Ikar iz Medvedova

Nešto se zakačilo za granje i travu, a više od polovine matica je izbacila na obalu na raznim mestima. Zato je Ikaru bilo potrebno plovilo, i to takvo koje graničari neće moći da vide a koje će, istovremeno, njegov vlasnik moći neprestano da nadzire.

Drugim rečima, bila mu je potrebna teledirigovana mini-podmornica. Ali kako da napravi takvo nešto? U Medvedovu, gde je vrhunac tehnologije predstavljao automat za kafu u holu poreske uprave? I to automehaničar sa diplomom Politehničke škole? Pa vrlo jednostavno: Ikar je uzeo plastično bure od sto litara u kakvom seljaci kisele kupus za zimu, napunio ga sa skoro četiristo boksova cigareta, dobro zatvorio i stavio na površinu jednog jezerceta blizu Medvedova. Bure je, ne odmah ali ipak prilično brzo, potonulo. Onda je napravio tri prstena od tvrdog stiropora i dva od drveta i navukao ih na bure; sad se bure držalo na površini vode kao pravi splav. To mu takođe nije odgovaralo. Zato je skinuo po jedan prsten od drveta i stiropora, posle čega se njegova amfibija spustila na nekih trideset centimetara ispod vode.

Sad mu je ostalo da buretu doda mali motor sa kormilom, tako da ga ubrza i usmeri, kao i radiopredajnik koji će pokazivati gde se tačno u svakom trenutku nalazi roba. Sve te probe i pripreme oduzele su Ikaru dva meseca, posle čega je napustio svoje džipove i ikaruse i prebacio se na razvoj vlastite flote. I već za pola godine imao je petnaest burića-amfibija koji su dvaput dnevno plovili za Mađarsku, donoseći svom vlasniku ogromnu zaradu u dolarima. S one strane granice lovili su ih Ikarovi saradnici, pa bi ih raspečatili i prodavali cigarete, a prstenove bi zajedno sa motorima pakovali u najlon, stavljali u buriće i odozgo kamuflirali sa trideset centimetara kiselog kupusa da bi ih tako vratili u Ukrajinu.

Ali ni to nije moglo večno trajati. Carinicima s obe strane granice je bilo jasno da tu nešto nije u redu, da im se novac provlači ispred nosa, pa su pojačali kontrolu. U jednoj od takvih kontrola mađarski carinik je probio sloj kiselog kupusa u buretu dugačkim nožem – vrh noža je udario u nešto tvrdo. Tako je sve i otkriveno. Još dugo su novine pisale da je između Ukrajine i Mađarske plovila čitava flota podmornica. Iako mu je poslovni poduhvat propao, Ikar je uspeo da izbegne zatvorsku kaznu: umesto njega, u zatvor je otišao vozač kamiona koji je dovozio „kace sa kupusom“, neki priprosti Kolja, kome su pripisali čitavu tu lukavu i tehnički besprekornu švercersku šemu. Ikar nije ispao šupak, nego je za to preuzimanje krivice dobro platio vozačevoj ženi: po pet hiljada dolara za svaku od tri godine zatvorske kazne. Tako su svi bili zadovoljni: i Kolja sa svojom ženom, i obe carinske službe, koje tako strogo i savesno paze da se zakon poštuje, i novinari koji su još nekoliko meseci prežvakavali ovu temu i pokušavali da izračunaju koliko je krijumčar zaradio od svake ture. Jedan novinski članak, koji je napisala studentkinja žurnalistike Užgorodskog univerziteta, počinjao je podsećanjem na to da je ispod Karpata nekad bilo more, tako da je moreplovstvo Ukrajincima u genima, pa nije čudo što je neko odgovorio na zov predačke krvi.

Ikar nije dobio nadimak Ihtiandar, Amfibija ili Kursk upravo zato što se posle opisanih događaja njegov biznis iz vode vrlo brzo digao u nebo.

Prevod sa ukrajinskog: Andrij Lavrik

Autor je poznati ukrajinski pisac čiji je roman Karbid nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs