Igor Marojević: Jalova je književnost koja ne zadire u tabue

Marojević je nedavno dobio književnu nagradu “Meša Selimović” za roman “Ostaci sveta”, kao najbolji u 2020. godini na području Srbije, Hvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Roman govori o tragičnoj sudbini čoveka – od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca, pa do krvavog raspeta Jugoslavije, Srebrenice i NATO bombardovanja, što je ujedno bio i povod za ovaj razgovor navodi portal UGS Nezavisnost.

Književnik je govoreći o nagrađenoj knjizi objasnio da nije mogao da izbegne uznemirujuće opise jer je roman posvećen ljudskim stradanjima.

“Nisu to događaji u kojima nije bilo uznemiravajućih scena. S druge strane, da sam na primer prećutao silovanja u Ženskom logoru Jasenovac, mislim da bih posredno podržao opšte ćutanje žrtava u kontekstu patrijarhalnog društva, u kojem se žena maltene osuđuje što je napastvovana. S obzirom na to, čini mi se da dobro razumem dotične žene što su nerado govorile o tome, ali da sam i ja to učinio dok sam sa ovakve i ovolike distance pisao o Jasenovcu, ne bih baš najbolje razumeo sebe”, naveo je Marojević i dodao da je najveći izvor patnje na ovim prostorima u nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije.

“Nije pravi multikulturalizam sama činjenica da ljudi različitih vera i nacija žive u istoj državi ili regionu, nego bi bio u tome da uspeju da se spokojno sažive gde bi njihove razlike bile pretvorene u prednosti. Ako nije tako, a opšte okolnosti idu tome na ruku, logično je da se sve završi onako kakav je bio slučaj sa pomenutim i srodnim narodima”.

Marojević smatra da umetničko tabuizovanje krvavih događaja može dovesti samo do stalnog spoticanja, dok, suprotno tome, detabuizacija može voditi uslovima da se prave bolji filmovi ili knjige i do relaksiranja ukupnog javnog govora.

“Legitimno je da književnost bude sasvim neangažovana; više verujem Borhesu nego Sartru. Ona mora da zaranja u rečene tabue ako konkretan pisac oseća tu potrebu – koju ja, uzgred, osećam – inače je jalov ako ne i nemoralan, kao i onaj koji je ne oseća ali tematski zaranja u krv jer misli da je to isplativo”.

Na pitanje o nasilju nad ženama na našem prostoru, pisac ukazuje na naglašenu patrijarhalnost srpskog društva.

“Ljaga koja se baca na ženu posle njenog silovanja ako ga ona ne prećuti, jeste karakteristika svakog naglašeno patrijarhalnog ustrojstva. Iz naizgled različitog, a zapravo sličnog straha, mobing nad poslovno niže rangiranim ženama i poslovno niže rangiranim osobama uopšte kod nas se, kao i u svakom korumpiranom društvu, nedovoljno se prijavljuje… Srbija neće napredovati, između ostalog, dok se poslodavci i mačisti na položaju ne useru pre nego što pokušaju da zloupotrebe moć”, zaključio je Igor Marojević.