INTERVJU Aleksandar Žikić: Sve može da bude okidač inspiracije

Ovaj bend prethodno se mahom bavio klupskim svirkama, na kojima su svirali obrade i to pod drugim nazivom, a u vode autorske muzike zakoračili su prvo objavljivanjem EP-ja pod nazivom „Who is The LVC’z“, a potom i albuma „Lights Out at Never„.

Povod za to bio je povratak Aleksandra Žikića iz inostranstva, a sa njim smo razgovarali o inspiracijama za ovaj album, o tome koliko su se promenile muzička scena i muzička kritika kod nas, kao i drugim stvarima.

Kako predstaviti The LVC’z nekome ko za taj bend do sada nije čuo?

Kao grupu od osam slobodnih ljudi, koja funkcioniše kao kombinacija radosti zajedničkog stvaranja i dugogodišnjeg prijateljstva. Muzički, The LVC’z se trude da prepoznaju i upotrebe sve plemenite uticaje amerikane, od kantri roka, preko teks-meksa i irskog folka i dalje, pa dokle stignemo.

Naš prvi album „Lights Out At Never“ nastajao je na prilično neobičan način, nekoliko godina, a snimljen je za srazmerno kratko vreme. Imali smo i sreću i privilegiju da radimo sa producentima kao što su Ivan Firči i Miroslav Cvetković, dizajnerom poput Zorana Jovanovića Jusa i izdavačkom kućom kakva je Lampshade Media. Tako je album dobio ono što zaslužuje.

Koja atmosfera bi bila idealna za slušanje albuma prvenca „Lights Out At Never“?

Zapravo, svaka. U kolima, u odabranom društvu ili u potpunoj samoći. Osim u prvom slučaju, ne bi bilo štete od mudro kontrolisanih stimulansa. Deluje kao da kategorija slušanja kompletnih albuma gotovo više i ne postoji, pa je „Lights Out At Never“ naš predlog za promenu takvog stanja. Prilično dugo traje, preko sat vremena, ali smo sigurni da se oni koji odluče da mu se posvete neće pokajati.

Šta je najviše uticalo na Vas tokom pisanja ovog albuma, muzički i tematski?

Džoni Mičel ima sjajan savet za songrajtere: sve može da bude okidač inspiracije. Jedna reč, slučajna rečenica, naslov u novinama, vest na televiziji, nešto što vidite ili čujete na ulici ili bilo gde drugde, čak i izraz lica ili ton glasa. Od načina na koji ste u stanju da te uticaje stilizujete i transponujete, zavisi kako će pesma na kraju izgledati.

Na mene je uticalo i utiče apsolutno sve, što se vidi i po tome koliko su neke od numera međusobno različite. Ono što je važno je da se čuje da ih izvodi isti bend. Učinili smo najbolje što smo mogli da integritet albuma bude očuvan, što znači da je rađen u potpunoj slobodi, bez pritisaka oportunizma ili bilo kakvih kalkulacija i prilagođavanja.

Šta god da je, to je tačno ono što The LVC’z jeste u ovom trenutku. Dobro je da, kad album bude završen, budete sigurni da ste, u datom trenutku, dali sve od sebe.

Kako se promenila muzička scena u Srbiji od Vaših prvih muzičkih koraka?

Mislim da je osnovna razlika u nivou ohrabrivanja kreativnosti. Taj nivo bio je od šezdesetih do devedesetih, uz variranje, naravno, mnogo viši nego što je danas. Talenat postoji i pokušava da se afirmiše, ali ga stalno snižavanje kriterijuma i oduzimanje zadovoljstva izazova značajno ometa, jer ako ne treba više da znate apsolutno ništa o muzici i dovoljno je, mada ne i neophodno, da budete polupismeni da biste se uspešno time bavili, šta preostaje? Muzika koja to zaista jeste ili se bar trudi da bude, tako se potiskuje sve dublje u andergraund. Napor i dejstvo su isti, ali je domet mnogo skromniji.

A kako se promenila muzička kritika?

Bojim se da muzička kritika, u onom smislu iz koga je crpela postojanje i, u zavisnosti od sposobnosti kritičara, relevantnost, više ne postoji, iz jednostavnog razloga što deluje da je malo kome potrebna, pošto je malo kome uopšte stalo do orijentacije u haosu i bilo kakvog vrednovanja muzičke ponude.

Ovo se pre svega odnosi na medije, koji su potpuno zanemarili svoju dužnost da, makar na planu kulture, doprinose unapređivanju, umesto ponižavanju i urušavanju duha društva. To se u društvu odlično vidi i nije slučajno sve gore i gore. Jedino je dobro što takve stvari ipak ne mogu da traju unedogled.

Da li danas ima finansijskog potencijala u bavljenju muzikom kod nas?

Zavisi kojom muzikom ili surogatom muzike se bavite. U nekima od njih očigledno ima mnogo novca, ali to svakako nisu oni koji tako nešto najviše zaslužuju. Takva distribucija novca, naravno, vodi daljem uprostačenju okruženja i scene, ali, trudim se da verujem, takođe jača duh onih koji ponešto razumeju, što znači da ipak nije izgubljena sva nada.

Da li uskoro možemo očekivati neki koncert kao predstavljanje albuma?

Nama bi, naravno, bilo drago da to bude što pre po objavljivanju albuma, pogotovo što, sticajem najrazličitijih, a uglavnom glupih okolnosti, prilično dugo nismo svirali pred publikom. Jedna od ideja za promociju je rezidencija u nekom od beogradskih postora naklonjenih takvoj muzici.

Druga ideja je da nastavimo da nastupamo kao predgrupa stranim izvođačima slične orijentacije. Sa tim imamo prilično iskustva, jer smo već nastupali sa Džon Polom Kitom, Otisom Tejlorom i Elmi Lavir i bilo je super. Treća je da sviramo gde god nas pozovu. Ta je možda najbolja.

Šta biste izdvojili kao album godine, bilo domaći ili strani i šta ovih dana čitate, slušate i gledate?

Izdvojio bih drugi solo album Markusa Kinga „Young Blood“. To je prilično mlad momak, odrastao na tradiciji južnjačke varijante bluza, koji veoma ubedljivo demonstrira relevantnost i neophodnost takve muzike na savremenoj sceni. Trenutno slušam dva Džonsona, Vilka i Blajnd Vilija, dva Rodžera, Daltrija i Votersa, Sida Bareta i The Moody Blues, toga sam se prvo setio.

Čitam jednu od biografija Boba Dilana, paralelno sa njegovom knjigom „Filozofija moderne pesme“ i Svedenborgovu „Bračnu ljubav“. Iz porodičnih razloga gledam seriju „Od jutra do sutra“ i razne duhovite, vesele i smešne stvari sa svetske scene, kao što su „Moderna porodica“, „Malkolm“ ili „Ridiculousness“ na MTVju. I gomilu neverovatnih isečaka rokenrol istorije na YouTube.