Incident na Brionima zbog kog su Glogovca i Mecu zamalo proterali sa ostrva

Otišao je prerano, u 48. godini (rođen je 30. avgusta 1969. u Trebinju), posle kraće i teške bolesti, a njegov odlazak rastužio je publiku i kulturnu javnost čitavog regiona.

Kako je tada govorio reditelj Slobodan Unkovski, zatresli su se temelji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, njegove matične kuće, i temelji svih pozorišta na ovom prostoru u kojima je igrao, zatresla se srpska i regionalna kinematografija, i ove umetnosti više nikada neće biti iste posle odlaska Nebojše Glogovca.

Dobitnik je i najvećih pozorišnih priznanja, među kojima su dve Sterijine nagrade, dve nagrade „Miloš Žutić“, tri nagrade Ardalion, „Zoran Radmilović“, „Milivoje Živanović“, Zlatni ćuran, „Veljko Maričić“, Nagrada grada Beograda za pozorišnu umetnost, pet godišnjih nagrada JDP, Nagrada festivala Grad teatar Budva… Posthumno, dodeljena mu je nagrada Dobričin prsten za životno delo, koja je 9. februara 2019. uručena njegovim sinovima, Gavrilu i Milošu, i ćerki Sunčici.

Publika širom regiona i sada se „sreće“ sa Glogovcem, u reprizama brojnih hit serijala, kao što su „Porodično blago“, „Vratiće se rode“. „Lud, zbunjen, normalan“, „Vojna akademija“, „Stella“, „Ravna gora“, „Moj rođak sa sela“, „Ubice mog oca“…

Na našeg Hamleta koji je živeo u „maloj smrti između udisaja i izdisaja“, kako je Glogovac opisivao svog junaka, i koji nas je tako užurbano i neočekivano napustio pre pet godina, Danas podseća njegovom pričom o šnauceru Meci i drugim „psećim ljubavima“ koje je imao.

LJUBIMAC KOJI TE PRATI I OBOŽAVA

„Imao sam pse celog života, i još uvek ne znam otkuda u meni ta potreba za psom. To je neko živo biće, neki ljubimac, neki tvoj drug koji te obožava i prati – kad zaspiš, uvali ti se u krevet ispod nogu kao senka, pretvori se u neku „fleku“ koja curi, i nemaš snage da ga odgurneš.. Pas te puni nečim dobrim, stalno ti pokazuje šta je to ljubav, i tako strašno navikneš na njega da kad ga nema, sve postaje strašna praznina, kao da ti neko dete fali.

A svog prvog psa zatekao sam u Opovu, 1985, kad se moja porodica preselila iz Trebinja. Džoni nam je ostao od bivšeg sveštenika, bio je crn, ogroman, i možda nije bio čistokrvni šarplaninac…

Kad smo se preselili u Pančevo, od kolege mog oca dobio sam nemačkog lovnog terijera – Teri je bio divan pas, mnogo sam ga voleo, pa i danas pamtim kako je jedne zime propao u zaleđenu vodu, iz koje sam morao da ga vadim. Bila je to dosta dirljiva avantura, smrznut i mokar prešao sam peške ceo pančevački most noseći ga na rukama… Teri je bio pametan i odan, a kad su mi ga ukrali, danima sam obilazio sva pančevačka lovačka društva, jer sam sumnjao da ga je neki lovac odveo.

Onda je u moj život stigao Prle, beli bokser koji je bio totalno blentav, bili smo najbolji prijatelji skoro devet godina, što je za jednog boksera dosta, jer imaju slab imunitet i ne mogu dugo da žive…Prleta su zamenili Murat i Fatima, dva mešanca koji su bili sjajan par, totalno zaljubljeni jedno u drugo – ona, kao smešna prerasla čivava sa buljavim očima, i on, nalik mešavini jazavičara i terijera, ili pitaj boga čega…

Tačno u sedam uveče, kao da im je neko navijao sat, započinjali bi svoj ljubavni šou – trčali bi po dvorištu da se igraju , valjaju i skaču jedno preko drugog, kao da su vežbali u cirkusu.. Ta njihova velika ljubav, nažalost, završila se tako što je Murata neko otrovao, a Fatimu i njene kučiće, krijući do mene, odveli su negde u selo. Nikada ih više nisam video, i ni danas ne znam šta su uradili sa njima…

MECA IZ GLUMAČKE PORODICE

Meca je imao tri meseca kad je postao član naše porodice, doveli smo ga 30. maja 2006. On je srednji šnaucer, a oni su obično u boji „biber – so“, tako da je Meca ređa varijanta: crn je, i im mađarsko poreklo, a potiče iz glumačke porodice – otac mu je Mister Bin, a majka Fani Fejs, i on je moj prvi pas sa rodovnikom, svi prethodni su bili, manje – više, „džumare“.

Po Mecu sam svečano otišao zajedno sa svojom decom u jedno selo pored Sombora, kod gospodina Vlade Zrnića, koji ima odgajivačnicu pasa, i nekako sam oduvek želeo da imam baš srednjeg šnaucera, iako nemam pojma zašto. Na Mecu smo naleteli tako što nam je on prvi prišao, a stigao je u Beograd ispod papučice od gasa- toliko je bio uzneveren od straha da je morao da se sakrije. Najpre ispod sedišta, a onda se zavukao ispod papučice kod kočnice, tako da umalo nismo izginuli vraćajući se iz Sombora, pošto zbog njega u jednom trenutku nisam smeo da zakočim.

Srećom, sve se dobro završilo, a Meca je lako prošao prvu fazu adaptiranja – odmah je počelo naše međusobno obožavanje, i već sledećeg leta vodili smo ga na Brione, gde sam radio predstavu „Pijana noć 1918.“, koju je režirala Lenka Udovički.

KAKO JE MECA POSTAO LEGENDA BRIONA

Meca je bio potpuno zbunjen Brionima i nacionalnim parkom, po kome jeleni slobodno šetaju, jedu hleb iz ruku turista, a veverice skakuću na sve strane…Zatečen tim silnim životinjskim svetom koji do tada nikada nije video, nikako nije mogao da shvati šta se dešava.

I tako, ubrzo posle našeg dolaska, pošto mi je bilo žao da ga vodim na povodcu po toj „divljini“, a nije bilo ni drugih pasa i naizgled se činilo da neće biti nikakvih problema, naišli smo na grupu od četiri – pet jelena. Meca je u prvom trenutku bio rezervisan prema toj „ekipi“, a kad je jedan jelen spustio rogove pomalo preteći, Meca je pobegao desetak metara.

Onda se brzo vratio nazad da proveri šta se događa, i počeo da laje. Jelen je opet spustio rogove, Meca je opet zalajao i pobegao, a onda se jelen prevario i počeo da trči. Meca je krenuo za njim, napravio je krug oko malog oficirskog hotela gde smo bili smešteni, i vratio se po ostale jelene…

Jedan stampedo od pet potpuno izbezumljenih jelena jurio je pred Mecom, trčali su preko golf terena, pored terase gde se ručava, a onda su počeli da skaču u vodu preko malog mostića i da plivaju prema obali. Ubrzo su rendžeri stigli gliserima, krenuli da hvataju jelene i da ih vraćaju nazad, tako da se napravilo čitavo opsadno stanje…

Taj prvi incident nekako smo sakrili, ali kroz samo dan ili dva, dok sam bio na probi, Meca je opet zabrljao – supruga je bila sa decom na maloj, ozidanoj plaži Kuba, koja je uvek puna ljudi, a Meca vezan pored drveta. Niko nije primetio kad se odvezao, krenuo da jurca okolo, i kad je opet „nagazio“ na jelene.

IZBEZUMLJENI JELENI I OBALSKA STRAŽA

Odjednom se sve ponovilo, čuo se samo topot kopita, i preko cele plaže, svih tih peškira, ljudi, žena, dece, besomučno su trčala u vodu tri izbezumljena jelena, i Meca koji ih je gonio…I opet sve iz početka – obalski čamci, rendžeri, što je već bio ozbiljan znak za uzbunu.

Tako je Meca morao da ostaje u sobi koja se nalazila na drugom spratu, iznad ulaza u oficirski hotel, ali je trem bio u visini prvog sprata. Jednom prilikom, kad je čuo naše glasove, Meca se zaleteo prema prozoru gde je bio peškir, ali se okliznuo preko peškira i pao na nastrešnicu od ulaza…Šetao je u krug preplašen i iznenađen, nije imao pojma šta mu se dešava, a ja sam se požarnim stepenicama, kroz tuđu sobu, spuštao da ga spasavam…

Na kraju, stiglo je i pismo od upravnika nacionalnog parka, u kojem se gospodin Glogovac moli da vezuje svog psa, da ga vodi na lajni, iliti uzici, iliti povodcu, jer se za uznemiravanje životinja, pogotovu ako dođe i do njihovih zdravstvenih problema, plaća kazna od skoro deset hiljada evra. I ukoliko se incident ponovi, uprava će biti prinuđena da zamoli gospodina Glogovca da on i njegov pas napuste Brione…

U međuvremenu, izašla je predstava, a gospodin upravnik je bio oduševljen mojom ulogom, pa mi je sledećega dana prišao u onom golf automobilu, čestitao, i rekao da je Meci obezbedio mesto gde oni ukrštaju masline. To je prostor veličine pola fudbalskog igrališta ograđen žicom, Meca je tu mogao da jurca bez opasnosti po ostale četvoronožne stanovnike nacionalnog parka, ali je postao i ozbiljna legenda Briona – zbog svojih nestašluka, bio je najobožavaniji gost ostrva.

MECIN ŽIVOT NA PROZORU

Kad je u kući, Meca je veći deo dana provodio na prozoru, kao nadzorni organ – divljački je lajao na svakog mužjaka koji prođe, a jako se uzbuđivao da nam javi kada bi prolazila neka ženka ili mačka, i da je hitno da idemo napolje. Imao je svog omraženog komšiju Baka, koji bi ga pojeo iz dva zalogaja koliko je bio veliki, i po njegovom sumanutom lavežu znali smo tačno da je deset do devet, i da je Baki izašao u šenju.

Pošto sam Mecu pokušavao da naviknem da ide sa mnom bez povodca, a nisam to, naravno, pametno uradio, kad je došlo do njegove prve zrelosti, tako su počeli i sukobi s drugim kerovima. Taman kad sam počeo da ga vezujem, otkrio je kako može da izađe ako slučajno neko od nas ostavi odškrinuta vrata, i već u sekundi bi izlazio napolje.

I tako, Mece nema, mi jurnjamo po kraju za njim, znao sam da stojim na ćošku i po pola sata zviždeći za Mecom kao lud. On bi, na petnaestak metara samo prošao kroz moje vidno polje, i opet zbrisao dalje…Dok su trajale njegove pubertetske i adolescentske faze, jurio sam ga što na motoru, što peške, što kolima, što trčeći, što moleći, što preteći „smrću“…Sve sam pokušavao, ali je to skitanje bilo jače od Mece – morao je svoje „lutke“ da izživi, i manje – više vraćao se sam. Nekoliko puta dovodile su ga i komšije, nikada nismo znali gde je bio i šta je u međuvremenu radio…

Jedne od tih večeri kad je bežao, Mece zaista nije bilo – otišao je i nije se vratio cele noći. Mi smo obično nečim zaglavljivali ulazna vrata u zgradi, i ulazna vrata preko naše terase da bi mogao da uđe. Ali, te večeri, kako sam imao neku obavezu, a i moja supruga takođe, Meca se verovatno vratio, i pošto nas nije zatekao, nastavio je da luta.

Te noći prošao sam na skuteru ceo kraj, sve staze od Kalemegdana do 25. maja kojima smo ikada šetali. Zviždao sam kao ludak, ljudi su gledali u mene kao da sam potpuno “skrenuo”, ali odgovara od Mece nije bilo.

Tu tugu, očaj, i tu muku, mislim da nikada neću moći da zaboravim. Sve vreme mi je pred očima bio Mecin rep, a čim bih pogledao u njegove činije za hranu suze bi mi momentalno krenule. Sutradan sam krenuo motorom na neko snimanje, i prolazeći pored Bajlonove pijace koja je blizu našeg stana, više iz očaja nego s nekom nadom, ispod kacige, opet sam zviznuo.

Odjednom sam čuo Mecino av! Mislio sam da mi se pričnjava, da sam već malo „skrenuo“, ali to je zaista bio Meca – vodio ga je neki mladić na nekoj marami vezanoj oko vrata. Poludeo je od oduševljenja što sam ga našao, bilo je nezamislivo šta je sve radio od sreće što sam ga vratio kući.

NAJBOLJE MECINE OSOBINE

Ne postoji događaj da je Meca nekoga spasio, ili da je nekome učinio neko dobro delo. Najlepše u Meci je to što je potpuno svoj – tvrdoglav je prilično, ima lovačke instinkte, i to ga jako vuče. Šnaucer u prevodu znači njuška, neko kome je njuška glavni organ, i potpuno je opsednut mirisima. To Mecu baca van njegove volje, ali se to meni jako i sviđa.

