In memoriam: Aleksandar Ilić (1945-2018)

U knjizi koja se našla u najužem izboru za Ninovu nagradu 2016. godine – „Hronika sumnje“, Vladislav Bajac posvetio mu jedno poglavlje iz koga, uz dozvolu autora, prenosimo pojedine delove, zapravo suret junaka „Ja“ sa „A. I.“

„Ja ga je sreo dok je šetao sa svojom ćerkom. U prvoj polovini sedamdesetih predavao mu je na fakultetu. A. nije bio mnogo stariji od njega, ali ipak dovoljno da Ja poštuje autoritet koji mu je položaj asistenta obezbeđivao sam po sebi. Uz to, divio se njegovoj stručnoj predanosti: čitav jedan semestar, koji se produžio i na sledeći, predavao je jedno jedino delo – Servantesovog ‘Don Kihota’. Iako je srpsko izdanje knjige koje je Ja koristio za čitanje bilo štampano u četiri toma, čime je govorilo i o svom obimu, to opet nije ublažavalo takvu neobičnu odluku (jednog predavača i to još asistenta – kakvog li bezobrazluka! ili Fakultetskog veća – koje li drskosti! – dakle, svejedno) da se jednoj knjizi, kako god bila unikatna, posveti cela školska godina jednog predmeta na katedri Svetske (Opšte) književnosti.

…

No, ono što je ovaj susret u 2016. doneo bilo je emotivno sećanje na gradove njihovog detinjstva: Prag i Bratislavu. Obojica su tamo bili izuzetno srećni, ali su u različitim periodima doživeli političke tragedije svojih roditelja: ista država im je bila uzrok. Pola veka kasnije obojica su se vratili „na mesto zločina“: A. je postao ambasador svoje zemlje u Češkoj, sada polovini prethodne države, i taj posao u punom mandatu obavio izvrsno. Njime je zapravo nadoknadio skoro sve etičke nepravde učinjenje mu ranije. Ja je u vreme njegovog ambasadorovanja u Pragu imao premijeru pozorišnog komada urađenog po jednoj od njegovih knjiga prethodno objavljenoj na češkom jeziku …

…

A. I. je u međuvremenu u mladosti postao jedan od ideoloških, liberalno-građanskih, predvodnika studentskih demonstracija 1968. u Beogradu. No, njegova struja tada nije pobedila: štafetu je preuzela ona druga, levičarsko-komunistička. Ali, hrabrost je nastavio da ispoljava na razne načine. Bio je pravi ‘protočni bojler’ Praškog proleća: dobijao je sve materijale sa izvora i prevodeći ih sa češkog, direktno prenosio u Ju stvarnost. Ostao je poznat kao urednik lista Student, a čuven nešto kasnije, 1971. kao urednik i autor dva tematska broja časopisa Vidici o totalitarizmu: jedan u vreme Staljina u SSSR-u i jedan u doba Hitlera u Nemačkoj. Oba su bila zabranjena, a on nazvan, suprotno od suštine smisla ovih temata, čak i neonacistom (!).

…

Sada su stajali na ulici (njih dvojica i svedok, devojčica koja je malo toga mogla da razume, a još manje da lično primi) i smejali se svom uzbuđenju, ali i prostodušnosti koju su uspeli da zadrže. Zapravo, delovali su sami sebi kao dva tupana/glupana što pričaju o težini lakoće i veselim tragedijama. I koji se jednog trenutka zapitaju naglas: je li to književnost nadjačala život, kada su stvarnost tako uspešno izvrnuli naglavačke?“