Igor Pastor: Ljubav prema baletu mi daje snagu da idem napred

Pastor veruje da je baletska profesija u Srbiji kvalitetna, da u potpunosti zaslužuje svaku pažnju i interesovanje, ali da nije dovoljno propraćena. U toku karijere, baletski igrači naše zemlje podršku dobijaju isključivo od nastavnika, kolega i nadređenih s radnog mesta. Prema Igorovom mišljenju, država bi mogla pomoći putem organizovanja seminara kroz koje bi mladi umetnici bili u mogućnosti da se upoznaju s praksom i talentovanim igračima i van naše zemlje. Uz ovo, Igor nam govori i o svojoj karijeri, izazovima pandemije korona virusa, i šta se to dešava iza kulisa baletskih predstava…

Vaše zvanje u Narodnom pozorištu je prvi solista baleta. Šta to, zapravo, znači?

U baletu postoje zvanja trećeg, drugog i prvog soliste, prvaka, primabalerine i ansambla. Treći solista podrazumeva male solo deonice, drugi takođe, dok prvi solista postiže teže varijacije, teže solo deonice ili duete, trija i prvačke uloge. Iskreno, nadam se da ću u skorije vreme dobiti zvanje prvaka jer, po repertoaru i godinama iskustva, verujem da to zaslužujem.

Kad već pominjete repertoar, igrate u velikom broju baletskih predstava. U kojim vas publika i dalje može pratiti?

„Don Kihot”, „Uspavana lepotica”, „Labudovo jezero”, „Krcko Oraščić”, dok za sledeću sezonu pripremamo i „Bajaderu”. San mi je da odigram i „Žizelu” jer smo je skinuli sa repertoara zbog zastarelih kostima i koreografije, ali se nadamo da ćemo je ponovo oživeti. Voleo bih da zaigram i u „Korsaru”. U velikoj meri sam se posvetio klasičnom baletu, koji je zahtevniji od modernog, pa da iskoristim dok sam mlad.

Bavite se klasičnim, neoklasičnim i savremenim baletom. U kojem se najviše pronalazite?

U svakom žanru se osećam dobro – u karakternom, savremenom, dramskom, klasičnom, neoklasičnom. Svugde mogu da plivam. Kao što sam napomenuo, trenutno sam se posvetio klasičnom jer je tehnika u baletu najteža. Da bismo zahtevnu predstavu izneli do kraja moramo da održavamo neverovatnu kondiciju, a moje telo to još uvek može da podnese.

Koja uloga vam je bila najveći izazov, a koju najradije igrate?

Najradije igram Bazila u „Don Kihotu”, koji mi je bio san još u vreme škole. Dok sam je pripremao, nijednog trenutka nisam osetio umor, teskobu, ali sam osećao nesigurnost, pa možda i bes da li ću uspeti u njoj da istrajem. Od svih uloga, Bazil mi najviše karakterno paše. A što se tiče najvećeg izazova, mislim da je to bila ona u „Labudovom jezeru” koju smo premijerno odigrali pre dve godine. Od otvaranja zavese sam na sceni, pa do spuštanja, a predstava traje četiri sata. Ona mi je bila najzahtevnija što se tiče izdržljivosti, a što se tiče glume – to je uloga u horor baletu „Oni”, jer mi je bilo teško spojiti graciozan, estetski lep ples sa ubistvom i drugim mračnim elementima.

Kad vam postane vrlo naporno, šta je to što vas motiviše da istrajete?

Ljubav prema baletu. U ovom poslu nema novca. U ovom poslu ne možeš da kažeš da si u određenom trenutku dostigao vrhunac, jer svaki put možeš bolje, više, drugačije. Psihički je posebno bilo izazovno u toku korone, kad dug vremenski period nismo igrali.

Da li postoji određeni plesni potez koji vam je omiljeni?

Rastegljenost i dizanje nogu, piruete. To su moje specijalke.

Povrede su česte u vašoj profesiji. Da li ste ih i vi imali?

