Inspirisan "Andregraundom"

Mladi reditelj bio je gost Šestog međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Kustendorf na Mokroj gori tokom koga je, u programu nazvanom Savremene tendencije, prikazan upravo njegov debitantski film, a održao je i veoma zanimljivu i posećenu filmsku radionicu.

Nastalo u nezavisnoj produkciji i sa veoma skromnim budžetom, Zejtlinovo debitantsko ostvarenje takmičiće se za četiri Oskara (najbolji film, režija, ženska uloga i scenario adaptiran po literarnim predlošku) i to sa filmovima velikana poput Anga Lija, Stivena Spilberga, Kventina Tarantina…

– Nemam nikakvih očekivanja. Verujem da će biti uzbudljivo. Očekujem da ću se dobro provesti tokom dodele nagrada – kaže mladi reditelj na pitanje da li se nada nagradi na svečanosti 24. februara, kada se Oskar dodeljuje.

Svedočeći da je bio iznenađen saznanjem da je u nominaciji za Oskara zajedno sa filmskim velikanima, Zejtlin navodi da njegov „film nije od onih koji priznanja dobijaju lako“, te da u filmu „nema poznatih glumaca i producenata“.

– Niko od nas nije bio angažovan na velikom filmu. To je, na neki način, bila gerilska produkcija u jugoistočnoj Luizijani, a nominacija za Oskara bila je za nas neverovatna i šokantna vest. Neverovatno je i to što je predsednik Barak Obama pričao o filmu i što ga je preporučivala Opra Vinfri. O filmu su pričali i na taj način promovisali ga i obični ljudi, tako da je mali film postao film koga je video veliki broj ljudi – kazao je harizmatični reditelj i dodao – Nestvarno je delovalo kada sam čuo da Obama pominje naš film. Čini mi se kao da se jedan veliki deo sveta otvorio. Odjednom se dogodilo da film gledaju neki veoma moćni ljudi. To je i čast i prijatan osećaj, jer se ste skrenuli pažnju ljudima koji zaista mogu da promene svet.

Inspiraciju za svoje debitantsko delo, kako je objasnio, pronašao je u Kusturičinom „Andergraundu“, posebno u završnoj rečenici – „Bila jednom jedna zemlja…“. Umesto te rečenice, junakinja Zejtlinovog filma – šestogodišnja devojčica Hašpapi, koju igra sjajna Kuvendžin Valis, govori: „Sve što je mene stvorilo, raspalo se u komade. Sada vidim da sam mala zver u velikom univerzumu“. U filmu, nastalom po predlošku pozorišnog komada Lusi Alibar, prepliću se realnost i fikcija kroz tešku socijalnu priču, u čijem je epicentru šestogodišnjakinja. Siromašni ljudi na jugu Luizijane i pored čestih i skoro epskih poplava, odbijaju da se presele, smatrajući da će time nestati sav njihov svet, u čemu je moguće iščitati i metaforu o sudbini naše civilizacije. Kuriozitet je da u filmu nema profesionalnih glumaca, već su sve uloge poverene naturščicima.

– Film je stvorila grupa ljudi, od kojih je većina to radila prvi put. U takvoj situaciji pomislite: „Ovo je prvi i poslednji put da radim film! Ovo je katastrofa i biću proteran iz zemlje“. No, sada je sve završeno i proživeo sam najluđu godinu u svom životu i obišao svet – navodi Zejtlin i ističe da je najveća promena u njegovom životu posle uspeha filma „osećanje da može da se vrati kući i da nastavi da snima filmove“.

– Nikada ne treba čekati novac, slavne glumce, producente, agente ili bilo koga. Jednostavno, treba raditi i stremiti napred – poručio je mladim filmskim stvaraocima Ben Zejtlin, uz savet da „slede sebe i sopstvene izbore“.

Drugačiji film

Na opasku da će se njegov film, koji kritikuje američko društvo, takmičiti za Oskara sa filmovima koji su „više“ američki i promovišu tradicionlane američke vrednosti, Zejtlin je kazao da njegov film jeste kritičan, ali je i američki, a potom je dodao: „To jeste američki film, ali na drugi način, koji iz drugačijeg ugla govori o delu Amerike koji je često zaboravljen i zapostavljen. To je deo zemlje o kojoj ne razmišljate kada pomislite na Ameriku, ali to je film o ponosu i čuvanju svoje zemlje, nezavisnosti i američkim vrednostima. On sigurno nije provladin film i nadam se da je moja zemlja mnogo više od američke vlade“.