Imena koja dajemo stvarima

Kuća čuvara pruge. Ko bi uopšte poželeo da živi u njoj? Ako izuzmemo čuvara pruge, šta god to danas tačno značilo. I ona. Tako je volela, tokom dugih putovanja kolima, kad je bila mala, sedela pozadi, ništa sedište za decu, ništa pojas, vrućina, te kuće što su zamicale različitih nijansi crvene, crvena boja voća uzrelog drugačije u zavisnosti od svetla i vetra, poređane duž puta – jednostavnog seoskog ili planinskog puta, ne sporih zavoja zaobilaznica ili ravnodušnog toka autoputeva – da čuvaju protivurečnost: kuće, dakle, mesta dolaska, pribežišta ili okrepe, ali i stražari prolaska, miljokazi koje valja okrznuti pogledom kroz prozor automobila, usredsređeni na cilj koji doziva, ravnodušni prema životima što su u njima zatvoreni. Ona bi, pak, zalutala u njima, u tim životima, zamišljajući decu, neku mamu bez lika koja nije bila njena za sudoperom, igračke razbacane po podu i, u pozadini, uvek, onaj zvuk kao da voda teče: i poželela bi da se zaustavi, da bude tamo, na terasici sa uobičajenim smeškom muškatli i petunija, da pozdravlja putnike, odlučna da ostane. U tom se put s takvim mislima skraćivao. Sada zna, pošto je naučila, da često kad nešto neoprezno poželiš, na kraju to i dobiješ, a ne znaš šta bi s tim, ili pre.

Ali, ova kuća nalikuje na kuću čuvara pruge samo po mestu i ulozi: nalazi se kraj lokalnog puta – dve trake izbledele sive boje koje slede brežuljke klizeći još dalje, ka kameno plavoj boji jezera – i bdi nad prolaznicima kako se ne bi zaputili tamo gde se ne sme i ne može. Poseduje svoju oronulu draž koju radovi ne smeju da joj oduzmu, bio bi to zločin. To je portirnica, samo što nema ulaznih vrata, već postoji gvozdena kapija: odlična kapija, zarđala, ali čvrsta, sa zašiljenim vrhovima i lancem za zatvaranje, a iza nje staza bela i zelena, koja se penje pravo presecajući livadu i nestaje na obodu šume. Zanimljivo je da s jedne strane tako brižljivo zatvorene kapije, osim dva stuba na čijem su vrhu blještavo bele vaze, nema više ničega, nikakve ograde, gvozdene ili plota: samo trava koja se zavlači pod zeleni zid živice. S druge se strane, pak, pruža zid koji se može vrlo lako preskočiti, sa nazubljenim ovalnim kamenjem na vrhu, uronjen u bršljan. Kuća čuvara što ne čuva ništa. Vrata i šaloni – na prozorima oštrog luka, tipična venecijanska ekstravagancija – svetlo plave su isprane boje, koju je tok vremena načinio jedinstvenom i, stoga, prelepom; fasada na široke, poprečne žute i crvenkaste pruge – livreja mesta – izbledela je. Prozorčić u obliku deteline sa četiri lista, prazan, viri ispod trouglastog krova, krova osamljene kule, jedva od dva i po sprata, koja zbog igre proporcija deluje šire nego duže. A na vrhu runa od televizijske antene izmrcvarene olujama kao da govori da vreme nije stalo, ne: stiglo je i tu. Dva platana, kora pegavih poput staračkih ruku, jedan s jedne, drugi s druge strane, tako veliki da deluju više nabijeno nego velelepno, upotpunjavaju smisao mesta: stražar, garnizon, odbrana.

Ona nije bila na sahrani, još nije stupila na scenu. Utoliko bolje, tuđa nelagoda ponekad je nesnosnija od vlastite. Ali iz beležnikovog sažetog prikaza, kao i iz nekih nevoljko ispričanih priča potom prikupljenih, zamišljala je događaj sa izvesnom brutalnom preciznošću. U crkvi je, ipak, bila. Ogromna seoska crkva, ni lepa ni ružna, s dva preglomazna i previsoka stuba koja su podupirala timpanon grčkog hrama, iznutra mračna, skromna u odnosu na spoljašnje preterivanje. To što ju je videla, pomoglo joj je da sve bolje zamisli.

Preletevši preko pisma, presavila ga je – čudno kako nas uplaše izvesni pozivi ili zvanični i javni prizivi, kao da uvek nosimo neku skrivanu ili krivicu za skrivanje – da bi ga potom odmah ponovo otvorila i pročitala neobične redove u sredini. Želela je da sazna više. Jedna od malobrojnih prilika kada je prepoznala pravi trenutak, apsolutni podsticaj, ona koja stvari obično nezainteresovano pušta da prođu, poput tramvaja bez reda vožnje koji će te sačekati ako mu je po volji, i u koji na kraju i ne uđeš, jer je prekasno ili prerano. Jeste da ne moći reći ne nije isto što i hteti reći da: ali, u tom trenutku, činilo joj se da je to tek poseban prizvuk.

Kada su iz studija stigle i fotografije, dugo ih je posmatrala. Odsjaj kompjutera davao im je izgled razglednice, što opet nije moglo da poništi onaj osećaj napuštenosti, niti da pomrači dostojanstvo celine. Kuća koja igra u odbrani, nastanjena Larima i Penatima ništavila, parva sed apta. Šta li se od nje može dobiti? Ima li potrebe da se brani, ona? Ili joj pak treba novo utvrđenje u svetu? Ako je odbaci, nikad neće saznati. I tako je odlučila. Odlučiti: trebalo je samo da kaže da. Kada bi sve uvek bilo tako jednostavno.

Prevod sa italijanskog: Ivana Simić

Autorka je poznata italijanska književnica i izdavač, čija je proza nedavno objavljena u knjizi „Čitanje Italije“ u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs