upravo u trenutku kad su spremali i kad su izdali svoj novi album „Loss of life“.

Na njemu, stvari se nisu promenile. I dalje ne trče, jer im to ne treba. I dalje su to dva drugara, Endrju Van Vingarden i Bendžamin Goldvaser, koji uživaju u svom iščašenom humoru, životnim filozofijama i opijatima.

Album počinje kao da su njih dvojica umorni elektro pop zanesenjaci iz 80-ih kojima se više ne pleše u disku. Kako vreme odmiče bend postaje sve više folk, a sve manje sint, da bi konačan proizvod najvise zaličio na svemirsku psihodeličnu operu kakvu su The Flaming Lips umeli da nam podare pre nego im je mozak droga popila.

„This is our decision to live fast and die young, We’ve got the vision, now let’s have some fun“ je stih iz „Time to pretend“, ali i životni kredo ovog benda. „Loss of life“ je ta zabava, nešto odraslija nego ranije, pre tog konacnog „die“.

Idles – Tangk

Pank je za ovih, nešto malo više od 45 godina, promenio mnogo oblika. Na njega je nalepljen gotovo svaki žanr, više da bi se dobila konačna forma nečega drugog, mahom besnijeg i tvrđeg. U međuvremenu je i pop postao pank. Idles na novom albumu nisu pop pank. Iako su Idles pank bend koji je resio da napravi svoju pop ploču.

Džo Talbot, vokal ovog benda je jedan od najupečatljivijih vokala današnjice. Čovek kome sve verujete kad peva, priča i viče. On mikrofonom moze da povede celu naciju, svojom rečima, svojim paroloma, svojim besom. Sad je izgleda rešio da ga vodi sopstveno srce.

Da sam klinac, mrzeo bih ovaj album, kao što sam mrzeo kad su neki slični heroji, bolji ili gori, rešili da spuste loptu i da budu tiši. Sva sreća pa nisam više klinac, pa „Tangk“ mogu da pročitam, upijem i doživim kako treba. Kao pismo čoveka i njegovih drugara kojima nije potrebno samo da se znoje i da pozivaju na šutku.

Poslusajte samo pesmu „Roy“, to prebiranje po gitarskim žicama preko nekog smotanog ritma koji vrlo brzo postaje rokenrol balada sa refrenom za stadion. Ili pogledajte spot „Grace“, AI parodiju na Coldplay, čisto da se uvek podcrta da je smisao za humor jak i kod Talbota ali i kod Krisa Martina, šta god mislili danas o njegovoj muzici. A tekstovi su mahom ljubavni.

Zvuk ima u sebi dosta industrijskog roka, a elektro i hip hop producenti su pozvani da svojim dodacima zagolicaju maštu. Ali ispod svega toga kulja i dalje energija starih dobrih Idlesa.

Bilo da Kenny Beats donosi bitove, LCD Soundsystem svoj njujorski dance punk, ili sve nadgleda magični čudak Najdžel Goldrih, sve to nije dovelo da se bend izgubi. Čak šta više, sa ovim albumom bristolska četvorka raste na još jedan novi nivo.

Bend nakon „Tangk“-a postaće veći za još par hiljada fanova, i sad više niko ne zna koji su krajnji dometi najboljeg pank benda na planeti. Možda neka druga planeta.