Insieme! Unite, unite, Europe!

Ne znamo koliko smo i da li smo mi Albaniji dali makar taj jedan poen (statistike, kladionice, tabele, postoje na sve strane, pa proverite), Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji nismo mogli jer nisu bile u finalu, ogroman broj pregleda na jutjubu ipak nije dao više od 82 glasa gledalaca, pa su Uraganke završle sa ukupno 102 poena ili nekih pet puta manje od prvoplasiranih Italijana.

Ali, pre nego što stignemo do Italijana, žiri iz Srbije nagradio je Francusku sa najvećih 12 poena, te tako i on pokazao, pored ostalih koji su visok broj poena davali drugoplasiranoj Francuskoj i trećeplasiranoj Švajcarskoj, da ipak nešto ima u pesmi i pevanju, a ne samo u igranju, „provokativnim“ (da budemo eufemistični) kostimima i „atraktivnom“ nastupu.

Šteta što ljudi koji su birali ko će nas predstavljati na Evroviziji, nisu imali na umu iste stvari kao naš žiri. I štošta bi se još uopšte moglo zameriti „demokratičnosti“ glasanja u kome broj glasova publike doprinosi čak pedeset posto plasiranju učesnika, pa su tako one zemlje, među njima i mi, sa najviše dijaspore u svetu, uspevale da prevaziđu bilo kakav „umetnički dojam“ žirija i da prostim principom većine nametnu pobednike.

Ali, to što su nakon glasanja žirija Švajcarci zasluženo bili prvi, a Francuzi drugi, ne znači da i Italijanima ne pripada mesto na vrhu. Doduše, iz Italije ove godine nije stigla kancona, sanremo nastup Tota Kutunja ili Ane Okse, već pravi pravcati hard rok bend Maneskin koji su svojim pesmom i energičnim nastupom, te retro kostimografijom – kao da su ispali iz kakvog vremeplova, zaista „oduvali“ ostale uključujući i naš „Uragan“, prema njima tek „vetrić što ćarlija“.

A sad da se vratimo na one neumetničke tj. nemuzičke dojmove i utiske s Evrovizije, jer za prethodno rečene, ruku na srce, nismo ni stručni, osim ako se ne uzme u obzir dugogodišnji staž praćenja Eurosonga i prosta, laička ljubavi prema muzici.

Ima nešto u tome, neke više pravde, što su nakon paklene godine za čitav svet, a u Evropi najpaklenije baš za Italiju, upravo Italijani pobedili.

I nije to „bez neke“ što su Britanci na jednom takmičenju zamišljenom pre svega kao zajednička, evropska stvar, ostali ne samo bez poena od žirija, već i bez ijednog glasa od publike jer oni su i definitivno ideju zajednice evropskih naroda napustili te iste teške prošle godine, pa im i ovaj plasman na Evroviziji dođe kao neka simbolička potvrda njihovog „ispadanja“ iz igre.

Pobeda Talijana naspram toga, godinu dana nakon najstrašnijih zbivanja u njihovoj zemlji, deluje gotovo poput onog pobedonosnog poziva u Kutunjovoj tada pobedničkoj pesmi – „Insieme! Unite, unite, Euorope!“. Kao da je bilo juče, a desilo se to pre više od 30 godina u dvorani Lisinski u Zagrebu u Jugoslaviji.

Pitanje je samo kakvu to znakovitost ima za nas u Srbiji, ako znamo da se Evropa nakon te pesme 1990. ujedinjavala, a Jugoslavija raspala na najužasniji način, u krvavim ratovima.

Na kraju da se osvrnemo i na ovdašnju voditeljku Evrovizije jer, kako joj i ime kaže, osim muzičkog takmičenja, ova manifestacija u svoje vreme imala je veze sa tada najmoćnijim medijem koji se upravo uzdizao – televizijom, preko koga je najveći deo auditorijuma, njih nekoliko stotina miliona, i pratio ovo zbivanje.

Ona je bila nedopustivo nadrndana. Kada holandska voditeljka saopštava biografiju supervizora takmičenja i navodi da je on autor dva bestselara, a voditeljka se naglas, kao u ime svih nas, pita da li je dotična ta dela pročitala, ili kad islandski žiri, neobičan kao i sve u vezi sa ovom zemljom, i pre svega neformalan, kroz neku vrstu igrokaza saopštava kome je dao najviše poena, ili kad neke legendarne evrovizijske zvezde u ulozi voditelja žele ponešto tom prilikom i da otpevaju – sarkazmu i nestrpljenu voditeljke RTS zaista nije bilo mesta, ne na festivalu radosti, optimizma i pozitivne energije.