Igor Marojević: Autentična smrt je odvajkada najpouzdaniji grejač umetnosti

To kaže na početku razgovora za Danas pisac Igor Marojević o svom novom romanu koji je ovih dana objavila izdavačka kuća Dereta. Roman na 400 strana pokušava da se uhvati ukoštac sa kolektivnim stradanjima i stratištima dvadesetog stoleća. Iako je marketinški predstavljena kao „roman o Jasenovcu“, ova knjiga obuhvata razdoblje od 1936. do 1999. i stradanja i patnje miliona ljudi u vremenima kada su ljudskost i čovečnost bile izvrgnute u svoju suprotnost.

* U najavi za Vaš roman rečeno je da je reč o romanu o Jasenovcu, priča, međutim, počinje sa Španskim građanskim ratom. Kroz celu knjigu se između redova provlači teza da Drugog svetskog rata ne bi ni bilo da su Španski građanski rat dobili Republikanci odnosno levičari.

– O Jasenovcu kao glavnoj temi romana se govori možda zato što kao zbir zasebnih ispovesti zaprema najveći deo „Ostataka sveta“, verovatno trećinu od četiri stotine stranica. Stvar je možda i u tome što je u pitanju dosta i dugo zaobilažena tema u srpskoj književnosti, iako je to najkrvaviji nacionalni mit, sazdan na vrlo realnim osnovama. Inače mislim da ni Jasenovac ni Španski građanski rat nisu tema romana, već da je to stradanje locirano između 1936. i 1999. godine, pri čemu je taj logor smrti najrazvijeniji motiv štiva. Istina je i da u one razvijenije, mada na znatno manjem broju stranica, spada i Španski građanski rat, na čiji se značaj u „Ostacima sveta“ ukazuje i iz negdašnjeg levog i desnog ugla. Hitler i Musolini su se svojski potrudili da Franko pobedi u toj međunarodnoj vojnoj krvavoj smotri, i da u njoj isprobaju neke nove militarističke strategije poput bombardovanja civila iz zraka ili vazdušnog mosta – kojim su Nemci prebacili desetine hiljada Marokanaca iz matične države u Španiju da se bore na njihovoj strani. I zaista, pet meseci od pada Alikantea kao poslednjeg republikanskog uporišta, počeo je Drugi svetski rat: Hitler i Musolini su mudro izračunali da ako desnica pobedi u Španskom građanskom ratu, može i u Drugom, svetskom. Međutim, preračunali su se sa Frankovim učešćem iz zahvalnosti za sve vojne usluge iz 1936. i 1939, čije odsustvo je možda odlučujuće uticalo na trijumf Saveznika.

* U Španiji se u poslednje vreme mnogo govori o Građanskom ratu. Značajnu ulogu u njemu imale su Internacionalne brigade koje su se borile za republiku, bilo je mnogo španskih dobrovoljaca sa ovih prostora, čini se da se o njima u savremenoj istoriografiji i književnosti malo govori, zašto?

– Ne verujem da je priča o Građanskom ratu u Španiji ikada prestajala. Mislim da je dobar deo vrhuške SFRJ bio kivan na levicu što je izgubila rat i time odaslala svetu sliku o jalovosti socijalista i komunista uopšte. Takav stav je uticao i na kulturnu politiku: sa kasteljanskog su u socijalističkoj Jugoslaviji prevođena mahom dela latinoameričkih proznih pisaca dok su se oni španski sve do pre koju deceniju slabo obretali na srpsko(hrvatsko)m. Time smo dobili paradoksalnu i pomalo komičnu okolnost u kojoj su romani o diktatorima koje su pisali Mario Vargas Ljosa, Gabrijel Garsija Markes, Augusto Roa Bastos ili Manuel Skorsa ovde tumačeni kao samoniklo čudo samo zato što nije preveden španski roman iz 1926. koji je uticao na sve njih, esperpentistički dragulj „Tiranin Banderas“ Ramona del Valje Inklana.

* Franko je, međutim, posle pobede, imao na umu nacionalno pomirenje pa je sagradio Dolinu Palih, a tu je i spomen-područje logora Jasenovac. Doprinose li takve vrste institucionalizovanog sećanja objektivnijem sagledavanju prošlosti?

