Ima mnogo razloga da Bernarda Bertolučija pamtimo po dobru

Radoslav Zelenović, direktor Evropskog filmskog festivala Palić i upravnik Audio-vizuelnog Arhiva i Centra za digitalizaciju SANU, na molbu Danasa da kaže po čemu će pamtiti Bertolučija, ističe – pre svega po njegovim izvanrednim filmovima koji su na razne načine obeležili istoriju svetske i evropske kinematografije, ali i po tome da je imao priliku da ovog autora sretne.

– Ja sam Bertolučija upoznao 1975/76. godine na filmskom festivalu u Moskvi i on je učinio nekoliko fantastičnih gestova prema svima nama, a pre svega prema Jugoslovenskoj kinoteci u kojoj sam radio. Kad je počelo bombardovanje 1999. godine, on je odmah posle Angelopolusa poslao jedno dirljivo pismo koju je prenela celokupna svetska javnost, a gde je upozorio stratege koji planiraju bombardovanje Beograda da moraju imati na umu da se ovde nalazi jedan od dva ili tri najveća svetska filmska arhiva i da bi njegovo uništenje bilo gubitak za svetsku arhivistiku. Kazao je da nemamo razloga da optimistički promatramo budućnost ako ne budemo mogli da kroz to što se čuva u Kinoteci sagledamo prošlost – ispričao je Zelenović. On primećuje da Bertolučijevi filmovi ne samo da su nagrađivani s razlogom, nego su i vrlo raznovrsni.

– Ne možete za njega da kažete da je bio reditelj koji se držao jedne stvaralačke linije ali svakako da je jedan od njegovih filmova koji je i te kako uzdrmao svet bio „Poslednji tango u Parizu“ koji je tek skoro prikazan javno u Italiji. Kada se ovaj film pojavio, njemu je čak bilo suđeno i presuda je bila da se spale sve kopije osim tri koje treba da se stave u arhiv italijanske kinoteke sa napomenom da nikada ne budu prikazivane javnosti – skreće pažnju sagovornik Danasa dodajući:

– Sećam se dok sam radio na Televiziji Beograd da smo imali ciklus „Karika koja nedostaje“ od kojih je jedan bio posvećen erotici i čiji je reditelj bio Milan Vlajčić. Mi smo tražili i dobili kopiju za prikazivanje filma „Poslednji tango u Parizu“, međutim, to je bila verzija koja je bila prilično osakaćena za televizijske prilike i onda smo zamolili da nam pošalju integralnu verziju. Naravno, dobili smo integralnu verziju filma i prikazali je u vreme kada on nije bio viđen u sopstvenoj zemlji. Naši distributeri koji su se tada bavili nabavkom filmova su sve Bertolučijeve značajne filmove kupili i oni su prikazani u Jugoslaviji sa velikim uspehom. Još je zanimljivije da su filmovi „20. vek“ ili „Kineski car“, koji nisu dolazili do distributera, prikazivani na televiziji. Recimo, „20. vek“ je prvo prikazan na televiziji, pa tek onda u bioskopu. Kad smo 1999. godine na Paliću održavali festival kontinuiteta, on nam je poslao svoj najnoviji film. Dakle, ima mnogo razloga da Bertolučija pamtimo po dobru. To što su njegovi filmovi bili u bioskopima i na televiziji govori o kakvom je autoru reč i da je publika u čitavoj Jugoslaviji bila dobro upoznata sa delom Bernarda Bertolučija. Konačno, nijedna istorija filma koja se u budućnosti bude pravila neće moći da prođe bez značajnog dela koji će govoriti o njegovom stvaralaštvu – zaključuje Radoslav Zelenović.

– Moram da kažem da je Bertoluči jedan od najuticajnijih reditelja u istoriji filma. Mislim da je njegov pristup filmu u kome je kombinovao socijalni angažman i jednu visoku estetizaciju sa principima naracije koji su mogli da komuniciraju sa najširom publikom ako treba, jedan od najdugovečnijih recepata kojem se reditelji širom sveta okreću – kaže za Danas Dimitrije Vojnov, scenarista i filmski kritičar. On Bertolučijeva ostvarenja vidi kao dela visoke umetničke vrednosti i visoke ambicije ali istovremeno kao filmove koji imaju kapacitet da budu komunikativni.

– Za mene je najsnažnije gledalačko iskustvo, kada je i u pitanju Bertoluči, film „Poslednji kineski car“ koji sam gledao prvi put kao dete. Negde mi je taj film otvorio poglede povodom mogućnosti šta sve film može da bude i tom prvom utisku ne mogu da se otmem iako sam, naravno, gledao i sve ostale njegove filmove. Oni su mi estetski izbalansiraniji, precizniji i bolji, ali mi se „Kineski car“ urezao zato što je to bio prvi Bertolučijev film koji sam gledao. NJegov uticaj je nesaglediv i čini mi se da čak i oni autori koji možda nikada ne bi priznali da vole njegove filmove sanjaju da prave filmove koji će imati efekat kao što su imali njegovi filmovi – konstatuje Dimitrije Vojnov .

– Bertolučija ću pamtiti po vizuelnoj kulturi i umeću sa kojim je uz pomoć Vitorija Storara kreirao fotografiju u XX veku, sliku, koja se po intenzitetu i kompleksnosti može meriti sa platnima velikih majstora; po smelom eksperimentu u lomljenju naracije sa kojim je pristupio adaptaciji Borhesove „Priče o izdajniku i heroju“ (u filmu „Strategija pauka“); po beskompromisnom pristupu temama slobodne ljubavi, incesta, traganja za vlastitim identitetom (u filmovima „Poslednji tango u Parizu“ i „Mesec“) – kaže za Danas Srđan Vučinić, esejista i umetnički direktor Festivala autorskog filma.

– Odlaskom Bernarda Bertolučija (1941-2018) nestaje jedan od poslednjih autora koji su obeležili autorsku paletu francuskog novog talasa u evropskom horizontu. I potom, sa punom poetičkom snagom ostvario zamašno delo pod opasnom kapom Holivuda – ističe Milan Vlajčić, filmski kritičar. On podseća da je Bertoluči počeo kao dvadesetogodišnjak, asistirajući Pjeru Paolu Pazoliniju u filmu „Akatone“ (1961), da bi ubrzo krenuo svojom stazom.

– Potpisao je kao reditelj 25 dela, od kojih mnoga nisu vremenom izgubila poetičku lepotu i izazovnost izražajnog majstorstva. Svetsku prepoznatljivost je stekao filmom „Poslednji tango u Parizu“ (1972), koji je pomerio granice seksualnih sloboda u modernom filmu (i dan-danas je zabranjen u nekim zonama sveta, pa i u nekim italijanskim komunama). Ali nekoliko prethodnih dela su autoru obezbedila vrhunsko mesto u modernom evropskom filmu: „Pre revolucije“ (1964) o studentskoj pobuni, potom remek-delo „Strategija pauka“ (1970), po Borhesovoj priči, u kojem istražuje mitove o junacima i izdajicama, slično srodnom delu našeg Živojina Pavlovića „Zaseda“, nastalom gotovo istovremeno. A sjajni „Konformist“, iz iste godine, po klasičnom Moravijininom romanu, Bertolučiju je doneo prvu nominaciju za Oskara (kategorija adaptacije romana). Veliki ep „Poslednji kineski car“ (1987), o sudbini kineskog poslednjeg cara Pu Jia, maestralni je prikaz lomova u novijoj kineskoj istoriji, od Maovog pobedonosnog „dugog marša“ do terora kineske Crvene garde – konstatuje Milan Vlajčić. On podseća da je ovaj „fantastičan film rađen u holivudskoj produkciji, ali i da je prvi zapadni film nastao u saradnji sa kineskim umetnicima“.

– Bertoluči je postao prvi italijanski reditelj koji je Oskara osvojio kao reditelj. Saradnja sa holivudskim producentima nije bila laka: prva autorova verzija „Dvadesetog veka“ je trajala 317 minuta (!), ali ga je Paramaunt primorao da film svede na samo 185 minuta (malo li je).

Noviji Bertolučijevi filmovi iz poslednjih dvadeset godina nisu potvrdili autorov ugled. Slično se događalo i drugim velikanima (pogledajte filmografije DŽona Forda i Bilija Vajldera), ali to ne važi za neke „proslavljene legende“ srpskog filma.

Što se mene tiče, da je Bertoluči potpisao samo „Strategiju pauka“, ostao bi mi u trajnom pamćenju – zaključuje Milan Vlajčić.

Pismo podrške Kinoteci u vreme bombardovanja ’99.

„Zaglušen ratnom kakofonijom i s naporom pokušavajući da se oduprem talasima nerazuma koji rastu na obe strane, hteo bih da podsetim stratege koji svakodnevno planiraju bombardovanje na značaj ‘Jugoslovenske kinoteke’. Ovo je jedan od tri najvažnija filmska arhiva na svetu, bitan segment pamćenja ovog veka. Uništiti pamćenje, kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotina hiljada ljudi, znači uništenje istorijskog identiteta, budućnosti kao i prošlosti.

Važno je takođe upamtiti da svi zaposleni u ovom arhivu nastavljaju, kao da je sve normalno, da rade svoje svakodnevne poslove na konzervaciji i zaštiti zbirke kojoj svet priznaje vrednost nenadoknadivog kulturnog blaga.

Bernardo Bertoluči

4. april 1999.“

Bertoluči na FEST-u

Bernardo Bertoluči prvi put je posetio sedmo izdanje FEST-a. Integralna, šestočasovna verzije njegovog „Dvadesetog veka“ ostavila je najupečatljiviji utisak na festivalu, a on je bio i najpoznatiji i najtraženiji gost. Tom prilikom novinarima je izneo stav da kamera u filmu ili provocira, ili nemo prati zbivanja. na pitanje da oceni rad stranih kolega, odgovorio je da najviše voli filmove Fazbindera i Angelopulosa. Na deseto izdanje FEST-a došao je sa filmom „Mesec“. Bio je impresioniran projekcijom u novoj dvorani – Sava centru, rekavši da je u pitanju „ogromna sala koja zrači toplinu“.

Prema Monografiji FEST-a Ivana Karla „Sanjati otvorenih očiju 1971-2012“