„Igra me je spasla pretvorivši moj bes u umetnost“: Mula Sungani, italijanski koreograf, reditelj i savetnik u Ministarstvu kulture Italije, povodom posete Beogradu

U razgovoru za Danas on objašnjava razloge svoje posete, italijanske planove za BFI, priča o svojoj bogatoj i raznovrsnoj umetničkoj karijeri.

– Došao sam sa željom da proširim svoje znanje o neverovatnom svetu Beogradskog festivala igre. Naredne godine se pripremamo da za jedan deo ovog Festivala ponudimo program pod nazivom “Fokus Italija”. Takođe, želeo bih da razvijemo i druge projekte vezane za umetničku igru između Italije i Srbije – kaže Mula Sungani.

Kakvi su italijanski planovi za predstojeći 21. BFI, Vaša zemlja je redovni gost na ovom festivalu?

– Verujem da je Beogradski festival igre jedna od najboljih platformi kulture i promocije u Evropi, koji u saradnji sa Ambasadom Italije ostvaruje jedinstveni projekat koji smo nazvali “Fokus Italija”, stavljajući tako poseban i važan akcenat na našu savremenu produkciju naredne godine. Zahvalan sam takođe i na tome da je u Srbiji predstavljeno na stotine italijanskih igrača, kao i da su se ovde izvele neke od najvažnijih produkcija italijanskih koreografa. Od Baleta milanske Skale i Aterbaleta, do trupa iz Katanije, Firence, Ankone, Rima, Čezene… Ukratko, sve što može stati u antologiju savremene igre u Italiji videla je publika u Srbiji zahvaljujući ovom festivalu.

Početkom maja 2023. imenovani ste za državnog savetnika, čiji je zadatak da u italijanskoj vladi je „osnaži postojeće i kreira nove baletske kompanije, učini vidljivijim italijanske Festivale, a savremenu igru – pokretljivom i dostupnom u svim regionima Italije“. Šta ovo sve u praksi znači i gde je realno mesto umetničke igre u vizijama i budžetu Ministarstva kulture i Vlade Italije?

– U Ministarstvu postoji želja da se ponovo otvore dve baletske kompanije pored onih koje deluju u Rimu, Milanu, Napulju i Palermu, da se dodatno unapredi i reguliše nastava u privatnim školama igre, reorganizuje i investira u profesionalni terpsihorejski sistem i pronađu, takođe kroz optimizaciju i saradnju sa drugim ministarstvima i lokalnim vlastima, resursi neophodni za podršku čitavom sektoru produkcije. Od stupanja na dužnost, jedan od prvih zadataka je bio da se povećaju sredstava za sve kompanije umetničke igre u Italiji, i u tome smo uspeli.

Za svaku scensku umetnost važni su podmladak i publika. Iako Beogradski balet slavi 100. godišnjicu postojanja, u Srbiji je sve vidljiviji problem manjka učenika u umetničkim školama, uključujući baletske. Kakva je situacija u Italiji i da li i na koji način država brine o tome i stimuliše mlade umetnike?

– Kod nas su umetničke škole, a samim tim i baletske škole izuzetno popularne. Italija broji više od 7.500 registrovanih škola i studija za igru. Računa se da je oko četiri miliona mladih uključeno u ovu oblast. Paradoks je da je ponuda poslova premala u odnosu na broj igrača koji završavaju akademske studije. Ministarstvo kulture radi na različitim uredbama kako bi se prevazišao ovaj problem, a nije ni tajna da većinu igrača u svim svetskim trupama čine upravo Italijani.

Vi ste u svet igre ušli preko umetničke gimnastike i TV sveta u programima legendarne Rafaele Kara. Koliki je to imalo značaja za dalji tok Vaše igračke, koreografske, rediteljske karijere?

– Ako uzmemo u obzir da se to dogodilo kada sam imao samo 12 godina, onda smo sigurni da je ujedno bilo i – fundamentalno. Verujem da su sinergija učenja baleta i Horton tehnike, kao i čitava moja igračka karijera, bili pokretač za stvaranje sopstvenog koreografskog jezika i trupe Physical Dance koju sam kasnije pokrenuo u Rimu.

Iako ste dobar deo karijere posvetili TV produkciji, nije Vam stran ni svet opere, sarađivali ste sa Maurom Bolonjijem, Frankom Zafirelijem, Žeromom Savarijem… Koliko i zašto Vam je važan spoj opere i umetničke igre?

– Moja karijera je uglavnom bila pozorišna, ali sam zahvaljujući mojim fizičkim i umetničkim karakteristikama imao mnogo angažmana na televiziji, jer tada se i u televizijskim programima baš dosta igralo. Zahvalan sam i za brojna iskustva u svetu opere sa velikim majstorima i velikim izvođačima kao što su: Lučano Pavaroti, Mirela Freni, Rajna Kabaivanska i Ruđero Rajmandi, koji su me prosvetlili svojim talentom i genijalnošću. Ta iskustva su me posebno oblikovala kao reditelja, pomogla da donesem neke važne umetničke odluke, postanem koreograf koji čak i u apstraktnoj umetnosti kakva je igra, nastoji da konstruiše, pripoveda i evocira.

Koliko Vaši koreni utiču na Vaše stvaralaštvo?

– Moji italijanski i afrički koreni su praktično srce mog stvaralaštva. Moja životna iskustva, teška integracija u Rimu zbog boje kože, prvo kao deteta, a potom i kao tinejdžera, naterala su me da razvijem ekstremnu osetljivost koja je svoj maksimum našla u igri. Igra me je spasila tako što je moj bes pretvorila u umetnost.

Kakav repertoar neguje Vaša kompanija Mula Sungani Physical Dance koja ove godine obeležava četvrt veka rada i šta je specifično za Vašu školu igre?

– Mula Sungani Physical Dance ima repertoar zasnovan na italijanskim, afričkim i mediteranskim pričama i tradiciji. Emanuela Bjančini i ja smo dvoje „zanatlija“ umetničke igre. Zajedno smo kreirali tehniku koja počinje od klasične igre, prolazi kroz savremene i etničke jezike i sublimiše se u jogi i cirkuskom akrobalansu. Ovaj rečnik je učinio veoma teškim, gotovo nemogućim, pronalaženje umetnika spremnih da izvode naše koreografije. Srećom, mi volimo da „stvaramo“ naše umetnike kako bi od njih napravili snagu naše kompanije. Posebno volimo „luzere“, odnosno one koji nemaju sav tehnički i fizički potencijal za velike baletske audicije, ali su visoko motivisani i voljni da rade. Proces pristupanja kompaniji počinje od stručnih kurseva akademije, a Emanuela Bjančini maestralno vodi trupu i akademiju.

Možete li da kažete nešto više o saradnji sa Emanuelom Bjančini, za koju italijanski mediji tvrde da je Vaša „igračka zvezda“?

– Emanuelu sam upoznao kada je bila devojčica, zajedno smo učili balet. Onda je svako krenuo na svoje životno putovanje. Kada smo se ponovo sreli, oboje smo bili glavni igrači u nekim trupama. Igrali smo i zajedno, ali je ona je po mnogo čemu bila bolja od mene. Pamtim dobro kada ju je poznata baletska kritičarka Vitorija Otolengi, na kraju gala programa u kojem su učestvovale zvezde najvažnijih italijanskih pozorišta, pozvala na scenu sa svim drugim umetnicima i rekla: „Danas je rođena zvezda, najveća savremena igračica svoje generacije … Emanuela Bjančini”, zatim cveće, zagrljaji, aplauzi i puno emocija. Emanuela je velika umetnica, ona je jednostavno suština moje umetnosti i ona je najbolji deo mene. Bez nje nikada ne bih bio ovo što jesam.

Zbog čega u svojim radovima često preispitujete i stavljate u nove kontekste nesporne italijanske vrednosti i autoritete – od Antonija Vivaldija do Enrika Karuza?

