Igrati "Đanija Skikija" opasno je u današnje vreme

Reč je o trećem delu Pučinijevog „Triptiha“, jednočinki inspirisanoj Tridesetim pevanjem iz Danteovog „Pakla“ – slučajem lukavog Đanija Skikija, koji uglavnom na svoju i nešto manje korist porodice Buoza Donatija krivotvori pokojnikov testament. O danteovskom, Pučinijevom, pa i nušićevskom iščitavanju ove priče, njenoj svevremenoj aktuelnosti, radu u Beogradskoj operi i na alternativnim dramskim scenama, za Danas govori Ana Grigorović, asistentkinja režije u Narodnom pozorištu

* U odnosu na prethodnu produkciju iz 2006. kad je Mateo Maconi „preneo“ režiju Ivana Stefanulija, šta je sada posle 10 godina novo u Vašoj verziji „Đanija Skikija“?

– Ja prethodnu produkciju nisam gledala i u pripremi ovog „Skikija“ nisam obraćala pažnju na to šta je rađeno pre 10 godina. Znam da je to tada bio projekat Operskog studija – pevali su jako mladi pevači, što je i sada slučaj. U ovoj podeli troje je ih iz Operskog studija, iz kog je potekla i većina svih ostalih pevača. Za razliku od prethodne produkcije, u kojoj se sve dešavalo u vreme pisanja libreta – kostimi su bili iz 1917-1918, u našoj verziji sve se dešava i dalje u Firenci, ali sa asocijacijom na današnji Beograd – na stare Beograđane i nove koji dolaze. „Đani Skiki“ je, inače, opera koja se često proigrava kroz vreme i kroz različite kontekste, jer je kao stvorena za to. Zanimljivo je da je i Vudi Alen radio „Đanija Skikija“, u njegovoj verziji to su mafijaši, Sicilijanci, a na kraju sve se završava obrtom u kome Zita iz porodice Donati ubija Đanija Skikija.

* Đani Skiki i Bouzo Donati su istorijske ličnosti iz Firence 13. veka, koje pominje i Dante u „Božanstvenoj komediji“. Koliko su oni aktuelni i danas?

– Osavremenjivanje ove opere rađeno je upravo preko likova i preko Danteovog i Pučinijevog konteksta koji su u suštini krajnje oprečni. Dante je posmatrao Đanija Skikija kao zlikovca i zato ga je stavio u „Pakao“. On je bio stari Firentinac i mnogo više je bio na strani porodice Donati. Pučini je ovu operu pisao posle Prvog svetskog rata, u vreme koje obeležava i porast nacionalizma u Italiji, pa mi se čini da je gledao da opravda Đanija Skikija predstavljajući ga kao neku vrstu idealnog novog italijanskog seljaka koji je snalažljiv, dovitljiv, lukav i da je njegova pravda, ma koliko bila etički problematična, ipak pravda. Ja sam zauzela više Danteov stav, mada u ovog operi ne postoje pravi junaci, zato što ni porodica Donati nije pozitivna kao što to nije ni Đani Skiki. To se vidi i po liniji državnog aparata i kroz likove Spineloća, notara i svedoka, naravno i samog Đanija Skikija – provincijalca, koji dolazi u veliki grad i kom se probija svojim lukavstvom, što je nama Beograđanima dosta blisko i poznato u smislu toga šta uopšte znači doći na neku poziciju vrlo diskutabilnim etičkim metodama.

* Da li predstava može da se gleda i kroz vizuru Nušićeve „Ožalošćene porodice“?

– Može, jer je to u velikoj meri slična priča. Pošto sam u osnovi dramski reditelj, ja sam dosta gledala i na Nušića i šta se iz njegovog konteksta može izvući. Velika je sličnost između likova, tako da neće biti dosadno ni publici, koja više voli dramske predstave i retko ide na operu, da dođe da pogleda ovo delo.

* Koliko su krivokletstvo i krivotvorenje, o kojima Dante peva u poslednjem rovu osmog kruga „Pakla“, aktuelni i danas u vremenu kad se govori o lažnim diplomama, falš identitetima, medijskom kreiranju realnosti?

– To je vrlo, vrlo aktuelno i zato je čitav kontekst predstave kostimom i određenim rediteljskim postupima približen današnjem vremenu, jer mi zapravo živimo u sistemu i društvu koje naviklo da pravi kvalitet, stečen radom, trudom i znanjem nije relevantan, već je kvalitet u tome koliko je neko lukav, sposoban i snalažljiv. Zato je, što se mene tiče, igrati „Đanija Skikija“ onako kako ga je Pučini napisao mnogo opasna stvar u današnje vreme. Jer Đani Skiki je zapravo jedan opasan pojedinac kog možemo uporediti sa mnogo ljudi iz našeg lokalnog savremenog političkog života.

* Ideja za scenografiju je Vaša, da li ste od reditelja koji vole da drže sve pod kontrolom?

– Jesam malo „kontrol frik“, često radim tako što osmislim prostor i nekad ga nadograde scenografi, a nekad ostanem na toj ideji. Meni su dva motiva za ovu scenografiju bila jako bitna – šuplja konstrukcija „kuće od zlata“ i to što je centru Firence, koji je na fototapetu iza, a koji se na kraju opere spušta i otkriva neku drugačiju realnost. Ne mislim da je bolje da reditelj radi više poslova, ali to se naprosto nekad tako namesti.

* Iako kažete da ste više dramski reditelj, prošli ste kroz gotovo ceo klasičan operski repertoar u NP – radili ste Verdija, Rosinija, Vagnera i sad Pučinija. Postoji li kompozitor kog najradije radite?

– Meni je najveće iskustvo u operi kao asistent režije zato što kod nas ne postoji formalno obrazovanje za operske reditelje. Ja sam završila pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i prvo opredeljenje mi je bila uglavnom drama. Pošto imam srednje muzičko obrazovanje, počela sam da se interesujem i za operu i zapravo sve te asistenture na kojima sam radila u NP dosta su mi značile da naučim kako se pristupa operskom delu. Pre režije „Đanija Skikija“ imala sam jedno jako malo, ali slatko iskustvo – radila sam za matine u NP Mocartovog „Bastijena i Bastijenu“ i čini mi se da idem, što se tiče opere, korak po korak sa sve većim formama.

* Da biste radili i nešto savremeniji operski repertoar?

– Ja sam neko ko će uvek raditi savremeno makar u pitanju bilo i klasično delo, koje ću aktuelizovati i adaptirati da bude savremeno. To je moje osećanje sveta. Ja retko kad uspevam da se nađem u epohi koja nema neki izuzetno jak kontekst koji komunicira s nama danas, jer mislim da svaka predstava, bilo operska ili dramska, mora da komunicira i da ima nešto što je čini zanimljivom današnjoj publici, koja želi da nešto novo otkrije kroz to gledanje.

* Nije li na prvi pogled malo nespojivo to što se u NP bavite klasičnim operskim repertoarom, a da drame režirate na alternativnim pozorišnim scenama?

– Mene su uglavnom zanimale političke predstave i bavljenje koliko-toliko škakljivim temama koje zapravo pozivaju javnost i publiku na neku vrstu aktivnosti. Moje ideje pozorišta bliske su sa nekim Brehtovim idejama u smislu da pozorište mora komunicirati s vremenom i da mora postojati prostor da se publika angažuje upravo zato što je naše društvo takvo da smo naviknuti na neku vrstu pasivnosti, prihvatanja stvari takve kakve su. Sad, kako se sve spojilo, ni ja sama nisam sigurna. Ja imam „poreklo“ iz ovog pozorišta, moj otac Borislav Grigorović bio je u NP dramski reditelj jako, jako dugo i tu su neka poznanstva uticala da se ja približim i Operi i ovoj kući, što, tačno je, ne deluje spojivo sa onim što radim u dramskim predstavama. Svesna sam toga.

Autorski tim

Na premijeri „Đanija Skikija“ orkestrom NP dirigovaće gost iz Italije Đuzepe Akvaviva. Naslovnu rolu pevaće bariton Vuk Zekić, u alternaciji sa Aleksom Vasićem, a u ostalim ulogama nastupaju: Sofija Pižurica, Nevena Pavlović, Nenad Čiča, Ljubomir Popović, Dubravka Filipović, Jelena Petrović, Slobodan Živković, Nevena Matić, Vesna Marković, Stevan Karanac, Nikola Mikić, Mihailo Šljivić, Pavle Žarkov, LJubica Vraneš, Nataša Rašić, Gavrilo Rabrenović, Đorđe Tomić, Sveto Kastratović, Strahinja Đokić i Predrag Gligorić. Koreografiju je uradio Dejan Kolarov, kostime Katarina Grčić Nikolić, a scenografiju Miraš Vuksanović prema ideji Ane Grigorović.