INTERVJU Aca Seltik: Mislim da se danas čak i više radujem kad smo na bini

I dok su mnogi od muzike odustajali, Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, sa bendom Orthodox Celts ne posustaje niti namerava da odustane.

Povodom predstojećih koncerata i budućih planova u književnom svetu razgovarali smo sa Acom.

Nakon 30 godina postojanja, a tik pred 30. koncert za Dan svetog Patrika, da li Vam muzika i dalje donosi istu energiju i satisfakciju?

– I veću! Za nekoga ko se sa muzikom rodio i srodio, ko živi za muziku i od muzike (naravno, ne u materijalnom smislu), ovo pitanje se ne postavlja. Mislim da se danas čak i više radujem kad smo na bini i da sam uzbuđeniji kad komponujemo novu pesmu ili pišemo novi tekst. Pa čak i burnije reagujem nego nekada na neke pesme koje sam odslušao milion puta u životu.

A satisfakcija je takođe neupitna. Sama radost življenja gde je muzika alfa i omega, početak i kraj, je ultimativna satisfakcija.

Kako se za te tri decenije promenila publika na koncertima, da li i dalje dolaze oni koji su bili 1992. ili su tu samo neki novi klinci?

– Bilo bi problematično da nema jednih ili drugih. Naravno, prvih desetak, dvadeset, ili trideset redova ispred bine uvek donesu neka nova lica, neke nove mlade ljude koji tu energiju o kojoj pričamo kanališu na mladalački svojstven način. Ali, ja uvek pokušavam da sagledam i ona lica u mraku, u dnu koncertnog prostora, jer znam da su tu i oni koji su Orthodox Celts-e na svojim plećima izneli na početku.

Naročito je sjajan osećaj kad na nekom koncertu van Beograda vidiš neko poznato lice od pre 30-ak godina. Bez jednih ili drugih je kao bez jednog krila, vrteli bismo se besciljno u krug.

Kog muzičara ili muzičarku biste voleli da vidite kao gosta na svom albumu ili makar koncertu?

– Pa… Uzora je mnogo… Najviše na svetu bih voleo da je moguće da vratimo vreme unazad samo za taj jedan koncert na kome bi nam specijalni gost bio Roni Dru, ali to je, naravno, nemoguće. Možda u nekom sledećem životu.

Šejn Mekgovan je na redu da nam uzvrati gostovanje, pošto sam ja gostovao na njegovom nastupu na Exit-u 2003, ali mislim da je i to sada u domenu naučne, ili medicinske, fantastike. Realnije želje su da na bini, ili u studiju, na nekom albumu, pored mene bude Jan Anderson, Riči Blekmur i/ili Stiv Erl.

Da li postoji neki grad ili neko konkretno mesto u bilo kojoj zemlji sveta na kome biste voleli da nastupite?

-Uvek postoji neka neispunjena želja. U mom slučaju Helsinki, San Antonio i, iznad svega, Glazgov!

Nakon maestra Valtera Venturija, da li postoji još neki crtač za koga biste voleli da ilustruje neki budući omot albuma grupe Orthodox Celts?

– Mnogo ih je. A mnogo velikih umetnika je i ova naša zemlja izrodila. Da imenujem samo jednog ili dvojicu, trojicu, ogrešio bih se o bar još desetak, tako da ću da izbegnem direktan odgovor na ovo pitanje. A, što se Valtera tiče, on je trenutno u poslu oko novog doprinosa vizuelnom imidžu grupe Orthodox Celts, ali, pssst…

Posle epske avanture „Usnuli zmajevi“ i ilustrovane knjige „Kuća od pesama“, da li imate još književnih planova? Možda neko strip izdanje?

– Tih planova uvek ima. Drugi deo „Usnulih Zmajeva“ se krčka već neko duže vreme, ima i svoj radni naslov. Ni Miloš ni ja nismo još sto posto sigurni u kom pravcu će ići cela saga, možda će da bude i nešto što kod nas još nije rađeno. Ali, o tome kad dođe vreme za to.

S druge strane, materijala za „Kuću od pesama“ ima za još nekoliko nastavaka, pa je moguće da i to preraste u serijal. A u glavi mi već deceniju, čak i dve, možda i više, stoji roman za koji, kad odlučim konačno da sednem i da ga napišem, znam da će mi oduzeti svo slobodno vreme i potpuno me zaokupiti te se ne usuđujem da počnem. Ali, ko zna… Možda i poludim…

Koji domaći bend biste preporučili našim čitaocima, a koji strani, za slučaj da su ih propustili?

– A, ne! Ne preporučujem nikome ništa, što se muzike tiče. Ukusi su različiti i nešto što se meni dopada ne mora nužno da se dopadne i nekome drugom, ma koliko to nešto bilo dobro i kvalitetno. I obrnuto.

Šta čitate, slušate i gledate ovih dana?

– Čitam „Rainbow In The Dark“, autobiografiju čoveka koji će za vjeki vjekov biti zapamćen u istoriji muzike kao „The Voice Of Heavy Metal“, velikog i magičnog imena Roni Džejms Dio.

Slušam svašta, ali se radujem unapred novom albumu grupe Metallica i jednom novom projektu pod imenom Arjen Lucassen’s Supersonic Revolution, a sa posebnim nestrpljenjem iščekujem izlazak novog albuma grupe Jethro Tull.

Gledam španske i skandinavske psiho trilere koje sam propustio da gledam kad su izlazili pa sad nadoknađujem. I, naravno, koncerte! Gomilu koncerata!