… Ili tako nekako

Na mojoj novobeogradskoj terasi je u januaru, u saksiji za perunike, nikao nekakav cvet, sam od sebe, crn, ne raste, ne menja se… Sada je avgust, sparina ne prestaje, da, da, to ima veze sa klimatskim poremećajima, staklenom baštom, otapanjem ledenih kapa na polovima, ko zna odakle je vetar doneo sporu tog cveta, izgleda kao da je sa Marsa, crn, nepomičan…

Ponekad mi se učini, dok tako sa moje terase gledam iznad gradskih krovova, da se odnekud uz Dunav, sa Crnog mora, Novom Beogradu približava veliki cunami talas, visok najmanje kilometar, na čijem vrhu surfuje ona.

Nego, nisam to hteo… Početkom juna, po onoj sparini, zvali su me u Suboticu, otkud znam zašto su me zvali.

Pozovem Noam, ili tako nekako, da krene sa mnom, mislio sam da fasciniram tamošnje članove dvojezične biblioteke, neverovatno, pristala je, stavim je pod mišku, lepo presavijem magazin sa njenim fotkama i krenemo ti nas dvoje, najpre liftom, a posle ćemo, kao, vozom.

Međutim, šta se dogodilo? Meni sve, a Noam, ili tako nekako, ništa. Pritisnem dugme, lift krene, i lift je vrsta voza, vertikalnog, tako savršeno joj je stajala uniforma železničkog konduktera, tu u liftu, šta bi tek bilo u vozu, nastavio bih da je njušim u kupeu, po sparini, međutim, na međuspratu nestane struje, padali smo, zaštitio sam je telom, dobro sam se ugruvao, ozledio lakat, i zato nisam mogao u Suboticu.

Kada sam telefonom izneo slučaj, u Subotici mi nisu verovali. Ne tražim da mi veruju, uostalom, ni ja ne verujem njima, verujem samo Deže Kostolanjiju kada kaže da je Subotica najbolji grad za samoubistvo, zvali su me, ko zna šta su mislili tim pozivom, da i mene navuku.

U mom lekarskom kartonu stoji: bez vidljivih tragova pada. Uput: na neurološko. Mogućni potres mozga. Nisam otišao. Izlečila me Noam, ili tako nekako. Vratio sam se tamo odakle sam krenuo, u svoju sobu, i zatvorio oči.

Noam, ili tako nekako, rekoh, učini nešto sa mnom. Ćutala je. Ponovio sam. Znaš, rekla je najzad, vrlo sam stidljiva, ti moraš napraviti prvi pokret, ja ću te slediti. Hm, dobro, pomislio sam, mada me je boleo lakat, i mada mi je brujalo u glavi, u redu, da vidim šta mogu da učinim sa tobom, mada bih voleo suprotno.

Oljuštio sam je kao pomorandžu, mesnatu, punu soka, sve dok nisam došao do crnog, užarenog središta, do apsolutne praznine.

Mirisala je na Eskimku, to sam povezao sa njenim kosim očima, sve rase sveta dale su najbolje što imaju da bi napravile to telo, nisam nikada pomirisao Eskimku, ali je to nedvosmisleno bio eskimski miris, eskimske žene su vrlo gostoprimne, zbog fokinog sala kojim se hrane šire nezamisliv zadah oko sebe, i to je sve što mi je potrebno, toplina i vonj, taj materički intenzitet čula, ta vaginalna sveutopljenost sveta.

Autor je pripovedač, esejista, književni kritičar i istoričar književnosti. Osmo izdanje njegove najčitanije knjige Ako je to ljubav nedavno je objavljeno u Arhipelagu.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs