In memoriam: Majkl Ćimino (1939-2016)

Poznat našoj publici po filmu „Lovac na jelene“ iz 1978, koji mu je doneo nagradu Oskar u kategoriji najboljeg reditelja, Ćimino je rođen 3. februara 1939. u Njujork Sitiju u porodici italijanskog porekla. Otac mu je bio muzički izdavač, a majka kostimografkinja. Diplomirao je likovnu umetnost na Jejlu 1963. i u prvo vreme se bavio snimanjem reklama za kompanije poput Kodaka, Pepsija i Junajted Erlajnsa. Dve godine nakon selidbe u Los Anđeles 1971, Ćimino je dobio posao scenografa za drugi deo serijala o Prljavom Hariju, Klinta Istvuda. Zahvaljujući Istvudovom oduševljenju pričom filma „Klopka za inspektora Kalahana“, u to vreme tridesettrogodišnji Ćimino dobio je šansu da snimi i svoj rediteljski prvenac, „Kalibar 20 za specijalistu“, za koji je takođe napisao i scenario. Do kraja života Ćimino je bio duboko zahvalan Istvudu na ukazanom poverenju i kajao se što ga u zahvalnom govoru za Oskara nije spomenuo, jer, kako je izjavio: „da nije bilo njega, nikada ne bih dobio priliku da snimim ‘Lovca na jelene'“.

Iako je „Kalibar 20 za specijalistu“ postigao veliki uspeh, trebalo je da prođu četiri godine da bi mu stigla sledeća ponuda za snimanje filma. Kompanija EMI mu je ponudila scenario čiji je glavni junak bio američki vojnik koji nakon Vijetnamskog rata u Sajgonu igra ruski rulet. Ćimino se strastveno prihvatio posla, proširio je priču na grupu ruskih imigranta koji rade u pensilvanijskoj čeličani, i od kojih neki polaze u Vijetnam, a neki ostaju, i angažovao Dereka Vašburna da dovrši scenario. Izabrao je u glumačku ekipu mlade glumce, na čelu sa Robertom de Nirom, Kristoferom Vokenom, Džonom Sevidžom, Džonom Kazaleom i Meril Strip. Kako bi vijetnamske scene bile što realnije, otišao je da ih snimi u Tajlandu, iako veliki holivudski filmovi nikada do tada nisu koristili tu lokaciju. Uslovi su bili teški, a budžet probijen, i skoro udvostručen sa 8 na 15 miliona dolara. Pored toga, Kopola je počeo rad na svom filmu „Apokalipsa danas“, što je, zbog slične teme, uvelo dodatni pritisak da se film mora završiti što pre. Posle značajnih razilaženja oko finalne montaže filma, Juniverzal je pristao na verziju koja traje 183 minuta, i film je krenuo u bioskopsku distribuciju u decembru 1978. Kritika je bila impresionirana nestandardnom montažom, vizuelnom virtuoznošću i potresnom glumom, proglasivši Ćimina velikim talentom. Deo Holivuda koji je bio levo orijentisan, proglasio je Ćimina pripadnikom desnog krila kada je u pitanju stav prema Vijetnamu, zbog satanizacije Vijet-kongovaca koji su u filmu prikazani kako teraju američke vojnike da igraju ruski rulet, scene koju je Ćimino zamislio kao metaforu. Na konferenciji za novinare nakon što je objavljeno da je „Lovac na jelene“ pobedio film „Povratak ratnika“, čiji je producent bila, Džejn Fonda je izjavila kako je to „Pentagonova verzija rata“, iako je priznala da ga nikada nije pogledala. Ćimino je odgovorio: „Nisam političar. Nije bilo zamišljeno da film bude politički. Ono što je na mene ostavilo jak uticaj, i što mi je poslužilo kao motivacija, bilo je herojstvo običnih ljudi suočenih sa neuobičajenim izazovima. To je slava Amerike.“

Samo dve godine nakon što je „Lovac na jelene“ osvojio pet oskara, holivudski novi omiljeni reditelj pretrpeo je težak neuspeh. Njegov film „Vrata raja“ u kome su glavne uloge bile poverene Krisu Kristofersonu, Kristoferu Vokenu, Izabel Iper i Džefu Bridžisu, povučen je iz bioskopa odmah po objavljivanju, i danas se smatra da je direktno uticao na krah korporacije Junajted artist. Skoro četvoročasovna saga o fiktivnoj zavadi između zemljoposednika i evropskih imigranata smeštena u Vajoming krajem XIX veka izazvala je salve oštrih kritika koje su film proglasile pretencioznim, mračnim i ekstravagantnim fijaskom. „‘Vrata raja’ su toliko loš film, da se stiče utisak da je Ćimino prodao svoju dušu đavolu kako bi ‘Lovac na jelene’ postigao uspeh, i đavo je upravo došao po svoje“, pisao je tada Njujork tajms.

Međutim, tri decenije kasnije, mišljenja su se promenila. Na projekciji filma „Vrata raja“ održanoj 2012 na venecijanskom festivalu, Ćimino je doživeo višeminutne ovacije publike koja je brojala 6.000 ljudi. Ako danas ogledate film, duge kolone imigranata koje se sa mukom probijaju duž ravnica, noseći sa sobom sve što imaju natrpano u kofere, svakako podsećaju na savremene fotografije sirijskih izbeglica. A reči kojima ih veleposednici opisuju kao „lopove i anarhiste… neuke, ponižene bande siromaha“ kao da su preuzete iz nekog skorašnjeg nastupa Donalda Trampa.

Ćimino je snimio još četiri dugometražna filma: „Godina zmaja“ (1985), „Sicilijanac“ (1987), „Časovi očaja“ (1999) i „The Sunchaser“ (1996). Pored toga, 2007. je snimio jednu od priča koje su činile omnibus „To Each His Own Cinema“ koji je upriličen u čast 60 godina filmskog festivala u Kanu.