INTERVJU Aleksis Stamatis, grčki arhitekta i pisac: Još uvek se ne osećamo kao građani

Stamatisov novi roman Bio sam toliko drugih, u izdanju Kastaniotis izdavačke kuće u Atini, jedinstven je pristup (auto)portretisanju kako autora, tako i grada u kom je rođen i živi. Arhitekta po obrazovanju, u svojim romanima često raznim urbanim sklopovima i okolnostima daje delikatnu ulogu tihog, ali uticajnog lika. U ovom razgovoru, Stamatis daje pogled na rodnu Atinu, ali čitalac lako može pronaći paralele sa Beogradom ili bilo kojim drugim gradom na Balkanu.

Citirate u novom romanu Perkla Janopulosa, koji kaže da se „Život u Grčkoj živi napolju“ – u tavernama i na trgovima. Činili vam se Atina danas jednako otvorenom za takav način života, u poređenju sa recimo romantičnim danima nakon odlaska hunte, a koji su obeležili vaše studentske dane?

– Nedavno sam organizovao prezentaciju u šetnji koja je počela kod Atinske politehnike (NTUA), u Eksarhiji, čuvenom atinskom kvartu. U tom periodu posle hunte, Eksarhija je bila čvorište koje je generisalo najrazličitija iskustva, dobra i loša, bujala je od energije, intelektualaca i diskusije o novim političkim idejama. Sećajući se sada svojih školskih dana, nakon časova, žurili smo u taverne, ne u barove, jer je tamo obitavala jedna neorkestrirana, ali autentična atmosfera. Danas je tamo stanica metroa i umesto mesta susreta, postalo je melting pot, tercirajući tako sudbini većine metropola. Taj život intelektualnog izobilja izgleda da je ugašen jer ljudi danas rade od kuća i to menja ritam života koji meni kao piscu nedostaje. Iako je samotan rad meni svojstven, promena je očigledna, naročito kod mlađih generacija koje se najčešće skupljaju u prebučnim barovima gde im sve, poput smartfona, odvlači pažnju jednima od drugih. Atina, odabrana od Starih Grka zbog svoje izuzetne pozicije, lako je dostupna od Akropolja do mora, za pola sata preko skupih avenija. Ipak, savremena Atina raste u nebodere koji prioritizuju komercijalne sadržaje nad smislom i građenjem veza. S druge strane, jedinstvo suprotnosti ovde je očigledno. Svaki ćošak ima sopstvenu mikroklimu. Ovakav urbanistički oksimoron ne može se naći u brižljivo planiranim gradovima poput Pariza, i ogledalo je Atine koja se gradila dan-za-danom. Sada se trudimo da prilagodimo i poboljšamo ove datosti imajući u vidu da klima i životni stil ovde ljude vuku napolje, bar devet meseci u godini.

Možemo li uočiti neke očigledne promene u graditeljskim i urbanističkim težnjama koje su nastupile u tim danima posle hunte? Recimo, u Jugoslaviji je nakon Drugog svetskog rata karakterističan brutalizam u arhitekturi, ali i masivni, monolitni stambeni konglomerati sa pripadajućim javnim prostorima koji nisu imali baš onakvu sudbinu kako su graditelji očekivali?

– Slično se dogodilo i ovde, ali u vremenu pre hunte, kao posledica dolaska velikog broja migranata u potrazi za domom u već limitiranom prostoru. I ovde su rezultat bile višespratnice, različite od onih radničkih kuća u Engleskoj ili Istočnom Berlinu. Iako arhitektonski intrigantno, ne bih mogao da zamislim da tamo živim. Loša interpretacija Le Korbizjeove filozofije: „Visoka spratnost, manja gustina“ dovela je do neplaniranih posledica. Težeći za više zelenih prostora bežeći u visine, dobili smo vrlo skučene životne uslove. Zbog toga sam, između ostalog, i napustio arhitekturu. Zakonska odredba da balkon ne sme biti veći od 1,4 metra, vrlo je nepraktično ograničenje za stanovnike zemlje sa 80 odsto sunčanih dana u godini. Neumoljiv zakon izrodio je sveprisutne, višespratne betonjerke koje danas čine 70 odsto grada. Iako nisu sasvim uniformisane u pogledu visine i fasade jer nisu rađene u državnoj izvedbi, ukupna estetika je monotona i neugledna.

Šta to čini ljudskom umu i dobrobiti, kad živi u „kutiji za cipele“ bez balkona i slobodnog neba iznad?