Nije preterano razmažen, ne uvaljuje se u krilo, obavezno mora da pozdravi sve goste koji dođu -o nako veselo i blesavo, dok ne obrate pažnju na njega i pomaze ga. Onda ide „svojim poslom“. Ponekad, kad mu je neko jako drag, donese mu neku svoju igračku da se pohvali, i to je sve. Topao je, ima iskrenost koju životinje nose, onu čistotu koja je neodoljiva, i u suštini, svi događaji sa Mecom svode se na njegove užasne nestašluke.

Meca ima prilično divlju prirodu, ali smo ga ipak malo uterali u red i zbog dece. A oni se obožavaju – moj mlađi sin Miloš svađao se i mirio sa Mecom dok je bio mali, i Meca je strpljivo prošao onu fazu kad su se besomučno igrali sa njim, oblačili mu čarapice, majice, gaćice, pravili od njega filmsku zvezdu sa tamnim naočarima, uvlačili se s njim u presvlaku za jorgan, pa ispod toga pravili „gungulu“ iz koje Meca nije umeo da izađe… Sve su to prošli zajedno, i sada se potpuno razumeju i najbolji su drugari.

ŠTA SAM NAUČIO OD MECE, I KAKO MECA „ČITA NOVINE“

Čini se da od Mece može da se nauči samo to kako je lepo i pametno igrati se i lenčariti. Postoji, međutim, jedna divna stvar koju sam naučio od Mece, a to je da je svaki trenutak novo iskustvo – makar bila ista ulica, ista šetnja, isti park, uvek su svi ti mirisi potpuno novi i očaravajući.

Tu radost izlaska i radoznalost njušenja svega, ja zovem Mecino „čitanje novina“: ko je prošao, ko je bio, šta je radio, muško – žensko… Sve to Meca sazna iz bandera i žardinjera, iz automobilskih guma, travnjaka. I mada sve izgleda isto, svaki dan, Meca mi pokazuje da je sve oko nas ipak novo, drugačije, i da se životu iznova treba radovati svaki dan, svakog trenutka.

Knjiga „Šapa u ruci“

Storija o Meci objavljena je u knjizi „Šapa u ruci“ (izdavač Čigoja 2012.),  čiji je idejni autor profesor Ratko Božović,  a ovu priču s Nebojšom Glogovcem napravila je naša novinarka Radmila Radosavljević.

Bravuroznim ulogama u više od 30 predstava („Velika pljačka“, „Tamna je noć“, „Lažni car Šćepan Mali“, „Troil i Kresida“, „Bure baruta“, „Saloma“, „Metamorfoze“, „Italijanska noć“, „Hadersfild“, „Zamak“, „Sumnjivo lice“, „Kako vam drago“, „Pijana noć 1918.“, „Razbijen krčag“…), obeležio je pozorišnu epohu svog vremena.

Likom Hamleta, poslednjom ulogom koju je premijerno igrao u JDP septembra 2017, a potom i na gostovanjima po regionu i u inostranstvu, gotovo do zadnjeg časa, pokazao je da je jedan od najuzbudljivijih glumaca koje smo ikada imali.

Njegova umetnost glume ostala je utisnuta u filmovima „Vukovar, jedna priča“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Spasitelj“, „Bure baruta“, „Nebeska udica“, „Munje!“, „Država mrtvih“, „Kad porastem biću Kengur“, „Optimisti“, „Sutra ujutru“, „Žena sa slomljenim nosem“, „Kad svane dan“, „Klopka“, „72 dana“, „Krugovi“, „Oslobođenje Skoplja“, „Južni vetar“…, koji su s velikim uspehom prikazivani na regionalnim i svetskim festivalima.

Llik Vjeka Kralja u filmu „Ustav Republike Hrvatske“, doneo mu je 2017. priznanje SNGCI – Evropski glumac godine na festivalu u Italiji, Zlatnu arenu u Puli, nagradu za najboljeg glumca na festivalu u Londonu, i na South East European Film Festivalu u Berlinu.
Glogovac je za svoje filmske uloge nagrađivan i na festivalima u Milanu, Liježu, Moskvi, Portugalu, Zagrebu, Herceg Novom, Filmskim susretima u Nišu…