– „Dolina palih“ je groteskna vrsta pomirenja, u kojoj je zamišljeno da oni koji su pobedili treba da učine tu čast stradalim poraženima tako što će biti zajedno sahranjeni. Slične inicijative nategnute uravnilovke odnedavno se pojavljuju u Hrvatskoj, pa se Jasenovac gdegde navodi kao troimeni logor za žrtve rojalističkog, ustaškog i komunističkog terora. U datim okolnostima, spomen područje logora Jasenovac mi koliko-toliko doprinosi objektivnijem sagledavanju prošlosti, govorim o njegovom hrvatskom delu, koji sam obilazio za potrebe romana. Iako je možda moglo biti urađeno više u njemu kako bi se rekonstruisala prošlost, korisno je to mesto, jer čovek i dan-danas, kad sedne na most blizu jezera u koje su logoraši utapani ili bacani mrtvi, može da oseti kako mu se na pleća navaljuje smrt. Spomen područje je u tom smislu posebno korisno za nekog ko piše: autentična smrt je odvajkada najpouzdaniji grejač umetnosti.

* Jedan od ključnih likova u romanu je i Esperansa – ona je bila učesnica Građanskog rata, ali i logorašica u Jasenovcu, da li se na njenom primeru vidi besmislenost svih totalitarnih ideologija?

– Nada Esperansa Marković i glavni junak, Martin Inić, bili su jedini likovi romana na početku njegovog pisanja. On vodi priču iz sadašnjosti u kojoj se, posredstvom sistema ulančanog skaza – gde kad jedan pripovedač prekine povest, drugi je nastavi – odvija svojevrstan road movie kroz neke od upečatljivijih tragedija duž dvadesetog veka. Pošto je, kao što ste naveli u jednom od pitanja, dosta Jugoslovena učestvovalo na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu, bilo mi je logično da povežem Nadino učešće sa povratkom u rodni Zagreb i aktivizmom u Komunističkoj partiji, te sa njenim kasnijim hapšenjem i slanjem u Jasenovac, u zloglasni Ženski logor koji je spadao u logor broj tri u Jasenovcu, gde su se ustaše razonodili, između ostalog, napastvovanjem i ubijanjem zatvorenica. Pošto se pak iz Madrida 1936. vratila sa španskim anarhistom Lukasom, spontano sam ga poslao na Blajburg da se tamo, u društvu pobedničkih partizana, osveti koliko je mogao za sve što mu je supruga propatila u Ženskom logoru. Moja glavna junakinja nije samo trpni primer za besmislenost svih totalitarnih ideologija nego, nadam se, i žrtva koja pokazuje kako se dostojanstvenošću prilikom predaje sopstvenih traumatičnih ispovesti, okom za autoironijski iskaz i groteskan detalj u opisivanju vlastitih bolnih epizoda, život može nastaviti nakon traume zahvaljujući pouci, humoru i ljubavi. Upoznao sam nekoliko ljudi koji su mi na taj način predali svoja teška iskustva i nastojao da duh knjige napojim njihovim dobrim duhom, između ostalog i posredstvom skazova Nade Esperanse Marković. Iako je svet oglodan tragedijama u dvadesetom veku, nešto vredno je u njemu, kako i naslov implicira, i ostalo.

* Boško Čipelj je jedan od najupečatljivijih likova u romanu. Kroz njegovu sudbinu, ali i sudbinu ostalih junaka prelama se pitanje identiteta. Ko je on zapravo?

– On je sin pomenutih dvaju junaka, verovatno jedini psihijatar koji krajem devedesetih u SR Jugoslaviji pacijentima odlazi na noge – mada ne znam ni danas takav slučaj – pa tim poslom stiže iz Beograda i u Crnu Goru, i u Sremčicu, ali i u Srebrenicu. Tamo ima maštovitog i namučenog pacijenta Vahida Vaja Mehmedovića. Koliko mogu da analiziram svog lika, Boško Čipelj, koji u otadžbini nosi ime Boske Ćipelj, identitetski je podvojen čak i više nego što bi se očekivalo od sina Španca i Srpkinje, s kojom je u toliko ambivalentnom odnosu da joj ne veruje baš sasvim, pa čak ni što se tiče njenog udesa u Jasenovcu. To ostavlja prostora i za dodatnu poliperspektivnost romana u kojem niko ko je ideološki preostrašćen i onako nema šta da traži.