Jesam. Boljka su mi zglobovi, ali mi je najteža bila povreda pokosnice kad mi je kost napukla na šesnaest mesta. Nisam mogao da stanem na nogu, a kamoli da se popnem uz stepenice. Tad sam tri meseca pauzirao, a trebalo je godinu dana. Za vreme korone mi je zarasla, a prethodnih šest-sedam godina sam je, zapravo, „vukao”, i to je zaista bio pakao. Živeo sam na tabletama. Imao sam i povredu leđa. Baletski igrači su veoma podložni povredama i bolovima – išijatikus, ukočenost, istegnuće, izvrtanje zglobova…

Publika vas vidi samo na sceni i ne zna šta se dešava van nje. Balet je i dalje apstraktna umetnost.

Izgleda da je tako. Jednom sam nekome rekao da imam psa, a ta osoba me je pitala: „A šta radiš s njim?” Pa valjda radim isto kao i ostali vlasnici pasa – hranim ga, šetam, volim. Mnogi misle da baletski igrači žive drugačijim životom, a mi radimo apsolutno isto kao i svi ostali. Velika većina ljudi nas vidi kao leptiriće u helankama, a, na primer, kad odete u teretanu – tamo su skoro svi u helankama, ali je to opravdano, dok o baletu vladaju predrasude. Mislim da svaki čovek može naći jednu ili dve baletske predstave koje odgovaraju njegovom karakteru. Ne mora da gleda „Labudovo jezero” ako ga ne interesuje, ali će možda uživati u „Don Kihotu”, „Forsajtu”, „Evgeniju Onjeginu” ili „Ko to tamo peva”.

Koliko je film „Crni labud” verodostojan u pogledu baleta?

Prema mom mišljenju, u potpunosti je verodostojan. Mnogo mi se dopao. Natali Portman je toliko uverljivo odigrala svoju ulogu da smo se mi, kao baletski igrači, zapitali da li je ona zaista balerina. Sviđa mi se tema filma, koja se, zapravo, može desiti u svakoj drugoj profesiji.

Premijera vašeg koreografskog prvenca „Sedam smrtnih grehova” održana je početkom ove godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Budući da ste osmišljavanjem koreografije i ranije želeli da se bavite, kakav je bio osećaj kad se to ostvarilo?

Iako je bio izazov sve pripremiti, preponosan sam i prezadovoljan rezultatom – kako su plesači to izneli, kao i reakcijom publike. Predstava će biti deo repertoara od početka sledeće pozorišne sezone, a u planu je i gostovanje. Nadam se da će mi „Sedam smrtnih grehova“ otvoriti vrata da osmišljam koreografiju i za druge predstave, a time bih voleo da se bavim i u kasnijem periodu karijere. Već imam ideje, ali mi je pažnja i dalje u velikoj meri usmerena na ovaj koreografski prvenac.

Da li od baleta može pristojno da se zarađuje u Srbiji?

Stalno zaposleni svakog meseca imaju redovne plate, ali svakako pored toga rade i poslove sa strane, poput raznih vrsta događaja, reklama, spotova i slično.

Da li mladi baletski igrači u Srbiji u toku svog razvoja imaju dovoljnu podršku države, institucija sa kojima rade i svog profesionalnog okruženja?

Interesovanje za baletsku umetnost u Srbiji nije velika. Naša profesija nije dovoljno zastupljena i propraćena, iako mislim da u potpunosti zaslužuje svu pažnju i interesovanje. U školi, podršku dobijamo od nastavnika, a potom i od kolega i nadređenih kad se priključimo pozorištu. Uz ovo, smatram da lična motivacija kroz ceo život mora biti prisutna.

Šta konkretno mladim umetnicima u našoj zemlji najviše nedostaje na samom početku karijere i prvih godina profesionalne afirmacije?

Nedostaje iskustvo u toku školovanja, poput nastupa i oslobađanja od scenske treme, kao i tehnička potkovanost.

Kako država, institucije i društvo mogu da pomognu mladim umetnicima, tj. kako mogu da ih osnaže, ohrabre i ojačaju da bi ostvarili svoj pun potencijal?

Kroz seminare za mlade umetnike, kroz koje bi se upoznali sa praksom i talentovanim igračima van naše zemlje. U pozorištu deo motivacije dobijamo u vidu predstava, publike i nagrada. Ipak, ponavljam da su propraćenost i interesovanje ono što najviše nedostaje baletskoj profesiji. Ako bi se dala šansa, verujem da bi neupućeni i nezainteresovani bili razuvereni. Talentovani mladi ljudi treba da veruju u sebe kako bi istrajali u ovoj profesiji, i da se ne porede ni sa kim.

Do kada nije kasno početi baviti se baletom?

Mislim da treba početi u detinjstvu. Ja sam krenuo sa osam godina i mislim da je to bila krajnja granica. Naravno da to zavisi i od predispozicija i talenta deteta. Smatram da od pete godine treba krenuti sa vežbanjem, a od osme u osnovnu baletsku školu. Međutim, kad je neko zaista talentovan i počne da se bavi ovim poslom od devetnaeste godine, kod njega se možda i ne može primetiti razlika u odnosu na onog ko se baletom bavi od detinjstva. Ali, koliko je meni poznato, tad ne može da se dostigne toliki vrhunac, jer ipak postoji ono nešto što se nosi iz škole.

Do kadа traje baletska karijera?

Sve zavisi od tela i koliko ono može da podnese i istraje. Imali smo kolege koje su igrale do četrdeset i osme godine, dok su se druge povlačile sa trideset i šest.

Postoji li nedostatak muških baletskih igrača u Srbiji?

Da, deficit je neverovatan. U Srbiji većinski igraju stranci. Veoma mali broj dečaka se prijavljuje u baletske škole, a kad i izađu iz nje – dešava se da nemaju sposobnost nešto da odrade, pa ne budu primljeni. Bilo bi divno kad bi se veći broj dečaka prijavljivao, ali to trenutno nije slučaj.

U kojoj meri je pandemiju korona virusa uticala na vas kao ličnost i na vaš posao?

Iskreno, pošto smo svi bili prikočili sa obavezama, prijao mi je odmor. Shvatio sam da ne moram da jurim na sve strane, pa da je to čak i bespotrebno. Iskoristio sam taj period da osmislim predstavu „Sedam smrtnih grehova”. Shvatio sam šta želim, pa sam počeo da pravim selekciju. Ranije bih zbog posla otkazao odlazak na more, dok sad to nisam uradio. Međutim, korona nas je sve omela – u svakom pogledu. Da se pandemija nije desila, možda bismo održali premijere „Žizele” i „Korsara”. To se ne zna. Mnogi planovi su otkazani. Iako predstava nije bilo, baletski igrači su svakodnevno radili, prvenstveno održavajući kondiciju kako bi bili spremni kad se situacija smiri. Ipak, plata nam je stizala redovno, ali nismo imali gostovanja i angažmane koji bi nam doneli dodatne finansije.

Na koji način ste uspevali da održite kondiciju u karantinu?

Pokušavao sam da vežbam kod kuće, ali mi za baletske potrebe tamo nije odgovaralo. Kod kuće sam praktikovao vežbe snage i istezanja. Prvom prilikom smo se vratili u salu Narodnog pozorišta gde smo nastavili sa intenzivnim vežbanjem.

Šta vas je, u pogledu baleta, dosad najviše usrećilo?

Publika. Aplauz, podrška, pozdrav; osećanja koja joj probudimo. Volim da gledaocu priredim lepo veče. Potom, uloge koje sam odigrao, dostignuća koja sam postigao. Veoma sam zadovoljan svojom dosadašnjom karijerom. Ne bih tražio ni više, ni manje. Ipak, možda malo više. (smeh)

Znači postoji još nešto što biste želeli da ostvarite u svojoj karijeri?

Još mnogo uloga. Da pandemija konačno utihne, pa da u potpunosti mogu da se vratim svojoj rutini treninga, bez uspona i padova, već da održim postojanost. Želim da češće uživam u svemu. A nakon aktivne baletske karijere, možda bih se oprobao u pedagogiji, ili čak fotografiji koja me veoma interesuje.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Mlade nade kulturnog i umetničkog stvaralaštva u Srbiji” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.