– Smatram da je naša odgovornost u tome da nove generacije ne smeju da izgube sećanje na svoje korene. Uvek moramo pronaći način da ponudimo mladima muziku iz italijanske klasične kulture, čak i revidiranu i ažuriranu. Verujem da je upravo igra za ovu vrstu prakse – najefikasniji medij. Važno je da koreografski jezik koji se koristi stvara vizuelne sugestije koje mogu da privuku pažnju odraslih i dece.

Koliko Vam važno da umetnost bude angažovana – u koreografijama ne bežite od afričkih, imigracionih i drugih danas važnih tema?

– Iz mog ugla, umetnost mora biti društveno angažovana. Svaka poruka se može izraziti na bezbroj načina, ali je potrebno naterati ljude da razmišljaju i da postanu svedoci naših kreacija. Na repertoaru naše kompanije neretko se govori o svetu žena, integracijama i rasizmu, uvek sa nadom i željom da se pronađe pozitivno rešenje za probleme koji se nadvijaju nad čitavim savremenim društvom.

Prevod sa italijanskog Nacionalna fondacija za igru

Jedina sveukupna umetnost

Zbog čega ste protiv kulta koreografa, iako ste i Vi koreograf – da li je to u neku ruku i relativizacija umetničkih autoriteta u prilagođavanju publici?

– Nisam sasvim protiv kulta koreografa, ali sam jednostavno ubeđen da koreograf mora da krene od dubokog poznavanja klasične igre, a zatim da odluči da je napusti u korist bilo koje druge izražajne forme tela. Koreograf mora da bude majstor koji ume da kreira solo nastup, kao što mora da zna kako da pokrene masu i da ima rediteljsku viziju kreacije. Apstraktna umetnost je dobra, ali ne opstaje usamljena. Ne razumem one koji preziru igru i balet govoreći da su to anahroni oblici izražavanja. Ali bih uvek mogao da odgovorim da se ne mogu pisati knjige bez znanja gramatike. Igra je slobodan oblik izražavanja kome nisu potrebne intelektualne barijere koje nameće nekoliko profesionalaca. Igra je dragoceno nasleđe koje mora biti usmereno na celo društvo. Igra je jedina potpuna, sveukupna umetnost. Veoma moćno izražajno i emotivno sredstvo. Da biste se uzbudili, ne treba vam mozak, već samo srce i duša. Ja navijam za onu igru koja ima potencijal da nas uzbudi. Obožavam publiku, iako se ne trudim da uklopim svoja dela u njena očekivanja. Ipak, svi znamo da “Mona Liza” ne bi bila najpoznatija slika na svetu da ju je samo nekoliko ljudi videlo.

Zagreb

Klasični i moderni repertoar igrali ste u Italiji, Francuskoj, Portugalu, Nemačkoj, Maroku, SAD, ali i u Jugoslaviji. O kakvom je jugoslovenskom iskustvu reč?

– Sve su to lepa životna iskustva vezana za karijeru igrača. U bivšoj Jugoslaviji sam igrao u Zagrebu. Otkrio sam tada jedan novi svet, i bio oduševljen tradicijom i Baletom Hrvatskog narodnog kazališta. Zavoleo sam grad i ljude, ali pre svega Gordanu, sa kojom se rodila lepa romantična veza. Onda je 1991. počeo rat i Gordana se odselila u drugu zemlju. Nisam je od tada video.

Pozorište, TV, moda…

Kao koreograf Mula Sungani sarađuje sa svim velikim pozorišnim kućama u Italiji, za TV je napisao, režirao i uradio koreografije za više umetničkih serijala, poput “Noći sa Karuzom”.

Autor je više originalnih produkcija: “Južna Afrika (Plač slobode)”, “Mediteraneo”, “Grad anđela” inspirisan filmom Vima Vendersa “Nebo nad Berlinom”, “Imam samo 50 godina”, “Marlenina haljina“…

U modi sarađuje sa Robertom Di Kamerino, Kartijeom i Markom Koretijem, a na polju muzike sa: Marlen Kunc, Encom Granjanijelom, Pati Pravo, Fjorelom Manoja, Frančeskom Renga, Fabriciom Boso, Masimom Ranijerijem, Antonelom Ruđero…

Učestvuje u humanitarnim projektima.