– Kao što rekoh, zato sam napustio arhitekturu. Za mene, to je filozofska i umetnička disciplina, akt kreacije i davanja zajednici. Kad sam uvideo da ću raditi u izuzetno skučenoj atmosferi: ova soba može biti samo ovakva, kuhinja samo tu i takva… odustao sam. Kako bi jedna ovako unapred definisana struktura mogla da reflektuje karakter korisnika i da bude u dijalogu sa bilo čime iz okoline? Ne možeš samo da staviš zgradu negde i zoveš to arhitekturom. Grad je živi organizam, ne gradiš ga od nule, postoji prošlost, postoji istorijski razvoj koji moraš da pratiš. Da, mogu gradovi drastično da se promene, manje ili više uspešno i to je ok. Ali ovde, na Balkanu, mi imamo problem i on će biti sve očigledniji sa rastućim posledicama klimatskih promena.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Alexis Stamatis Official (@alexisstamatis)

U romanu „Bar Flober“ (Arhipelag), Janis kontemplira o svrsi arhitekture i zaključuje da je naše nezadovoljstvo gradovima posledica nezadovoljstva ljudima i društvima koji ih čine. Možemo li da se oslonimo na trendove u arhitekturi i urbanizmu da nam indikuju značajne socijalne pokrete i promene vrednosti u društvu?

– Jasno, stavovi ljudi i karakter grada su isprepletani poput svakodnevnog izvođenja jednog intimnog teatra u kome je grad pozornica. Nažalost, često ovo poimanje prenebregavamo. Kad zatvorimo vrata, iza njih ostaje neko nedefinisano napolju, naspram onoga unutra što jedino doživljavamo ličnim prostorom. Razvijanje svesti da postojimo u nekim višim i širim sferama je esencijalno. Često je naša perspektiva zarobljena u naša četiri zida, oblikovana mentalitetom i obrazovanjem. Ohrabruje me da se sada ovi koncepti polako uvode u obrazovne agende.

Da li imate osećaj da Atinjani vole Atinu i da su ponosni na svoj grad?

– Ne! Jer nismo sposobni da se udaljimo od svakodnevice. Stalnom probam ovaj trik: odem u centar Atine i kažem sebi, ti si turista, stranac, ti si iz Srbije… i, šta vidiš? Jer, ja kad odem u Srbiju, ja gledam, ja sam flaneur i ja vidim stvari drukčije od vas. Doživljavam tu razliku u mirisima, prizorima i pravim sopstveni narativ. Ljudi uzmu grad zdravo za gotovo i vide i koriste ga jednako kao i svoju garažu. Niko ne gleda osim turista, a turisti vide ono što je za njih odabrano da vide.

Pa, kako vam se čini današnja Atina?

– Trenutno živim u severnom delu grada što znači da u proseku, imam za oko pet stepeni nižu temperaturu nego u ostatku grada. Sećajući se vremena pre klima-uređaja, to je bilo nešto poput Danteovog opisa Pakla! Negde oko 1985. tokom mojih postdiplomskih studija o energetski efikasnoj arhitekturi, razmatrali smo izgradnju u ovakvoj efikasnosti građevina. Čak i tada, dugoročno gledajući, bili smo svesni nadolazećih izazova koji su sugerisali da bismo morali da mislimo o eko-frendli zajednicama. Ipak, to nije izbor arhitekte već ozbiljne, obavezujuće mere moraju da stupe na snagu, a nažalost, to tek treba da se dogodi. Uprkos sveprisutnoj mantri o klimatskim promenama u svim političkim agendama, stvarna svest je relativno niska. Osećaj bivanja građaninom nam i dalje nedostaje, ljudi ne shvataju svoju ulogu, prava i obaveze. Mi imamo prava da obezbedimo održivu klimu u gradovima. Tradicionalno, smatrali smo da su određeni resursi poput vode i vazduha zauvek besplatni. Međutim, razmišljajući o budućnosti, neizvesno je da li e oni ostati univerzalno dostupni. Iako bi to moglo zvučati kao naučna fantastika, to je potencijalna stvarnost

Smatra se da socijalne promene dolaze kad mase zahtevaju privilegije do tada dostupne samo elitama. Nedavno ste u jednom tekstu razmatrali aspiracije današnjih elita i to, da li su zemaljski resursi toliko osiromašeni da bi život mogao da se nastavi samo kolonizovanjem Meseca, Marsa… Naravno, onih privilegovanih… Ko su ti pioniri promena i koje vrednosti oni predstavljaju?

