Imena na zidovima

… i ne samo njih, i što su neobično bile jedine, među njegovim bezbrojnim beležnicama, koje su nestale; ti papiri gde je, kako se govorilo, zabeležio napise što su ih po zidovima i u klozetima vlastite tamnice ispisali zatvorenici približavajući se smrti, takođe u plamenu, u nacističkom krematorijumu Rizijere, jedinom u Italiji, baš u Trstu. Na te zidove i moguća imena ispisana po tim zidovima, u spokojnim vremenima mira, nanet je kreč. Nakon rata, dolazi mir koji je i bele boje grobnice i izbeljenih grobnica u srcu.

On je, pak, pre toga, čini se, video i prepisao napise, barem neke; i imena, šuškalo se, imena podla i ugledna kolaboracionista ili, u svakom slučaju, dobrih prijatelja dželata, urezana u zidove štrokavih nužnika rukama žrtava na pragu smrti i potom izbrisana krečom – krečom živim, belim, nevinim i što prži živo meso – i još jednom možda izbrisana u požaru u njegovom spremištu, požaru uništitelju koji je čistio svaku pogan i vraćao lažnu nevinost najgnusnijem i najsramnijem beščašću, bednicima zauvek zaštićenim nestajanjem njihovih imena rastvorenih u kreču i pretvorenih u pepeo, nečitljivih za ljudske sudije, poput onog sudije što je morao da zaključi istragu o zločinima Rizijere gotovo bez ikakvih rezultata; nečitljivih možda i za malo više sudije, takođe lišene ikakvog dokaznog materijala i izvesno nečitljivih i za decu onih ubica što se ne odazivaju sudu, u neznanju da je ta njihova imena u jednom trenutku izjeo kreč ili ih uništila vatra; gordi čak što nose ta imena časna i njihovih očeva što su ih nosili i kada su ih žrtve – koje su oni možda gurnuli ili jednostavno samo videli kako idu k surovoj smrti i čija sudbina, u svakom slučaju, nije pomutila njihovu ravnodušnost – ispisale po zidovima. Imena izbrisana i, dakle, uvažavana zauvek.

Nije ipak bilo loše, mislila je Luiza, što neko – sudeći po pismu novinama, a i po izjavama potpredsednika Fondacije, doktora Pezla – može da poveruje ili da strahuje da je nešto od onih opasnih hartija još u opticaju. Bolje tako, timor Domini initium sapientiae. O toj ljazi, o toj staroj tršćanskoj fabrici pirinča gde su nacisti poklali ili poslali u pokolj nekoliko hiljada ljudi, u opštem muku koji je potrajao i nakon svršetka rata, konačno su počinjali da govore, uz nelagodnost mnogih. A delom je bila zasluga i istrajnosti tog neobičnog čoveka, njegovih manijakalnih istraživanja, ali u tom slučaju prosvetljenih gnevom proroka razjarenog na svoj sramni narod i željnog da ogoli sramotu. Doktor Pezl, odgovarajući na jednu od brojnih izjava u „Korijere Adrijatiko“, napisao je, na primer, da „možda nije primereno objavljivati vest o dnevnicima pre no što oni, ili ono što je od njih eventualno ostalo, budu katalogizovani i klasifikovani i pre no što se razmotri da li je uputno da se ukine oznaka tajnosti s nekih odlomaka osetljive tematike, što bi možda bilo još prerano…“

Prerano za koga? Pre će biti prekasno; barem za njega, koji se oprostio sa životom – što nije bilo teško, kako je živeo, premda za njega, pak, možda… – prekasno, u svakom slučaju za druge što su tokom svih onih godina imali vremena da operu ruke uprljane krvlju ili gadostima onih drugih, još krvavijih ruku koje su tokom nacističke okupacije toliko puta stezale tako srdačno. Prekasno, konačno, jer su nakon toliko godina i oni, s njihovim izbeljenim imenima na zidovima Rizijere ili izgorelim one noći u spremištu, otišli na drugi svet, barem mnogi od njih; ni onda izvesno nisu bili deca, poslednjih meseci rata, i, dakle, sada su već dobili svoju smrtnu kaznu, krivi ili nevini, svejedno. Pravda, barem smrtna pravda, ista je za sve.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“ i romana „Obustavljen postupak“ koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs