Iluzija Kvačice

Možda sam u hotelskoj sobi pisao tekst te nisam stigao. Možda sam između gledanja „Srbenke“ i nečega drugog odabrao to drugo kojeg sada ne mogu da se setim. A možda mi se nije gledala priča o dvanaestogodišnjoj devojčici iz Hrvatske, sa roditeljima Srbima, koja je sebe, prvi put kada nam u životu takve stvari padaju na pamet, odredila kao „Srbenku“. Možda sam pomislio da, kao vlasnik srpskog pasoša, nisam deo publike kojoj je „Srbenka“ prvenstveno namenjena.

Međutim, „Srbenka“ nije, i tu valja biti formalistički surov, film o problemima etničkih manjina već film o genezi pozorišne predstave, čija tema jeste šovinističko opravdavanje zločina, između ostalog, i iskazi profesionalnih i amaterskih glumaca, učesnika predstave, reakcija su na datu temu – na umetnički čin u kojem učestvuju i dodirne tačke sa njihovim privatnim prostorom. Reč „prostor“ je važna. Oliver Frljić, reditelj predstave, kada započinje razmišljanje o kontekstu teatarskog čina, svestan je da njegov scenski prostor nije ograničen zidovima pozorišne zgrade već se širi do granice gde prestaje dominacija jedne grupe nad drugom, etnička ili ideološka, nakon koje sve ostaje isto osim što se ugnjetavana manjina pretvara u nasilnu većinu. I pozorišni čin, pošto prestaje da svoje ogledalo postavlja pred većinu, prestaje da ima smisla.

Predstava „Aleksandra Zec“ o kojoj je u filmu „Srbenka“ reč podražava poslednju noć u životu troje od petoro članova porodice Zec (majka, otac i najstarija ćerka po kojoj predstava dobija naslov). Porodicu Zec početkom decembra 1991. oko 11 sati uveče, posetilo je petoro pripadnika paravojne jedinice Tomislava Merčepa sa naređenjem da uhapse oca porodice kao navodnog srpskog špijuna (u novinskim tekstovima o događaju se ne pominje, ali u motivu za posetu može se namirisati novčana iznuda – otac je bio mesar, a majka vlasnica kafića). Otac, izgleda, pokušava da pobegne i biva upucan u dvorištu kuće, majka i Aleksandra istrčavaju za pucnjima i, kao svedoci, bivaju odvezene u planinski dom na Sljemenu gde su, nakon nekoliko sati sedenja vezanih ruku i zapušenih usta, ustreljene i bačene u rupu, pre toga improvizovanu deponiju đubreta.

Ubice su dale iskaz u policiji, bez prisustva advokata, zbog čega će biti oslobođeni, a vođa grupe jedno vreme biće i telohranitelj Gojka Šuška, hrvatskog ministra odbrane. Mnogo godina kasnije, neki od njih dopašće zatvora zbog drugih kriminalnih dela dok se drugima gubi trag. Dakle, predstava je namenjena pre svega hrvatskom društvu budući da prikazivanje filma o njoj u Srbiji izaziva zgražavanje i bes upravo tipa ljudi nalik ubicama porodice Zec koji, pri tome, film neće ni gledati već ga dobijaju propuštenog kroz ideološku prizmu režimskih tabloida. Malobrojni posetioci festivala Slobodna zona, pak, umeju da „merčepovce“ zamene „šešeljevcima“, no, oni nisu Frljićeva ciljana grupa.

Jednog detalja iz filma sećaću se zauvek. Glumac, recimo, dvadeset i petogodišnjak, Srbin iz Hrvatske, priča kako je u jednom periodu odrastanja, kada na formularima valja napisati očevo ime umesto „Simo“ pisao „Šimo“. Jer, Simo je četnik, koljač beba dok je Šimo pravi, dobar Hrvat. Frljićeva predstava je, kao i film o njoj, nalik toj kvačici – čini da se trenutno osećamo bolje, poput dečaka koji u trenutku ispisivanja slomljene crtice postaje miran i bezbedan. Ipak, kada predamo papir na šalteru, kada izađemo iz pozorišne ili bioskopske sale, iluzija kvačice nestaje.