Užas je tu. Nažalost Pere više nema da nas njime zabavi: In memoriam – Petar Luković, novinar i rokenrol kritičar (1951 – 2024.)

Petar Luković je karijeru započeo 1976. kao novinar Duge. Kao kritičar je pisao za mnoge novine i časopise, kao što su DŽuboks, Mladost, Polet, Nedelja, „Nedeljna Dalmacija, Politika, Oslobođenje, Vjesnik, Rok 82 i Rok.

Iako je karijeru gradio u više rubrika, ostaće neprikosnovene njegove, oštrim perom ispisane kritike muzike i pop kulture. Bio je glavni urednik časopisa „X Zabava”, a jugoslovenska scena ostaće zabeležena u njegovoj knjizi “Bolja prošlost”.

Dimitrije Vojnov, dramaturg, scenarista i filmski kritičar kaže za Danas da je magazin „X Zabava“ od prvog broja iščekivao kod kolportera gde se znalo da prvo dolazi. To je, ocenjuje – bilo značajno svetlo u tom dosta mračnom periodu.

– Uz Radio B92 i list „Ukus nestašnih“, svakako da me je „Vreme zabave“ i „X Zabava“ najviše formirala. Kada je list „XZ“ objavio konkurs za tekst na temu muzičkih emisija na televiziji, javio sam se i nisam mogao da poverujem kada sam na kraju i izabran. Redakcija „XZ“ u Gospodar Jovanovoj je za mene kao tinejdžera zaista bila hram, a svaki razgovor za koji sam uspeo da uhvatim veoma zauzetog Peru mi je neverovatno značio. Ako bi me neko pitao kada sam u životu pomislio da sam nešto postigao i da od toga nema dalje, dan-danas bih pomenuo činjenicu da sam sa šesnaest godina počeo da pišem za „XZ“ – priseća se Vojnov.

Ovaj emotivni uvod, kaže, više govori o njemu, ali i da je bitan da bi objasnio kakav je kult postojao oko Pere Lukovića – čoveka koji je uspeo da pokaže kako je moguće i u nečemu što je veoma loše, bilo da je to album Generacije 5 ili celokupan život u Srbiji, pronaći inspiraciju za nešto sjajno.

– Perini tekstovi o lošim stvarima bili su beskrajno duhoviti, a tada smo lošeg imali napretek oko sebe. Međutim, tekstovi o nečemu što mu se dopadalo su bili zapravo još vredniji, jer su pokazivali kako on dubinski razume muziku. Ne znam da li će nove generacije ili oni koji danas imaju godina kao ja onomad moći da razumeju njegove duhovite tekstove o lošim stvarima, ali sasvim sigurno će neka njegova dela kao knjiga „Bolja prošlost“ biti večna vrednost u našoj kulturi i ostati budućim pokoljenjima – zapaža Vojnov.

Kasnije, dodaje Vojnov, Pera je bio odbačen paradoksalno, jer je loše birao između onih koji su nam nudili boljitak.

– Čovek koji se tako sjajno snalazio u užasu, slabo se snalazio u ideološkom supermarketu koji je nudio razne ideje progresa. Stoga, ako je najbolje pisao o lošem, najgore je pisao o onome za šta je verovao da je dobro, i to njegovoj sudbini daje jednu melanholičnu dimenziju. I ja sam se povremeno nalazio s druge strane štapa u njegovoj poznoj fazi, ali nikada zaista nisam mogao da se naljutim na Petra Lukovića. Kažu da nikada ne treba upoznavati svoje heroje i u pravu su. Ali, kad je o Peri reč, upoznao sam ga i on je to preživeo kao heroj, što se mene tiče. Bez namere da ga branim, ali treba da se zamislimo kao društvo zašto tako malo ljudi koji pišu kod nas, odlaze sa scene apsolutno sačuvanog digniteta. Nažalost, Petar Luković je među njima. Mi ostajemo i nastavljamo dalje. Užas je tu. Nažalost Pere više nema da nas njime zabavi – napominje Vojnov.

Da nikada nije uspeo da sebi otvori vrata muzičkog kritičara, a bilo je godina kada je pisao i redovno i puno – kaže Ivan Lončarević, novinar, radio voditelj, osnivač koncertne agencije, izdavačke kuće i potkasta Pop Depresija, smatrajući da je biti muzički promoter i u svemu pokušavati da sagledaš dobre strane, potrebno i korisno – posebno za bendove koji tek počinju karijere.

– Petar Luković je bio muzički kritičar – ukazuje Lončarević i dodaje – njemu nije bio problem da sruči sve ono šta većina misli, a ne zna da iskaže i da u isto vreme bude duhovit, direktan, bez kompromisa i često brutalan.

– Krajem osamdesetih godina prošlog veka nasledio sam ogromnu količinu DŽuboksova (muzičkog magazina – prim. aut.) kao epilog razvoda roditelja mog bliskog druga. Mislim da sam dva meseca samo to čitao i analizirao i naravno da su Lukovićevi tekstovi bili prva stvar koju sam tražio. Mislim da se ceo moj san o tome da želim jednog dana da pišem o muzici ili da radim nešto što je povezano sa muzikom, bazirao na čitanju kritika koje su nekada davno pisali Pera i Kremer ili malo posle Ambrozić i Žikica. Zamislite, ljudi su tada objavljivali tekstove u muzičkoj štampi, koja je zaista postajala u neka davna vreme. Imali smo neke fotokopije njegovih recenzija na početku fakulteta koje smo večito dopunjavali i slali jedni drugima u krug, a krug se širio i širio. Na neki perverzan način čak sam zavoleo i Kikija i Pilote kroz njegove kritike: „gde li je ona ptica koja je sa dlana krenula u svet?“, primećivao sam prve znake stokholmskog sindroma uz album Dobrovoljnog pevačkog društva, kako je znao da će onaj čovek da postane ovo što je danas, i skoro da sam dodirnuo i pravoslavlje kroz kritike Galije – ukazuje Lončarević.

On se priseća kako ga je par puta zajednički prijatelj „prevario“ da piše za „XZ“. Nije imao ništa protiv samog magazina, već je tada još uvek pokušavao da završi fakultet.

– S vremena na vreme, samo par godina kasnije i Pera me je zvao da mu uzmem neki album koji ga zanima na koncertima koje sam organizovao. Retko je dolazio na te koncerte, ali sam zato sa skoro svakog uzimao CD-ove za njega (Stiv Vin, Damo Suzuki i Cul de Sac, The Walkabouts…) – evocira Lončarević uspomene.

Od lepih stvari o kojima je Luković pisao seća jedne spektakularne recenzije albuma Iana McNabba sa bendom Crazy Horse „Merseybeast“ (1996).

– Bio sam pod utiskom pročitanog baš dugo, na kraju sam ga i zvao da prekopiram album – tih naših dvadesetak minuta stajanja na ulici i razgovora o Crazy Horse i Nilu Jangu tada mi je bilo baš sve. A i danas je. Za DŽuboks i Polet bio sam premlad, za Dugu, Vreme, Vreme zabave, XZ, Feral… taman kako treba, ali možda mi je najdraže od svega u to davno vreme bilo njegovo „Crven ban“ delovanje kroz rubriku „Moja žena – moj šampion“ u Dugi. Ta rubrika mi je obeležila jedno kompleksno vreme adolescencije i dan-danas mislim da je to najbolja stvar koju sam kao klinac čitao i gledao u domaćoj štampi – kaže Ivan Lončarević.

Za svoj doprinos, Petar Luković je 2001. poneo i nagradu „Stanislav Stasa Marinković“, koju list Danas dodeljuje za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu.