Integracija građana ili vlada?

Građanina Evrope živo zanima ko i koliko učestvuje u stvaranju Evrope; zanima ga i to ko oduzima volju ostalima da u tome učestvuju.

Države, gradovi i regioni imaju brojnu birokratiju, one, na našu sreću, jedna drugu nadziru, međusobno se nadmeću.

Ko pobeđuje? Lokalna? Regionalna? Evropska? Međunarodno-globalna birokratija?

U očima građana birokratije imaju različitu važnost već prema tome kako ih ko vrednuje.

U našoj svesti mi smo dirigenti glasova koji se međusobno nadmeću, i to bismo mogli nazvati i autonomijom, samoupravom sopstvene ličnosti.

Dovoljno je da zažmurimo i možemo da vidimo film svog života, u vlastitoj režiji, svi smo mi reditelji.

Sami sebe pišemo, režiramo, igramo, odgovorni smo za svoja dela, u konkretnom slučaju za Evropu, i tako stepenik po stepenik, do sopstvene sobe.

Igramo za svoje sugrađane, bilo bi dobro ako bismo naišli kod njih na simpatijama začinjeno razumevanje, nadamo se da će nas razumeti.

Temelj evropskih integracija je autonomija građana.

Integracija građana ili vlada?

Građansko javno mnjenje je najviša instanca.

Evropska razmena mišljenja je zanimljivija od kluba predsednika vlada.

Morali bismo makar u sopstvenoj svesti da odvojimo duhovni autoritet od vlasti koja se ne libi da primeni i silu i koja zapoveda policiji.

Nasilje ne sme da bude nadređeno duhu.

Pristati na to moralna je sramota.

Normalni evropski građanin ne prihvata nikakvu pravnu osnovu za povredu ličnog ljudskog dostojanstva.

Na našem kontinentu svaka zemlja, svaki grad ili region zaslužuje naše poštovanje, ne samo lepi nego i neobično ružnjikavi gradovi.

Svaki grad ima svoju estetiku, treba je samo otkriti.

A naročitim lepotama raspolažu srednjoevropski i jugoistočnoevropski i, unutar njih, balkanski gradovi, ja sam osetljiv na njihovu lepotu sve do emotivne privlačnosti.

Uzalud bi najizbirljivija osoba u mom društvu, recimo, jedna dama, i dva puta ponovila da, možda, u ovu kafanu ne bi trebalo da uđemo, jer bi ovde, srce moje, možda mogli i da ti razbiju glavu.

A mene isto to srce vuče baš u tu kafanu, i što će doživljaj biti zbrkaniji, a izbor jela siromašniji, što će toalet biti primitivniji, a kelner sve nabusitiji, ja ću utoliko da budem uviđavniji.

Mene neobične reči podsećaju na mešovitost, na pretapanje slojeva, na hirovito izobilje i ljuto siromaštvo, na neobuzdanost, na preterivanja, na gubitak osećanja prave mere, na mrgodno divljaštvo i zasmejavajuće koketiranje, žestoke ukuse, tvrdu čulnost, staromodnu muškost i staromodnu ženstvenost, na strah od zaostajanja, preteranu finoću i iznenađujuću svestranost.

Evropa se ne završava podno Karpata.

Nestala su čitava kulturna ostrva, čitavi oblici življenja i ponašanja, a pojavili su se novi – tragom svake iole žešće društvene promene odnosi postaju prefinjeniji ili grublji.

Pravac se uglavnom može naslutiti, ali sam put je za većinu težak, štaviše, bolan.

Minula razdoblja, u prah i pepeo satrvene imperije su ovde ostavile svoje tragove, a mi možemo da budemo zadovoljni ako su nam gradovi stari trista godina.

Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko

Autor je poznati mađarski romansijer i esejista, dugogodišnji predsednik Međunarodnog PEN, čiji su romani „Odlazak od kuće i povratak kući“ i „Pomračenje sunca, na brdu“ i knjiga eseja „Izveštaj o stanju duha“ objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs