Odlazak dostojanstvenog kritičara jezičke politike: IN MEMORIAM Ranko Bugarski (1933-2024)

Oni koji su od njega učili, ističu da koliko god bilo složeno pitanje kojim se Bugarski bavio, bio je neprikosnoven u držanju do logike i činjenica.

Utoliko je posebno paradoksalno što je na sajtu RTS-a u vesti o smrti Ranka Bugarskog, pripisan niz stavova, kojima se ovaj profesor suprostavljao i koje je zapravo prezirao. Na to je u svojoj objavi na Fejsbuku skrenuo pažnju lingvista Boban Arsenijević.

Za njega je, kako navodi, Ranko Bugarski „bio sinonim za lingvistiku na prostorima Jugoslavije i Srbije, čovek velikog znanja i erudicije, impozantnog integriteta“, piše Arsenijević dodajući da je njemu ipak najvažnije to što je bio razuman.

„Držao se logike i činjenica, i jako dobro analizirao jezičku i za jezik vezanu društvenu stvarnost, jasno videći kuda različiti jezičkopolitički procesi vode“, skreće pažnju Arsenijević, apostrofirajući „da je Bugarski celog života kritički sagledavao nacionalizam u jeziku, nacionalističke jezičke politike, i pogotovu paradoksalnu ideju da aspekti upotrebe jezika mogu uticati na nacionalni identitet“

„Upravo iz tih razloga Ranko Bugarski, lingvista koji je srpsku etničku zajednicu zadužio neuporedivo više od ijednog pseudolingviste sa banalno nacionalističkom retorikom o jeziku, koji je srpski jezik branio od raznih Odbora, i Matica, i drugih narativa brojnih karijerista i oportunista na račun jezika, na RTS je mogao da priviri samo po skrivenim kutcima Radija Beograd 2, kad se stražari uspavaju“ , navodi Arsenijević. On skreće pažnju kako Bugarski još nije sahranjen, a da na RTS u stoji tekst, „u dobrom starom duhu totalitarnih režima i njihovih poslušničkih medija: više ne može da nam odgovori, sad ga upotrebite“.

Bugarskom se, kako ističe, pripisuju stavovi kojima se izričito protivio.

„I kako je tu trka ko će biti bezočniji i tako se više svideti diktatoru pomračenog uma, onda se ne staje prosto na posvojenju pokojnika. Pokojniku se pripisuju reči i stavovi koji su apsolutna suprotnost onima koje je najvatrenije zastupao. RTS o Bugarskom kaže: „Godine 2021, nakon donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, izneo je svoje mišljenje da zakon, takav napisan, svesno radi na urušavanju strukture srpskog jezika, tj. srpskog nacionalnog identiteta, i da zakon pokušava da izmeni ustaljene gramatičke norme jezika, forsirajući dvojne fraze, poput Srbin/Srpkinja, koje nisu u skladu sa duhom jezika.“ – navodi Arsenijević i pojašnjava na šta se se zapravo odnosila kritika Zakona Bugarskog.

„Ranko Bugarski je kritikovao Zakon. Ali njegova kritika se odnosila na stilske i praktične aspekte (nemogućnosti) upotrebe jezika u skladu sa Zakonom. Ciljala je upravo normativnu prirodu propisane upotrebe. Kao i svaki lingvista, spontane jezičke promene, koje uvek narušavaju ustaljenu normu, shvatao je jednom od suština jezika, najprirodnijom mogućom pojavom, neophodnom da bi jezik optimalno ispunjavao funkcije koje se menjaju sa promenama u društvu. Iako je gajio progresivne poglede na društvo, u skladu sa principima nauke o jeziku, svako nasilno normiranje, bilo ono konzervativno ili progresivno, video je kao sputavanje funkcionalnosti jezika. Stav da upotreba jezika može da ugrozi nacionalni identitet, video je kao zabludu konzervativizma, ideje da je nacionalni identitet jedan i nepromenljiv, pa svaka promena u društvu ili jeziku preti da ga nepovratno uništi. Ranko Bugarski je ideje o ugrožavanju jezičke norme i nacionalnog identiteta upotrebom jezika video kao najgore i najopasnije zagađenje diskursa o jeziku“, ističe Arsenijević na svom FB profilu uz konstataciju:
„Ne postoji reč za nešto tako prljavo, tako zlo, tako nemoralno, kao ono što čini tekst koji RTS objavljuje“.

Arsenijević kaže za Danas da je Ranko Bugarski savršeno jasno razdvajao sa jedne strane sam jezik, njegove strukturne, semantičke i leksičke osobine, i sa druge sve ono sa čim jezik stupa u interakciju.

„Pre svega društvo i kulturu, i različite njihove aspekte poput ideologije, politike, roda, društvene klase, i principijelno se u analizi dešavanja u društvu držao svih logičkih posledica ove podele. Jezik je video kao višestranu pojavu koja se slobodno razvija i menja u skladu sa promenama faktora sa kojima interaguje“ ističe Boban Arsenijević za Danas.

Prema njegovim rečima, Bugarski je jednako kritikovao svako nasilje nad jezikom, svako nametanje obrazaca jezičke upotrebe, dolazilo ono od desnice ili levice, bilo konzervativno ili progresivno.

– Uvek je argumente formirao na konkretnim realnim situacijama jezičke upotrebe i na efikasnosti takvog jezika u funkciji koju treba da ispuni. Posebno kritičan je bio prema zloupotrebi (pseudo)lingvistike u svrhe šovinizma i raspirivanja nacionalne mržnje. Važno je da negujemo autentična sećanja i njima se suprotstavimo falsifikovanju i pripisivanju profesoru Bugarskom stavova koje je prezirao i protiv kojih se najžešće borio – istakao je Boban Arsenijević za Danas.

Filološkinja Marjana Stevanović smatra da je Ranko Bugarski bio jedan od najznačajnijih i najcenjenijih lingvista i kritičara srpske jezičke politike.

– Bio je jedan od najznačajnijih i najcenjenijih lingvista. Oštro ali uvek dostojanstveno je kritikovao jezičku politiku kakvu vode mejnstrim lingvisti zbog njenog nacionalizma i kvazinaučnih interpretacija jezika. Protivio se kampanjama za zaštitu ćirilice i zakonskim rešenjima kojima se proteruje latinica, jer su se zasnivale na populističkim povikama o ugroženosti jezika i nacije, a ne na stvarnim podacima i istraživanjima – podseća Marjana Stevanović.

Ona ističe da je Bugarski, kao potpisnik Deklaracije o zajedničkom jeziku, kritikovao i stav Odbora za standardizaciju da je „srpski“ jedini naučni naziv za jezik štokavskog područja, čime se oduzima pravo susednih naroda da nazivaju jezik svojim imenom.

– Zbog toga je ušao u žestoku polemiku sa srbistima koji su ga javno vređali i govorili da je neznalica i „anglista“, dakle „nesrbista“, iako je kao sociolingvista bio kompetentniji za takva pitanja – ukazuje Stevanović, dodajući da je Bugarski osporavao i taj monopol srbista nad jezičkom politikom.

Ona skreće pažnju da je neumesno, i pre svega netačno to što pojedini mediji jedino prenose to da je Bugarski kritikovao Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

– Duboko je pogrešno i nekorektno što mediji jedino prenose da je kritikovao Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a druge kritike prećutkuju. Jeste kritikovao neke aspekte preporuka za rodno osetljiv jezik, npr. paralelne forme, ali ne i pravo na podsticanje promena u jeziku kako bi se prevazišli seksizmi i stereotipi. Bio je cenjen među feminističkim lingvistkinjama, s kojima se nije u svemu slagao, ali je sa njima uljudno i sa uvažavanjem razgovarao, kao i sa svima – zaključuje Marjana Stevanović.

„Govorite li zajednički?“

Ranko Bugarski je rođen 1933. godine u Sarajevu gde je završio engleski i nemački jezik na Filozofskom fakultetu, a doktorirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je stipendista Britanskog fonda za jugoslovenske stipendiste (1962/1963) na Univerzitetskom koledžu u Londonu i stipendista Fordove zadužbine (1966/1967) na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Predavao je na mnogim univerzitetima u Evropi, SAD i Australiji, autor je više od 20 knjiga i velikog broja drugih radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike, sociolingvistike i drugih disciplina.Bio je predsednik Evropskog lingvističkog društva, potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i ekspert Saveta Evrope za regionalne i manjinske jezike. Ranko Bugarski je bio član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. U svojim radovima o jezičkoj politici argumentovano je iznosio činjenicu da je srpskohrvatski jezik i nakon raspada zajedničke države – lingvistički gledano – jedan policentrični standardni jezik, poput engleskoga, koji se govori u nekoliko varijanti u različitim državama i nacijama.

Jedan je od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku 2017, a godinu dana kasnije objavio je knjigu „Govorite li zajednički“ (XX vek) koju opisuje kao „poziv na prilagođavanje nacionalističkih jezičkih i identitetskih politika u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj jezičkoj stvarnosti“. (V. M.)