INTERVJU Igor Blažević Blaža: Veliki Brat nas stalno posmatra, kod nas džakovi ne služe samo da u njima pekari drže brašno…

Obučen kao njegov uzor – Mik Džeger – u svetlucavi novi sako, jer voli da sija na sceni, Igor Blažević Blaža najavljuje muzički spektakl – performans pandan Brodveju jer je živahan na sceni, a potencijalno i stand up šou jer zna dosta viceva.

Te večeri će nastupiti i legende jugoslovenskog roka – Dragi i Žika Jelić, od kojih će Blaža uzeti pelcer dugovečnosti zato što su, kako kaže, esencija domaćeg rokenrola.

U intervjuu za Danas povodom 30 godina od osnivanja Blaža ističe da je bend fokus karijere stavio na žive nastupe, jer su lajvovi za njih jedna velika sreća.

Ovo je prikladan povod da se prisetimo nastanka grupe.

– Osnivač grupe je Milutin Petrović – Gazda Milutin, legendarni DJ iz Akademije. Milutin i ja smo bili kolege na Radio Pingvinu. Grupa Pretežno vedro čula je na Radio Pingvinu i B92 našu pesmu „Dule Savić“ i pitali su nas da je izvedemo za studente. Svirali smo na studentskom protestu 1992. na ’93. Ovacije u amfiteatru Filozofskog fakulteta posle te pesme nikada neću zaboraviti. Shvatili smo da imamo hit ali nemamo grupu. Godinu dana kasnije mene zove Arigo Saki – umetničko ime Aleksandra Karadžića, gitariste Blaže i Kljunova sa kojim već 30 godina sarađujem – i kaže: „Mi iz grupe ‘Pretežno vedro’ bismo voleli da napravimo bend sa Milutinom i vama.“ Posle toga je sve istorija.

Da li postoji simbolika u datumu?

– Još jedna velika grupa jugoslovenskog i srpskog rokenrola je osnovana 13. januara – Električni orgazam. Oni su se našli u kafani Mornar, a mi u kafani Kod Toze Grka – takozvana Krčma Tašmajdan, koja sad na žalost nije više tamo. Nalazila se na ćošku kod Palilulske pijace, koja više nije Palilulska pijaca. Palilula – 27. mart, Majora Ilića i Ilije Garašanina – divne tri ulice i pijaca koja je trebalo da ostane ista. To više nije pijaca već svemirski brod iz „Zvezdanih staza“, takozvani Enterprajz, i kad uđem u njega očekujem da vidim Mister Spoka, sa onim ušima… E, Kod Toze Grka u kafani osnivamo Prljavog inspektora Blažu i Kljunove. Odatle kreće jedna neverovatna karijera koja traje do dan danas.

Koji su to nezaboravni momenti kada se osvrnete na 30 godina karijere?

– Kljunovi su na bini bili svedoci neverovatnih događaja. U SKC-u 1995. godine napunili smo baštu i rasprodali koncert. Divili smo se ljudima koji rasprodaju taj prostor i išli na koncerte starijih kolega. U punoj bašti, ja u euforiji na pola koncerta skočim u publiku – na televiziji sam gledao kako ljudi skoče u publiku pa ih ona nosi. Međutim, publika se razmakne. Adrenalin koga znaju izvođači, glumci, muzičari je tako jak kad čovek izađe na scenu da do kraja koncerta nisam osećao bol. Trenutka kada sam završio sa bisevima, shvatio sam koliko me boli prst koji sam tada slomio i koji je u krivom stanju i dan danas. Drugi događaj – u Smederevu na moto skupu kod Tvrđave, na prvoj pesmi praktično, ja se hvatam za mikrofon i reflektore na bini koja je bila na kamionu jer su je bajkeri tad tako radili – i to vizuelno izgleda super. Rampa gde su reflektori je bila nisko, a ja dva metra visok. Doživeo sam strujni udar. Pošto sam bio ispred benda oni su mislili da sam ja već na prvoj pesmi upao u euforiju jer sam se tresao kao Džim Morison – a ja sam doživeo trenutak koji nikada neću zaboraviti. Naime, otvorila su se vrata i video sam svetlost iz koje je izašao Gandalf. Verovatno je to u podsvesti. Mislio sam da je Gandalf, a verovatno je bio Hrist. Često čitamo da ljudi u komi, na samrti, vide svetlost i tvorca. Mislim da je to bio moj susret sa tvorcem.

Jeste li uspeli da nastavite s koncertom?

– Kad sam pustio jedno od ta dva, stalak ili reflektore, niko od očevidaca ne zna šta se tačno desilo, odleteo sam u publiku. Kao da me je neko ispalio iz topa. To veče u Smederevu ljudi su gledali i cirkusku tačku pored muzičke. Pao sam na one u prvim redovima i tada je neko izgovorio onu čuvenu rečenicu koja se i dan danas prepričava u Smederevu – „Blažo, ti stvarno nisi normalan. Ja sam mislio da nisi, al’ ti stvarno nisi!“ Vratio sam se nazad na binu i nastavio koncert. Kroz istoriju popularne muzike, posebno rokenrola, ti događaji sa strujnim udarima se dešavaju, na žalost i sa smrtnim ishodima. Dešava se i da se izvođač povredi i nastavi koncert. Zaboraviš na bol i nastaviš da radiš, jer to veče je neko došao zbog tebe. Scena je čudo!

Karakterističan je vaš spoj humora i rokenrola, da li je to čisto zabavne prirode ili u tekstovima postoji doza kritičke satire?

– Prljavi inspektor Blaža i kljunovi se vodi na engleskoj Vikipediji kao „comedy rock“, što nije rđav opis. Naše pesme čovek shvati kad prođe određeno vreme. Stalno se provlači socijalna kritika. Ko hoće da primeti – primetio je, ko neće, ne mora. „Lepa si, Pamela“ je pesma o idolopoklonstvu. Uzeli smo javnu ličnost kojoj smo posvetili pesmu u trenutku njene najveće slave kad je bila u seriji „Čuvari plaže“. U tom trenutku u Srbiji devedesetih, u onom strašnom i jezivom stanju ratova, inflacije, beznađa… mi gledamo plažu gde prelepa devojka u crvenom kostimu trči i pokazuje sve ono što muškarci vole, a bogami i neke žene. Pesma je o tome koliko mi volimo da neke ličnosti podignemo do visina. „Sex, droga i Bodiroga“ je posveta jednom od najvećih košarkaša, možda i najboljem koga sam gledao u životu. I privatno divan čovek. Na terenu je pokazao da ne postoji nerešiva situacija za njega. Te 1998. u Novom Sadu vidim grafit na zidu „Sex, droga i Bodiroga“ i shvatam da je genijalni umetnik koje je to izmislio opisao celu situaciju u Srbiji s kraja devedesetih – dok se približava slutnja bombardovanja, jedino što ostaje kao svetlost u tunelu su tri ponuđene stvari – pa svako bira šta mu odgovara. Ja sam birao Bodirogu, kao nešto najveće što jedan sportista može da dostigne, dok se nije pojavio Novak Đoković. Onda smo videli da neko može i Bodirogu da prestigne. „Prljavi Hari“ je moja posveta sedmoj umetnosti – filmu, gde ja kao obožavalac Klint Istvuda posvećujem pesmu njegovom liku Prljavom Hariju i mom omiljenom filmu iz 1971. godine. Kod nas se u bioskopima davao kao „Škorpion ubija“.

Šta vas je privuklo kod njega?

– Kod filmova Čarlsa Bronsona i Klinta Istvuda sam voleo drugačiji način na koji pravda može da se dosegene. Često u tim filmovima pravosuđe i policija ne mogu da reše problem, onda se pojavi Prljavi Hari. Za mene je i dan danas ostao, evo i sad sam se naježio – nedostignuti san da pojedinac uzme stvar u svoje ruke i uradi nešto što ne može ni cela zajednica.

Kad smo kod heroja, imate i live album „Samo Supermen Srbiju spasava“, zanima me šta je naš kriptonit?

– Sa tim naslovom smo se, naravno, ponovo poigravali sa političkom situacijom i onim što se u Srbiji dešava posle raspada Jugoslavije. Ja sam to jednom definisao kao tango – jedan korak napred, dva nazad. Stalno nam se dešava da napravimo korak napred, a dva odemo unazad. To je nešto neverovatno, i zato mislim da ni superheroj kao Supermen ne može da nam pomogne, iako naslov albuma govori suprotno. No, neću ja kao večiti optimista da kažem da nam nema spasa, ali će dugo trajati to dostizanje.

Zašto? Je l’ do naših ljudi ili je civilizacijski? Šta vidite kao osnovne probleme kada je čovečanstvo u pitanju jer postoji svest da može da bude bolje, ali nas stvarnost demantuje?

– Novi milenijum, od 2000. godine na dalje – u celom svetu se desilo nešto što niko nije očekivao, a to je ova internetska pošast i elektronska zavisnost od mobilnog telefona. Kao da smo začarani. Mislim da to niko nije očekivao, čak ni tvorci tog zla, a uvek ih zamišljam kao u Kjubrikovom filmu „Širom zatvorenih očiju“ – kao neku sektu gde se oni nađu i smišljaju šta će sledeće da urade. Svi znamo šta se desilo sad već 24 godine od novog milenijuma i čini mi se da je svuda, pa i kod nas, ta kontrola postala strašna. U svakom trenutku osobe koje ne bi trebalo mogu da dođu do naših podataka. Isto tako funkcionišu i ljudi na vlasti. Oni kao da hoće da kažu: „Ne igrajte se, imamo vaše podatke!“. Tako je od Amerike, Rusije, Kine, Srbije, Italije, Francuske, gde god pomislite – tako funkcioniše. Mi smo sada jedno globalno selo i Veliki Brat nas stalno posmatra.

Da li još nešto opterećuje ljude ovog doba u tom kontekstu?

– Došlo je do strašne politizacije društva. Možemo da uporedimo Ameriku i Srbiju – u Americi postoje demokrate i republikanci, a i kod nas je došlo do te na oko strašne (nadam se da će ostati samo tako – na oko) podele gde su ljudi ili za jedne ili za druge. Čini mi se da uvek pola Srbije izađe na glasanje, dok drugu polovinu ništa ne zanima, ili ne želi da se upliće, a bilo bi divno da našim glasom menjamo ljude na četiri godine. Na žalost, to je ovde nemoguće. Ovde se ne zna šta vaš glas donosi i da li ima ikakvu težinu. Kod nas džakovi ne služe samo da u njima pekari drže brašno…

Pomenuli smo proteste s početka devedesetih, nastupali ste na Trgu republike protiv bombardovanja krajem devedesetih, kako gledate na ove koji su sada aktuelni, za koje su velikim delom zaslužni studenti?

– Blaža i kljunovi su osnovani na Filozofskom fakultetu na protestu u smislu inicijalne kapisle. Svi ljudi koji se bave rok muzikom u Srbiji su se kroz te proteste formirali. Glavna publika bendova iz devedesetih – Sunshine, Eyesburn, Orthodox celts, Rambo, Kanda Kodža i Nebojša, a i starijih Partibrejkersa – su ljudi sa protesta. Naše ključne svirke su bile u KST-u na brucošijadama. Studenti su bili ključna publika bendova. Na osnovu njih smo dobili tu vrstu gasa da nastavimo sa radom. Studentski milje je uvek bio blizak rokenrolu, možda sada studenti slušaju i druge vrste muzike jednako kao i rok, ali je rokenrol posebno tada bio simbioza sa studentskom publikom.

A protesti danas?

– Ja mislim da protesti ovde nikada neće prestati. Nemoguće je da to ovde stane. Taman kada se umiri stanje i mi se naviknemo na žabokrečinu, odjednom se pojave uglavnom mladi ljudi koji pokrenu stvar. Koliko ćemo u njoj biti i kada ćemo iz žabokrečine izaći, videćemo.

Kada smo na relaciji prošlost-budućnosti, kako ćete pamtiti prošlu godinu?

– 2023. je bila jedna jako tužna, verovatno jedna od najtužnijih godina. Poredi se sa devedesetim, jer su se desile neke stvari koje koje su potpuno promenile naše živote. Mislim da naši životi posle tih događaja nikada više neće biti isti.

A kada smo kod muzike, tu je i kultura. Naša zemlja izdvaja najmanje novca iz budžeta za kulturu u celom regionu, kao radnik u kulturi – muzičar, kako gledate na taj odnos?

– Što je situacija kritičnija, kultura je jača. Pozorišne predstave su opet doživele jednu vrstu ekspanzije, karte rasprodaje i BDP i JDP, Zvezdara teatar, Atelje 212, uvek je puno, a tako je i u drugim gradovima u Srbiji. Ljudi jednostavno beže od ove realnosti, a pozorište je uvek pravo mesto za beg. Druga vrsta bekstva su koncerti. Iako se čini da će naša rok scena svakog časa izgubiti korak sa vremenom, ona se stalno vraća. Siguran sam da sad dok razgovaramo stotinak bendova u Beogradu vežba u nekom podrumu/garaži i sprema svoj prvi nastup. Isto je sa izložbama; FEST kad dođe sve karte su rasprodate. Ljudi održavaju kulturu, građani, a ne država.

Šta biste vi uradili da ste predsednik?

– Pa kao manekenka, voleo bih da ni jedna više dečija suza ne kane, a bogami ni roditeljska; mir u svetu, jer je prošla godina pokazala koliko je mir u svetu tanak i na najtanjim nitima funkcioniše, a ratovi kada se dese budu sve brutalniji. To je još jedan od mojih utisaka ove godine – brutalnost s kojom se ratuje postala je nepodnošljiva. Ljudski život više nema nikakvo značenje, i to je deprimirajuće.

S obzirom da vama rođendan benda pada na srpsku Novu godinu, šta ste poželeli od Deda Mraza?

– Čini mi se da ni Deda Mraz ovih godina nije ispunjavao želje koje smo imali na početku godine i to postaje bolno. Deda Mraz treba da bude taj koji će svakom detetu, pre svega detetu, ispuniti želju, a čini mi se da je zakazao. Zato bih po čuvenoj pesmici poželeo: „Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze, ne oklevaj ne dremaj – već poklone spremaj.“