Ime joj je Umeko

Skupljaju lišće, tela uginulih insekata, poneki vulkanski kamičak.

Biće to opredmećeni dnevnik s raspusta.

Mogli su samo i da fotografišu.

Ipak, njena grupa se izborila za pravo da svoje trofeje rukama pokupi sa zemlje.

Odlažu ih u kesice od papira.

Škola je obezbedila prevoz.

Vozač sedi u kombiju i prstom šara po ekranu telefona.

Umeko i još tri dečaka izmolili su za pauzu.

Nisu odoleli prizoru frižidera kraj puta.

U ovim brdima, ne tako daleko od grada, taj prokleti frižider je nešto kao njihov vršnjak, pun šarenih bočica i limenki osvežavajućih pića.

Oni se boje za njega.

Brinu o tome kako mu je kad ga opkoli mrak u ovoj divljini.

Jedan se čak i šali na temu šumskih duhova.

Drugi je siguran da ne treba uzimati ništa iz njega jer duhovi noću otvaraju frižider i zapišavaju, pa je svaki dodir sa stvarima iz njega čista zaraza.

Treći pominje spermu šumskog duha, a onda se sva trojica okreću ka Umeko i sve što sledi je prostačka zabava na temu trudnoće i rađanja deformisanog deteta kojem bi ona mogla biti mati.

Dete ima ruke jazavca i njušku vepra, ali je veoma snažno.

Tu se Umeko snađe i odgovori im da se mali hrani sitnim ljudskim testisima i da se ona unapred izvinjava, ali majčinski je instinkt jači.

Ona će ih jednom pozvati u goste samo u tu svrhu.

Ali njihova su jaja mala i dečak-jazavac-veprić će biti očajan što mama nije dovela još drugara.

Cerekaju se, ali ipak troše sitninu, biraju piće, fotografišu se pored frižidera, trče gore-dole niz put koji je prazan i njihovi glasovi odjekuju.

Sedim na plastičnoj gajbi i gledam ih iz baštenske kolibe.

Vetar s mora je utihnuo.

Šum granja je utihnuo.

Vrata su otvorena jer Princ Jamadori ne podnosi nikakve prepreke između njega i mene.

Gledam tu devojku ne kao starac od bezmalo devedeset godina već kao neko ko se zaljubio.

Nemam stida, moje su ruke tamo.

Ja sam idiotski frižider kraj puta, ja sam duh iz šume, ta mokraća i sperma mogle bi biti moje.

Njena kosa je vezana u kiku, ali pramenovi sa strane su se oslobodili i sad lepršaju preko njenih malenih ušnih školjki.

Sve je od svile u njenoj pojavi.

Bili su tu, izdaleka zabavljeni prizorom riđeg mačora na zidu od naslaganog kamena što štrči u mom zapuštenom povrtnjaku.

Onda sam ih pozvao i ušli su izvinjavajući se na smetnji.

Saslušao sam ih i pokazao na bokor leptirovog cveta.

Bio sam voljan da im dozvolim da odseku jednu granu.

Samo su fotografisali.

To je ipak previše, odseći čitavu granu, reče jedan.

Uz zid, Umeko se lagano sklupčala u čučanj.

Rukom je polako prišla Princu Jamadoriju.

Primetio je i tiho mjauknuo.

Zastala je.

Na reč „previše” ja odavno samo smeškom odgovaram.

Nije dečko mogao da zna da „previše” u mom rečniku ne postoji.

Mogli su sve odneti, usitniti u prah, mogli su i mene i Princa Jamadorija sasuti u teglice, u male papirne kese.

Onda su pitali za moje godine.

Šumu.

Životinje.

Gljive.

Gmizavce.

Кamenje i bube.

Zureći sve vreme u moje oči.

Za koje ništa nisu pitali.

Pokupili su šta su hteli, čak je Princ Jamadori na moju molbu pristao da odleži malo u naručju Umeko.

Šta oni mogu da učine za mene?

Deo programa letnje škole je i da se pomaže starijim licima.

Mogu da pošalju nekog iz te grupe.

Ne treba.

A onda sam se setio.

Trebaju mi sveske.

I olovke.

Ima toga u kombiju.

Otrčali su i doneli.

Vozač je pomislio da se konačno polazi, pa je startovao motor, a onda opet ugasio mašinu.

Razmenili smo dobra.

I eno ih gde konačno ulaze u kombi.

Jedan istrčava da se još jednom fotografiše s frižiderom.

Sam sebe fotografiše.

Autor je romansijer i dramski pisac čiji novi roman „Madam Fajrflaj“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.