INTERVJU Aleksandra Janković: Još prećutkujemo teške događaje iz devedesetih, a svi živimo te posledice

Zato je i cela autorska ekipa ove predstave koju „nosi“ pet glumica – Borjanka Ljumović, Aleksandra Janković, Radmila Tomović, Snežana Savić i Anastasija Mandić, dramaturg Slobodan Obradović, scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Biljana Tegeltija Bojanić, kompozitor Vladimir Pejković i koreograf Damjan Kecojević, nagrađena višeminutnim ovacijama i oduševljenjem publike.

Režijom triler romana „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, rediteljka Bojana Lazić pokazala je zbog čega ima tako uspešnu internacionalnu karijeru (nažalost, ovde je retko angažovana), a u jednoiposatnoj igri pet glumica (igraju i muške likove), videli smo potresnu dramu koja se ne završava kad se pozorišna zavesa spusti – priča počinje istragom o nestanku tri tinejdžerke u novobeogradskom bloku, a završava se razotkrivajući šta je ostalo u našim porodicama i 30 godina posle krvavog raspada zemlje, i šta su sve posledice skrivenog i potisnutog u našem društvu prećutkivanja i zaborava.

– Ovaj roman je emotivna i višeslojna priča o nekoliko generacija i njihovim odnosima, o bliskom prijateljstvu tri žene još od detinjstva, o ljubavi i roditeljstvu u zemlji koja je nestala u ratovima, a pre svega o tome koliko je važno šta svako od nas nosi kao porodično nasleđe iz takvih događaja – kaže za Danas Aleksandra Janković.

Ne tako davno, u istom pravcu, jer ih ista „lokomotiva vozi“, gledali smo, ističe, predstavu prema romanu Slobodana Selenića „Očevi i oci“ u Narodnom pozorištu, u kojoj se prepliću tragična porodična saga koja je posledica društvene drame epohe kroz gotovo pola veka.

– Jako sam srećna što sam sada deo ekipe predstave koja ima isti fokus, a rad na njoj nije bio lak. Ali, kad nešto ima smisla i kad te i lično jako angažuje, onda se svaki napor rasprsne u prašinu. Moram reći da smo svi odmah bili svesni da neće biti lako, jer kad pročitaš roman „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, koji je perfektan i ima toliko mnogo likova, jasno je šta možeš da očekuješ. I moram da naglasim – ono što su Bojana Lazić i Slobodan Obradović uradili od tog romana, a da on ostane potpuno ispraćen od početka, sredine do kraja, bio je ogroman posao. I kad dobiješ da igraš takav tekst, ona umetnička i glumačka ćelija prodivlja. Spreman si na sve, i onda napor nije napor – napominje Janković.

„Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ je drama koja se tiče svih nas, a posebno generacija koje su došle posle ratova devedesetih godina. Da li smo uopšte artikulisali to vreme makar u smislu šta su bili postupci naših roditelja i porodice u to vreme?

– Ova predstava je fantastičan primer da se možda ko želi, ko ima vremena, i koga to zanima upita šta se sve tada događalo, ali i pre devedesetih, i kakva sve nasleđa emotivna nosimo, a da ih nismo svesni. Mene, kao osobu od pedeset tri godine, to se veoma tiče, direktno, zato što mi je otac bio vojno lice, i ja sam tu scenu iz predstave „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ lično živela – bila sam u toj hrpi dece u vojnom bloku u Splitu koja su oko tri popodne jurila prema roditeljima. Ono što je zanimljivo u ovih nekoliko dana koliko nam publika od pretpremijere dolazi na predstavu, je to što klinci od nekih osamnaest do dvadesetak ili nešto malo više godina, koji nisu svedoci devedesetih, a koji su zaboravili tu priču ili su začepili uši od svega toga, reaguju bezmalo jednako kao ja.

U nekim trenucima na sceni, a kontrolisala sam se, ja ridam dok moje koleginice igraju. Naglasiću, pre svega, Snežanu Savić, vrlo je potresna njena uloga, takav je tekst, i ona to jako emotivno i briljantno izvodi. Mirjana Drljević je napisala toliko inteligentni i uzbudljiv roman, istovremeno i duhovit i tužan, i perfektno kriminalistički, matematički precizan. I isto tako je režiran. Ova predstava je uspeh jedne celine, svih nas koje je okupila Bojana Lazić, a nekako se ispostavilo da je baš ovakva glumačka podela bila potrebna, da je svaka od nas tu s pravim razlogom, kao i kompletan autorski tim, i cela tehnička postava Ateljea. Svi smo bili jedno, i svakog momenta smo znali da radimo nešto pravo.

