Foto: Petar Aleksić– Potreba za muralima proistekla je iz osećanja nedostajanja. Beograd ima politiku čekanja da prođe tri godine kako bi se nekom postavila ulica ili spomenik, a murali su nastajali kao izraz ljubavi koju sam osetio stvaraljući sa ljudima sa kojima sam razgovarao o životu i raznim fazama… ljudima koji su mi pomagali da neke svoje tekstove dam u svet. To da su u pitanju javne ličnosti otkloniš kad ih upoznaš.
Tako je nastala potreba da Milanu, street artistu poznatijem kao Deroks (Derox), naručim da oslika ono što sada postaje jedan vid umetnosti Beograda – to kaže Dušan Stojanović, urbani pesnik, pisac i čovek koji je zaslužan za to što naši najznačajniji glumci: Zoran Radmilović, Petar Kralj, Dragan Nikolić… danas imaju svoj mural u Beogradu.
O fenomenu „In Memoriam“ murala bilo je reči na tribini “Beogradske ulične čitulje ili kako tugujemo u javnom prostoru”, koja je krajem prošle nedelje održana u prostoru Kvaka 22, u okviru izložbe „ULICA; Od vandalizma do umetnosti ili od ljubavi do mržnje“.
Tim povodom učesnici tribine govore za Danas.
– Postojala je potreba da nešto što sam dobio od tih ljudi ostavim u muralima. Kada Milan slika on ne preslikava fotografuju već mu ja pričam o njima. Tako uhvati reč ili detalj koji prenese na delo. Ideja je da detaljima dotaknem posmatrača koji bi zbog toga i sam krenuo da stvara i da to bude pozivnica za nešto dobro. Murali su poruka posmatračima da krenu stopama velikana našeg glumišta, ne u smislu da postanu glumci, već da budu vrsni u svojoj profesiji – ističe Stojanović.
On dodaje da njegov ugao ličan jer Deroksu nije naručivao murale ljudi koje nije poznavao, sa kojima nije sarađivao i stvarao.
– Imao sam tu nesreću da mi brat strada u saobraćajnoj nesreći. Milan je njemu oslikao mural, pa mi je blio potpuno logično da ga pitam da oslika nešto za jednog mog prijatelja. To je igrom slučaja bio Pera Kralj. Atelje 212 ima jedan deo, džep pozorišta koji je vidljiv ljudima koji tu prolaze, nije na otvorenom. Ali eto, odjeknulo je kako je odjeknulo. Nažalost, kada su odlazili i ostali moji drugari, mural se rodio kao potreba da se odužim tim ljudima – pojašnjava Stojanović kako je sve počelo.
Pored onih koji su posvećeni umetnicima, murala ima raznih, pa smo upitali Stojanovića kako pravi razliku između omaža i navijačke parole.
– To je opasna linija gde treba razmisliti ko se kojom potrebom vodi. Nezgodno je što se mešaju dva pravca razmišljanja. Ono što smo Milan i ja radili u Beogradu, ili ono što rade drugi umetnici kada po drugim mestima u Srbiji slikaju Glogovca – to je neka unutrašnja potreba za tim čovekom. Ljudi koji su voleli Partizan i navijali za njega – Duško Radović i ostali za života deklarisani „partizanovci“, oslikani su da pokažu da su i navijači ta neka umetnost Beograda. Kada pogledaš, u ono vreme, tako je i bilo. Postoji ona teza da nema zla koje nije neko dobro u životu donelo, pa eto ako bi se navijači, uslovno rečeno, smatrali za neko „zlo“ – što ja ne mislim, onda ovo pokazuje da su i oni doneli neku lepotu Beogradu tim muralima – zaključuje Stojanović.
Umetnik Dušan Radovanović koji je još 2015. napravio izložbu „čitulja“ „Glavnom na zid“ pojašnjava da je njegov fokus tada bila komunikacija navijačkih grupa preko murala usko vezana za „čitulje“ članova zajednice, koje je posmatrao kao neki „simptom društva“.
Njega je to navelo na istraživanje iz koga je „čitajući društvo“, izvukao drugačije zaključke od onih koje je očekivao.
– Gledajući fasade sa strane izvlačite neke svoje zaključke. Krenuo sam sa tezom da je Arkanov mural na Obiliću nešto što će da izazove modele koji će drugi kopirati. Kao deo autoriteta koji će biti izazov za druge navijačke grupe. Krenuvši sa predrasudama i misleći da su sve to kriminalne grupe, kako sam se više time bavio i dobijao informacije, uvideo sam da to nije baš tako. Ima dosta slojeva… Pored mafijaških obračuna, postojale su i saobraćajne nesreće, oboljenja… Taj rad je za mene bio dublje čitanje društva. A tezu da „čitulje“ naručuju samo kriminalne grupe nisam opravdao – ukazuje Radovanović.
Ivan Đorđević, antropolog i autor knjige „Antropolog među navijačima“, pojašnjava da je motivacija prilikom naručivanja murala višeslojna. Prema njegovim rečima, većina naručilaca je ta koja na potpuno ljudskom nivou, mimo pripadnosti navijačkoj grupi, naručuje mural.
To je, kako kaže, ljudska potreba da kao zajednica iskažemo tugu. Zato se na ulicama grada, u kraju u kome su živeli, često mogu videti murali anonimnih dečaka i devojčica.
– Ovo je definitivno primer transformacije nečega što je manje-više privatan, intiman događaj – smrt, u urban kontekst. Mladi, kojima se naručuju murali, pored svoje primarne porodice, imali su i širu porodicu, svoju ekipu iz kraja. Oni nemaju drugi, već taj prostor u kome su odrasli i koji su delili da iskažu tugu. Oni taj prostor ne doživljavaju kao javni, već kao privatni. To je njihova kuća, teritorija. Ako si sa nekim odrastao u kraju, ti parkić u kome si se igrao, zgrade i dvorište doživljavaš kao dom. To nije potpuno javni prostor, već nešto što se od strane ljudi koji prave mural doživljava kao privatni. Zajednica muralom iskazuje žaljenje prema jednom svom pripadniku – objašnjava antropolog.
Umetnost kao pomoć Solidarnoj kuhinji
Pored tribina, u okviru projekta organizovana je i izložba koja se sastoji od mnogobrojnih fotografija koje bez cenzure prikazuju zatečeno stanje na ulici, ali i od radova 13 uličnih umetnika/ca koji su posebno za ovu izložbu izveli svoje radove na platnu. Ovi radovi će tokom izložbe biti ponuđeni na prodaju u javnoj aukciji, a sav prikupljen novac biće uplaćen Solidarnoj kuhinji, koja pomaže najugroženijim članovima društva. Aukcija će trajati do 15. februara, a za nju se može nadmetati na instagram i fejsbuk profilu Kvake 22.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
