Pijanista Boris Berezovski, zvezda ovogodišnjih Beogradskih muzičkih svečanosti, još jednom je kročio na scenu Kolarčeve zadužbine da nas izazove, zavede, ošamuti i omađija svojim osobenim sviračkim načinom, koji se najkraće može opisati kao nešto instinktivno magično.
Nakon svega, reklo bi se to da šta god da Berezovski odabere da odsvira, promeni na licu mesta ili se odluči da zadrži na svom programu – uvek dobijemo njegovu naročitost umetničke vizije, naoko prinetu auditorijumu bez mnogo truda i muke, te nekakve prenaglašenosti udubljivanja, a zapravo ispod sveg tog kaobajagi neobaveznog interpretativnog stava, kriju se raskošni slojevi, poniranje i zahvatanja iz doista samih dubina muzike i pijanizma da je prava sreća tako, od prilike do prilike, osvežiti svoj sluh i uveličati sopstveni užitak njegovim koncertnim prisustvima ovde.
Berezovski započinje svoj nastup Betovenovom Klavirskom sonatom Es-dur op. 27 na tipičnom berezovskijanskom ‘speedu’, koji na naše oči ispunjava ove besmrtne zapise velikog Ludviga Vana smislom, briljantnom fantazijom mikro-boja i spretnošću kojoj nadaleko nema premca. Uslediće Bartok sa takvom količinom praiskonske džez energije i divljim pak kolorima nekog oslobođenog folklora, da se uzbudi svaki atom zaostao od kakvog pra-pretka u vama, dovevši vas u stanje apsolutne pojačanosti pažnje i nadraženosti čula, na šta sve izvrsno seda jedan prekrasni izbor Grigovih Lirskih komada. Ti zvuci prirode, delova dana i noći, zvon ljudskih glasova i sveopšte radosti flore i faune unaokolo, nadalje te bajkovite čari izmenjene sa sablasnim daškovima, lepeti pomicanja sunčevog zlata, ali i najtananijih čuvstava zasenčene čovekove intime, ostaviše nas bez daha, zgranute naizgled jednostavnom, a tako od detalja vrvećom lepotom muzike norveškog majstora.
Oličenje muške sviračke snage i vibracija sa oštricom, koja reže do dna vašeg srca i uma u Tri fragmenta iz baleta „Petruška“ Igora Stravinskog u drugom delu koncerta, objaviće glasno i moćno jednu od dimenzija umetničkog bića Berezovskog. No, nakon sve te klavirske vratolomije i vatrometa stižemo do jednog predelikatnog Skarlatija, u kojem Berezovski najednom postaje pravi monah zvuka u odnosu na malopređašnju tonsku raskalašnost, da bi „Dumka“ Čajkovskog ponovo potresla i zanela svojom ozbiljnošću srca i pronađene filozofije u kakvom pohodu misli, te nakon svega opustila ovaj jedinstveni ugođaj rasplesanom imaginacijom u izboru komada iz „Godišnjih doba“ Čajkovskog na bis. Berezovski radi uvek tako da ga dugo pamtite i željno iščekujete ponovo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.