Pet glumica u ovoj drami sjajno nosi i muške likove, koliko je to posveta ženama, majkama koje su sahranjivale svoju decu, i na kojima se ratovi uvek najdramatičnije lome?

– Već sam naslov romana „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ je odrednica našeg vremena – nestale su tri devojčice, niko ništa nije video, kreće istraga, i onda vidimo dokle, zapravo, ona stiže. Do osvete, i to je ključ, dijamant Mirjane Drljvić, od srca joj aplaudiram. Hvala joj za ovakvu priču koja dira direktno i nekog mnogo mlađeg od mene, koji shvata da bi i on danas mogao da bude žrtva osvete zbog nečega što je neko iz njegove porodice uradio devedesetih ili ko zna kojih godina. U predstavi su to vrlo jasne slike, gotovo filmske, i zaista bih volela da je što više ljudi vide.

„On je bio najbolji drug tvog sina od detinjstva, i ništa nisi učinio da ga spasiš“… Da li ova replika zapravo otključava celu dramu?

– Tu se zaista otvara cela stvar, i Snežana Savić to igra perfektno. Jako je potresan odgovor koji ta majka koju igra dobije: „Zaboravio sam“. A ja znam da je to moguće, i da taj čovek zbog svoje lične roditeljske brige može da zaboravi veliku stvar, koja se vuče dvadeset – trideset godina kasnije. To je suština svakog strašnog iščašenja kao što je rat, jer je on skupina ličnih doživljaja, detalja, gde ti brinući o onome što je tvoje elementarno ne vidiš druge ljude i sliku koja se stvara. I to je pitanje svih pitanja.

Kako doživljavate svoju junakinju, pomalo rasturenu ženu, alkoholičarku čija je ćerka nestala, a ona nije dete muža s kojim živi?

– U samom romanu, Katarina koju igram se pojavljuje tek negde u drugoj polovini, i duhovito je napisana. Kad je Bojana napravila podelu nisam bila baš najsrećnija, mislila sam možda ću da „zviznem“, a nisam joj to rekla, sada prvi put kažem. Ali, kad su ona i Slobodan složil predstavu, rekla sam sebi: ćuti i uradi to, ne daj da te išta zaustavi. Zato što ima i nešto veće od same uloge i od neke rečenice, a onda sam osetila pravi potencijal u liku te žene koja nije srećna, i koja će ovoj priči dati jasnoću i boju.

Ona u predstavi kaže da ne može ženu da odredi samo jedan muškarac, a ima takvih, i potpuno im verujem. Ima i onih koje potpuno suprotno žive, kojima takođe verujem. Mene je zanimalo to što je ona ljuta jer joj nema ćerke, i ima jak osećaj krivice – zato što zna problem iz kog sve ide, i misli da je ona oterala od kuće. Međutim, stvar se zamešetari, tu je more detalja koje u sebi, u svojoj glavi i u svom glumačkom telu prožimaš, a onda moraš da svedeš na slike koji su „kratki rezovi“.

Da ste publika, šta bi vama lično bilo najuzbudljivije i najemotivnije u ovoj predstavi koja pravi asocijaciju i sa majkama iz Srebrenice?

– Moram da kažem da mi je najuzbudljiviji upravo taj deo, scena s majkom Merimom koja prebira po kostima, a ta drama me boli i dan-danas, i nemam odgovor za to. U toj sceni sam ja leđima okrenuta publici, pa se ne vide suze koje mi idu. Ne bih da otkrivam, neka ljudi dođu da vide predstavu, a ipak bih da kažem da se u toj sceni pojavljuju bogorodice, koje su rediteljski donete.

Meni na početku rada na predstavi nisu bile sasvim jasne, sve dok nisu stigli kostimi. Mislim da je i najveća stvar u tome što je ta scena doneta na pet žena. Ja nisam feminstkinja, možda čak uopšte nisam, ali jako čuvam, volim i branim žene. Pet žena u ovoj predstavi pričaju jednu strašnu priču tako precizno, filtrirano kao vodica, a ipak pomešanu i sa duhovitošću – možete istovremeno da plačete i da se nasmejete.