Igra prestola: Trebalo je da nas pripreme bolje za ono što nam je servirano na kraju

– Ideja da ljudi sa tolikim žarom pričaju o umetnosti podgreva nadu da još uvek nije baš sve otišlo dovraga. Naravno, nivo i kvalitet te javne rasprave bi mogli biti bolji, ali šta je tu je. Kako god da ste reagovali na samo finale, nema dvojbe da je GoT promenio pravila žanra, još u poslednjoj epizodi prve sezone. Smrt Neda Starka je otvorila jedno veoma uzbudljivo poglavlje u istoriji dramskih serija, u kome se, odjednom, svaki ishod činio mogućim, i to je seriji privuklo i onaj deo mainstream publike koji možda i nije voleo epsku fantastiku i zmajeve. Danas, gotovo deceniju kasnije, likovi i događaji iz „Igre prestola“ su deo popularne kulture, na način na koji su to ranije uspevali da postanu junaci „Ratova zvezda“, „Gospodara prstenova“, „Harija Potera“, čime su prerasli okvire obične serije i postali širi društveni fenomen, neizbežna referenca u nekoj budućoj hronici druge decenije 21. veka – konstatuje Stevan Filipović.

– „Igra prestola“ je popularna zato što je u suštini sapunica. Imamo pozitivce, negativce, samo što u ovoj seriji ima i zmajeva i što je na vrhunski način producirana. To je osnovni koncept – kaže za Danas pisac Dejan Stoiljković i jedan od fanova ove serije koji je, kao i mnogi njeni ljubitelji, razočaran krajem. Prema njegovim rečima, ono što je dodatno privuklo gledaoce ovom serijalu jeste neizvesnost.

– Niko tu nije siguran šta će se desiti sa junacima, kao i u knjigama. Možete da zavolite određeni lik koji sutra može da strada, odnosno da bude ubijen. Može da se dogodi da negativac postane pozitivac kao što se desilo sa DŽejmijem Lanisterom i obratno, kao u poslednjoj sezoni sa Deneris Targarijen. Naravno, dobri glumci i ogroman budžet su ključ uspeha te serije – smatra Stoiljković. On kaže da je razočaran krajem „Igre prestola“ zato što mu deluje nakalemljeno. – Završetak kao da je pravljen za kraj neke druge serije. Sam ton serije koji su u nekoliko sezona diktirale knjige DŽordža Martina je izneveren. Kada su scenarijem počeli da se bave osrednji scenaristi i kada on više nije bio potkrepljen sjajnim materijalom Martinovih knjiga, to se osetilo u seriji – nisu umeli da vežu sve konce kako treba, ima mnogo nelogičnosti, a postoji i mnogo toga predvidivog. Jednostavno, nisu oni DŽon Martin, tako da slaba završnica ide upravo njemu naruku jer on još uvek nije završio serijal pa će tek on napisati svoju verziju sedme i osme sezone. Ko zna zašto je to dobro za nas koji smo fanovi – kaže Stoiljković i dodaje da s nestrpljenjem očekuje nastavak u literaturi.

Upitan koliko je tema krvave i brutalne borbe za vlast aplikativna na političku situaciju generalno i ovde, naš sagovornik kaže da kad su jednom to isto pitali DŽordža Martina, on je odgovorio pitanjem: „Da li ste vi ikada čuli za Šekspira?“.

– „Igra prestola“ je u stvari to – Šekspir i engleska istorija pre svega, ko se razume malo u nju, vladavinu Henrija VIII i drugih dinastija kojima je serija prilično inspirisana. Ako me pitate koliko je aplikativna na našu istoriju, prvo mi pada na pamet da sam nedavno video da je neko izbacio spisak i komentar da je malo ko od srpskih vladara u novijoj istoriji – od Miloša Obrenovića do Zorana Đinđića, završio prirodnom smrću, uglavnom mi imamo takvu istoriju koja je slična „Igri prestola“. Tako je bilo i u srednjem veku – sin oslepi oca, otac hoće da oslepi sina. Postojalo je mnogo dinastičkih borbi s dosta nasilja. Istorija Vizantije je puna tih krvavih obračuna u borbi za vlast. Verovatno je zbog toga „Igra prestola“ kod nas toliko popularna jer nas podseća na sve ono što se ovde na Balkanu događalo u bližoj i u daljoj prošlosti – konstatuje Dejan Stoiljković.