– Indiferentnost današnjih elita prema običnim ljudima je očigledna, njih samo zanima hajp i uticaj na deonice. Ljudi su samo alat za grandiozne ideje nekolicine milijardera. Nekadašnji milijarderi doprinosili su društvu gradeći bolnice, pomažući obrazovanje, dok današnji trendovi vode komercijalizaciji bez ikakve humanosti. Promovisane vrednosti i pravi motivi su u suprotnosti. Novac ostaje pokretačka sila, podstičući algoritam kapitalizma. Evolucija ljudske misli je sada raskopčana od ovih procesa. Ranije, ti pioniri bili su Ajnštajn, Tesla ili laureati Nobela u raznim disciplinama, ali danas je fokus na milijarderima sa imperijalističkim ambicijama. Oni kreiraju spektakle, poput Mask protiv Zakerberga, bez esencijalne vrednosti. Koncentracija moći u rukama nekolicine je opasna, ne živimo mi više u Rimsko doba. Suština demokratije bledi, nepolitičke figure gladne moći iskorišćavaju tehnologiju da manipulišu masama. Obećavaju dobra koja po prirodi stvari pripadaju ljudskoj rasi, umanjujući svest o nameri da takva esencijalna dobra pripadaju i bivaju kontrolisana iz centrala odabrane manjine.

Živimo u brzoj traci gde sve napreduje eksponencijalno, tehnologija olakšava naš život, ali rastu pretnje od virusa, ratova i strah od AI. Imamo li vremena da razmišljamo i razvijamo se kao misleća i kritička bića?

– AI rapidno napreduje i donosi značajne promene. Iako obećavajuća, njen uticaj na ljudski mozak i sistem učenja zahteva procenu neurologa. Regulacija je tu krucijalna, kao i kod svakog ljudskog izuma, čak i nuklearnog oružja, mora postojati kontrola. Maskova tvrdnja da se vlade mogu menjati tek tako nosi opasnosti veće nego u tradicionalnoj politici. Ove politike isključuju javno učešće i stvaraju veliku zabrinutost. Sa sve više slobodnog vremena zahvaljujući AI, ljudi rizikuju da budu preplavljeni pasivnim zadovoljstvima kao što su televizija ili zabavni parkovi. Dobro je zabaviti se, ali to može da vas apsorbuje i diktira vaš život. Ranije su nas iznuravali radom, sada lakom zabavom. Pre Haksli nego Orvel. Vreme, po prirodi subjektivno i dragoceno, često se posmatra kroz sočiva praktičnosti i analitičnosti, naglašavajući potrebu da se svaki sekund maksimizira. Zbog toga često zanemarujemo važnost vremena za autorefleksiju i dosadu – važne aspekte kojih se većina plaši. Lično delovanje je različito, za neke pisanje, čitanje i stvaranje pruža smisaon odnos sa životom.

Vidite li prostor za poboljšanje, da se gradovi vrate svojoj svrsi, da pokreću i podržavaju život?

– Zajednički poduhvati i ciljevi jasniji su u manjim sredinama, sa komšijama i prijateljima. Recimo, šetnje koje sam ja organizovao uz pomoć gradonačelnika Atine su dobar primer šarmantnosti takvih spontanih, zajedničkih nastojanja. Gradić Elefsina recimo, na sličan način pretvorio je postindustrijski pejsaž u platno za umetnike, mislioce i aktiviste da ga seciraju i proučavaju. Vukući paralele, pišući svoju tezu u Londonu, profesor nam je kazao da gledamo grad kao laboratoriju. To me podseti na rečenicu Emili Dikinson: „Drugi način da se vidi“ – saznanje da poznato okruženje može da otkrije nešto drugačije, novo i da donese prosvetljenje. Potom se ova otkrovenja dele, iniciará se promena, ali potreban je zajednički trud – tim je ključan.

Gorovite o prosvetljenju, ali ne treba li nam za to neko vreme? Imate li utisak da nam se nameće latentno i vrlo otvoreno, da delujemo, a ne mislimo, od toga kako funkcionišu sistemi, preko popularne psihologije do reklama za grickalice?

– Mislim, dakle, postojim. Suštinsko postojanje zahteva kognitivno delovanje. Akcija je rezultat misaonog procesa. Mi nismo spontane životinje, vođene jedino opstankom, naši postupci proizilaze iz delikatnog rada uma. Prožimajući uticaj tehnologije ovo ugrožava, remeteći konvencionalni tok naših dana. Ono što je nekada bio neisprekidan dan sada se fragmentira na brojne međusobno povezane, matematički preuređene segmente, koje se mogu pratiti kroz krive na našim telefonima.