Imam trideset osam godina…

Prvo su se svađali, onda su se vređali po novinama, onda se razveli.

Majka je otišla u Kanadu, a otac u Nemačku. Nijedno od njih nije htelo da me povede sa sobom.

Imaš svoj život i dobar posao, imaš ženu koja te voli, ostani tu gde si, teško je biti izbeglica i ničiji u tuđoj zemlji, govorili su uglas, ali sam znao da me ne žele.

Majci je umro drugi muž, oca je prevarila nevenčana žena, vaspitačica u obdaništu koje su otvorili u stanu ispod stana gde su živeli i odakle su dolazili nepodnošljiv topot i vriska od koje se sklanjao u kafanu. Dok zauvek nije nestao bez slovca objašnjenja.

Razgovarali smo telefonom otac i ja svake subote u dva po podne, navodno umesto porodičnog ručka (pritom, nikad nismo ručali zajedno jer su mogli da se pobiju kad god bi se našli u istoj prostoriji, dakle bilo je opasno, dete to ne bi trebalo da gleda, govorila je majka, iako je dete to stalno gledalo).

Onda su se majka i otac našli „slučajno“ na odmoru u Vijetnamu i ponovo se venčali. Ni tada nisu hteli da me prime da živim s njima, mislili su da sam im ja upropastio prvi brak. Opet su ponovili kako imam svoj život i odličan posao i ženu koja me voli.

Žena koja me voli izašla je sa mnom dva puta i više mi nije odgovarala ni na poruke, ni na pozive.

Hteo sam čak da odem da joj pozvonim na vrata ali me je mrzelo, više mi se dopadalo da pijem likere i koktele po fensi baštama Vračara.

Kazao sam rodbini da sam u vrlo ozbiljnoj vezi s novinarkom kojoj ne smem da otkrijem ime jer je strašno poznata. Zabavljalo me je kako su me svaki put kad bismo gledali televiziju ili kad su čitali novine zapitkivali pogledima.

Upiljili bi se u mene razrogačenih očiju i čekali reakciju. Ćutao sam i smeškao se. Imali su običaj da popisuju imena novinarki pa da mi ih čitaju slog po slog i posmatraju da li sam napravio neki trzaj.

Bio sam smiren i nisam odavao nikakvu emociju. Normalno jer je sve bila laž, sasvim slučajno izgovorena u trenutku slabosti izazvane nekim opijatom.

Da li je mlađa od tebe? pitali su. Starija ali izgleda fe-no-me-nal-no. Plavuša? Naravno. Onda sam se ispravio da bih im uskratio mogućnost da suze izbor, često menja boju kose. Mršava? Onako… Jel je u političkoj redakciji? Uh… To zaista ne smem da kažem.

Aha… rekli bi oni s razumevanjem. Ali otkrićeš nam ko je ako pogodimo, zar ne? Ne. Tada bi se naljutili i prestali da se bave mojim ljubavnim životom bar nekoliko dana. Posle bi ponovo počeli.

Ta naša izmišljena veza traje već tri godine i svi očekuju skoru svadbu, ja se pravim lud. Malo-malo stric me mune u rebra, nabere obrve pa mi šeretski kaže da ga obavestim na vreme kako bi mogao da sašije odelo i obori kumu s nogu.

Ona je verovatno neka opasna riba. Jeste, kažem, mnogo dobra riba. Mačka i po, a? Molim te, nemoj da je zoveš mačkom, provaliće da si mator, neće ti pomoći to što farbaš ćelu na temenu, ni odelo ti neće pomoći.

Motaj se po društvenim mrežama i pokupi sleng da te ne oduva u prvoj rečenici. Šta, kao Fejs? Ma kakav Fejs, vidi nešto gde postuju mladi, kao Instagram i tako to.

Svaki put ga povredim pa mi bude krivo. Ima dobru nameru, želi da budem srećan. Potulji se i sedne u fotelju da kucka poruke, a onda mu priđem i potpuno glupo se izvinjavam.

Nema veze, krštenica, šta ćeš… Znam da nije to za mene. Ma nije to, uveravam ga, nego ona je udata za jednog tajkuna.

Prestani da lažeš o izmišljenim likovima svoje mašte, sad će da me zapitkuje o tajkunu, recitujem sebi, ali same se priče pletu i izlaze iz mojih usta.

Možda neki posao mogu s njim da završim, nastavlja stric malo raspoloženiji. O, bože! vičem sam na sebe.

Nikako, opasan je, bolje je s takvima nemati posla. Ja sam tata-mata za te opasne, s kim sam sve u staroj Jugoslaviji pravio biznis.

Da, znam, to te je odvelo u zatvor, bolje da ga se kloniš.

Slučajno, slučajno, viče i sa sebe stresa nevidljive mrvice i dlake, kad se s bagrom udružiš.

Eto, vidiš. Sigurno kum nije takav probisvet.

Jeste i gori je, već sam nervozan jer se predugo bavim nepostojećim ljudima.

Samo me ti upoznaj i ne brini za mene, navaljuje. Neću, viknem ni sam ne znam zašto jer ČOVEK NE POSTOJI, on je produkt moje produžene laži iz koje moram da se iskopam, ali ne znam kako.

Autorka je poznata romansijerka, čiji je roman U lancima objavljen u izdanju Arhipelaga, učesnica 11. Beogradskog festivala evropske književnosti.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs