foto HarikrisshnanIkarova karijera biznismena počela je onog dana kada je napunio osamnaest i dobio pasoš. On je tada još pohađao Politehničku školu, ali je radio i u lokalnom autoservisu. Uveče se zadržao posle posla i, kad je glavni mehaničar otišao kući, uzeo je kola na kojima je sutra pomoću aparata za zavarivanje i vazduha iz kompresora trebalo da se proširi rezervoar.
Putem zagrevanja metala automehaničari su šezdesetlitarski rezervoar starog, prepotopnog audija pretvarali u skoro stolitarski.
To je odgovaralo vlasniku jer je tako mogao voziti preko granice, u Mađarsku, skoro duplo više dizela, koji je u susednoj zemlji bio triput skuplji.
Tako bi vešti preduzetnik dobro zaradio u Mađarskoj na dizelu, istočivši ga i ostavivši u rezervoaru samo koliko je potrebno da se vrati na Zakarpatje.
Upravo od vlasnika tog audija Ikar je naučio izreku koja će postati njegov životni kredo: ko u životu nije najebo, taj ne zna šta je život.
Dakle, na svoj osamnaesti rođendan Ikar se zadržao u servisu, seo za volan audija, ubacio u kola pet flaša rakije i dva boksa cigareta, i uputio se za Mađarsku.
Tamo je istočio dizel, prodao za duple pare rakiju i cigarete, i kupio mandarine, koje su u Ukrajini bile deficitarna roba, kao i čokolade i žvake sa stranim etiketama, za koje su deca gnjavila svoje roditelje po ceo dan.
Zaradu od dizela Ikar je podelio sa carinicima, a mandarine i slatkiše je prodao mesnim preprodavcima čim je prešao granicu.
Oterao je auto nazad u servis i u četiri ujutru već je bio u svom krevetu.
Za jednu noć je zaradio 45 dolara – mesečnu platu nekoliko ukrajinskih nastavnika.
Ovaj biznis Ikaru se veoma dopao, pa je nastavio da za male pare danju radi u autoservisu, kako bi noću tuđim automobilima mogao da švercuje robu.
Petnaest godina kasnije trik sa švercovanjem goriva izgubio je svaki smisao.
Mađarska je ušla u Evropsku uniju i cene benzina i dizela su uprosečene – postale su kao u čitavoj Evropi.
Neka razlika je još ostala, ali ona je mogla prehraniti samo jednog čoveka, nekakvog sitnog švercera.
Jasno da tako sitna zarada nije mogla zanimati Ikara, koji je već postao magnat i kralj granice.
Benzin i dizel zamenile su cigarete, na koje je akciza u Evropskoj uniji bila skoro deset puta veća nego u Ukrajini.
Tu se i Ikar, uviđajući da su se vremena promenila, polako prebacio na šverc cigareta.
Ali carina je uvela stroga ograničenja: jedan čovek nije mogao preneti više od jednog boksa cigareta, a posle nekoliko godina dozvoljena količina je smanjena na samo dve pakle po osobi.
Treba priznati Ikaru da se ni u novim vremenima i okolnostima nije izgubio.
Naprotiv: prisetio se azbuke svog obrazovanja i dao se u račun.
Ideja mu se zasnivala na tome da će svake godine preko graničnih prelaza moći da se preveze sve manje robe, što znači da će njegovom biznisu uskoro doći kraj.
Kao drugo, nimalo nije izgledalo da će se Ukrajina u doglednoj budućnosti pridružiti velikoj porodici evropskih naroda, što znači da će razlika u cenama sa Evropskom unijom ostati još mnogo godina, pa se na tome može još dugo i dobro zarađivati.
Samo, kako obići carinu i preneti robu?
Najlakši put vodio je kroz šumu gde je granica bila više prividna nego stvarna.
Ali problem je u tome što on nije bio jedini koji se toga setio: u oblasti su operisali mnogo ozbiljniji likovi koji su prvi poslali svoje karavane kroz šumu.
Ti novi veletrgovci bili su lokalni političari i šefovi carinske službe, a sa vremenom, uvidevši isplativost i potencijal ovog biznisa, pridružili su im se i velike gazde iz Kijeva.
Ukratko, kroz karpatske šume kretale su se tako krupne zverke da je bilo bolje ne naći im se na putu.
Prevod sa ukrajinskog: Andrij Lavrik
Autor je poznati ukrajinski pisac čiji je roman „Karbid“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