– Serija je popularna zato što je vrhunska i urađena po svim parametrima koja jedna velika serija mora da ima – smatra kolumnista Danasa i autor emisije „Pres i ja“ Zoran Panović. Prema njegovim rečima, „Igra prestola“ se veoma vešto snalazi u odnosu na uzore po kojima je pravljena. – U epskoj fantastici ne možete izmisliti toplu vodu. U osmoj sezoni postoje scene koje bukvalno liče na Tolkina i DŽeksona. Tolkin je, doduše, referisao na strahote Prvog svetskog rata a DŽekson na fašizam dok „Igra prestola“ ima aplikativnost koja se odnosi na ovo novo vreme i zato je mnogi tretiraju u tom novom ključu raznih političkih implikacija. Citira je i Donald Tusk, ona se pominje i povodom Bregzita, Trampa i tako dalje – podseća Panović.

On smatra da je serija i u zanatskom smislu odlično urađena jer ima „vrhunsku karakterizaciju likova“.

– Kad god se neki lik u toj seriji pojavi on veoma brzo postaje jasno izgrađen karakter. Dijalozi su takođe odlično razrađeni. Pošto serija do osme sezone prati literarni predložak DŽordža Martina, mnogi su izostanak njegovih instrukcija doživeli kao kreativni pad, ali ja ne mislim tako budući da osma sezona ima nekoliko epizoda koje su u rangu vrhunskih blokbastera a u tome ne vidim ništa loše – konstatuje Panović. Dodaje da je čak i rasplet prilično dobro rešenje iako on lično nije za njega navijao.

– Bila je interesantna opcija koju je spominjao Stiven King, koji se oglasio Tviterom o tome šta on očekuje. Ja sam očekivao da se ukine monarhija i da se proglasi republika, ali u osmoj epizodi se videlo da su ideje republike i demokratije prilično ismejane, što daje takođe jednu vrstu političke aluzije na savremeni politički trenutak – zaključuje Zoran Panović.

– „Igra prestola“ je zaista veliki fenomen koji traje već osam godina i više i serija poput nje pre nije postojala – kaže za Danas filmski kritičar Đorđe Bajić.

– Nešto tako ambiciozno i u produkcionom smislu detaljno urađeno nije ranije postojalo, pogotovo u žanru epske fantazije. To je ljude jako privuklo, a pogotovo beskompromisnost koju serija donosi. Prosto, ljudi nisu mogli da predvide šta će se dalje desiti. Veliki su ti preokreti bili – podseća sagovornik Danasa i dodaje da je na kvalitet serije uticao literarni predložak.

– Serija je dosta dobro funkcionisala dok je bila zasnovana na knjigama DŽordža Martina. Pošto Martin nije završio svoje sedmoknjižje, kreatorima serije je u jednom momentu ponestalo materijala, a to se odrazilo i na sam kvalitet scenarija, ne u tom smislu šta će u seriji desiti nego kako će to biti prikazano, a dosta se odrazilo i na dijaloge koji su postali slabi jer ih Martin nije pisao. Sve to je kulminiralo u poslednjoj sezoni koja jeste spektakularna kada je reč o specijalnim efektima, kostimima i maskama koji su besprekorni, ali sama priča se veoma istanjila i čitavo njeno razrešenje je veoma zbrzano u stilu – „hajde da završimo što pre“ – smatra Bajić. Što se tiče samog završetka, naš sagovornik tvrdi da je razočarenje donekle prirodno jer je „Igra prestola“ takva vrsta serije. – I ja sam jedan od ljudi koji vole „Igru prestola“ i sve ono što smo mi zamislili u svojim glavama ne može da se meri sa onim što je na kraju prikazano. Ono što mi zamislimo je uvek spektakularnije i bolje ili barem mi mislimo da je tako. U suštini, najveći problem je u poslednje dve epizode kada je došlo do velikog preokreta i toga da je Deneris, koja je dotad bila jedan od najpozitivnijih likova u seriji, spalila čitav grad i ubila stotine nevinih ljudi – objašnjava Bajić, dodajući da je serija i ranije bila poznata po šokovima na koje je publika navikla, ali da je za preokret u vezi sa Deneris trebalo da se bolje pripremi.

– Bilo je naznaka i ranije za tako nešto, ali su one bile previše diskretne da bi se moglo opravdati ovo što nam je servirano u poslednje dve epizode – kaže Bajić. On smatra da ono što ipak najviše publiku privlači da prati ovu seriju jeste „čist eskapizam“.

– LJudima prija da se izmeste iz sveta u kome žive i da odu u neki drugi. Ma koliko bio surov, taj svet je istovremeno fantastičan i uzbudljiv i zbog toga prija. Mislim da je ljudima više stalo do onoga što se dešava u „Igri prestola“ nego u svetu u kojem žive. Evo, sad je već krenula peticija da se uradi rimejk osme sezone i već je milion i po ljudi za deset dana to potpisalo. Za neke zaista važne stvari kao što su zagađenje planete, korupcija, ratovi, ne može ni 10.000 ljudi da se okupi, a za „Igru prestola“ može. LJudi prosto beže u „Igru prestola“, doživljavaju to kao nešto svoje i sada kada nisu dobili to što su očekivali jako su razočarani i besni. Kao da je neko ko stvarno postoji postao zločinac – zaključuje Đorđe Bajić.

Ammar Mešić: Verovao sam da će Džon Snou doći na presto

Glumac Ammar Mešić, jedini s ovih prostora koji je imao privilegiju da se pojavi u čuvenoj seriji u ulozi pripadnika grupe „Vrapci“, kaže za Danas da je ovaj posao dobio preko kasting agentkinje Amile Gajović, koju je upoznao na Sarajevo film festivalu.

– Amila me je pitala da li želim da pošaljem CV i fotografije na njihov kasting i, naravno, pristao sam momentalno. Saradnja je odmah krenula. Išao sam na snimanje u Dubrovnik, a za mene je najveće iskustvo bilo videti i raditi sa velikim produkcijskim kućama kao što je HBO. Oni su kao švajcarski sat u smislu organizovanosti i preciznosti. Tačno znaju koju scenu snimaju, koliko svetla je za nju potrebno, nismo nikad čekali i nikada nije postojao prazan hod. Čim stignete na set, šminkaju vas, oblače kostim, šišaju i spremni ste za snimanje – priča Ammar. On kaže da je znao samo da treba da igra jednog od verskih fanatika koji se bori za pravdu i boga.

– Bili smo upućeni samo na dve epizode u kojima se pojavljujemo – kaže Ammar, dodajući da on sam nije naročiti ljubitelj epske fantastike i da je „Igru prestola“ počeo da gleda na samom početku „kada nije bilo ni zmajeva i kada je u središtu pažnje bila realistička priča političke borbe između kraljeva“.

– Serija je bila realna do treće sezone, a ubistvo Neda Starka me je privuklo da nastavim da je gledam jer mi je bilo nemoguće da shvatim da su ubili junaka kojeg najviše volim. Mislim da je nepredvidivost serije najviše privukla publiku ali i sredstva koja su ulagana. Samo u epizodu investirano je deset miliona dolara – kaže Ammar. On je razočaran završetkom serije. – Pokušavam da sredim utiske ali sam razočaran jer nisam očekivao ovakav kraj. Vodio sam se ipak logikom od početka serije i verovao sam da će DŽon Snou zapravo doći na presto. Sve te borbe koje su se vodile ne bi li neko od Targerijevih došao na presto nisu tome doprinele nego su ostali raštrkani. Nisam dobio ono što sam želeo – zaključuje glumac Ammar Mešić.