INTERVJU Andrej Josifovski alias Pijanista o „akciji“ kod Skupštine: Nisam kriminalac, doktor sam nauka – pravi, ne kao ovi iz Sava centra

On je juče uhapšen i pušten zbog svog novog rada izvedenog u tehnici veštačkog snega na postamentu skulpturalne kompozicije na ulazu u zdanje Skupštine.

Reminescencija na događaj iz detinjstva njegovog oca i trenutak u kome se danas nalazimo, kako kaže, podstakli su ga da kroz metaforu i natpis „Mama, kako to da su konji zajahali ljude?“, skrene pažnju na situaciju sada i ovde, a dodatno ga je inspirisala i jedna fotografija.

Ipak, najzanimljivije od svega je kako je ova akcija uslovila niz drugih situacija, dodajući nove slojeve, društvene relacije, kao i publicitet Pijanistinom radu.

– Bilo je njih devetorica, ja stvarno ne znam ko je tu inspektor, ko obezbeđenje, ko šef obezbeđenja, ali zanimljivo je da je jedan od njih pitao šta će biti ako se njima smanje plate, imam li ja obzira prema tome? Pitao sam zašto bi se to desilo kad su reagovali, a oni su kazali da je to štićen objekat. U stvari, ono što je njih zabolelo je što sam ja uspeo to da izvedem, a oni štite Skupštinu 24 sata – objašnjava Pijanista jednu od crtica iz jučerašnjeg susreta sa organima reda i zakona dodajući da je tome prethodilo prilično jednostavno izvođenje rada.

– Ja sam tu došao sam, goloruk, prošetao se kroz onu ogradu, čak je nisam ni preskakao, ona je bila otvorena. Prišao sam, stavio šablon najnormalnije, isprskao. Nisam stigao do kraja okvir da uradim ali se sva slova vide. Tako da je ponovo umetnost pobedila njih. Zato što su oni od ovoga napravili događaj. Bilo je još mnogo toga. Legitimisali su sve ljude koje su tu prolazili, koji su zastajali da to fotografišu. Nisu mogli da veruju da sam došao sam. Shvatli su da ne mogu ništa protiv snega pa su mi onda pretili da će to biti najstroža kazna, da je to krivično, da sam ja to uradio na štićenom objektu, a zapravo nisam ništa jer se taj sneg skida. Onda su mi rekli da će oni da mi donesu vodu – ako se to skida vodom – da ja to skinem, Kazao sam da ja baš nisam kvalifikovan za skidanje i da će to neko od njih morati da uradi. „Ja sam stvaralac“ – rekao sam im, i onda je tu u nekom trenutku došla i policija.

Kada stvarate, pretpostavljam, proučite da li ćete snositi neke pravne posledice ili ne?

– Uglavnom vodim uvek računa. Nije da se baš preterano u to udubljujem ali, kao što je inspektor u policiji rekao svojim kolegama kad se završio uviđaj, „nema oštećenja, nema ni dela“. Oni su, doduše, pokušali da mi prete jer sam iskoristio trenutak njihove nepažnje, izvadio telefon i napravio fotografije mog rada koje delim inače on ne bi postojao, pa su insistirali da to obrišem, pokušali su da mi otključaju telefon, ja nisam hteo. Rekli su: „Mi ćemo da napravimo kao da se ništa nije ni desilo“, a ja sam ih pitao: „Kako kad je milion ljudi već fotografisalo?“

„Sve ćemo ih naći, pratiti i svima ćemo im obrisati fotografije. I tebe ćemo svaki dan da pratimo i legitimišemno.“

Rekao sam da mogu slobodno, da znaju gde živim. Nisam kriminalac, radim na univerzitetu, jedan sam od najmlađih nastavnika, doktor sam nauka, pravi, ne kao ovi iz Sava centra. Dodao sam i da mi je drago ako imaju vremena da se bave sa mnom jer to znači da mi nemamo nikakve probleme u državi, recimo, da se jure kriminalci.

Inače ljudi različito reaguju na ovo delo Tome Rosandića i u njega učitavaju različita značenja, vama je u tom smislu bila interesantna jedna fotografija.

– Video sam fotografiju sa protesta, možda sa onih iz 2020. godine gde su ljudi oko te skulpture. Neverovatan prizor, mislim da je to možda fotografija Dragoljuba Zamurovića. Oko tih konja gomila ljudi, gori neka baklja, tako da je taj konj dodatno istaknut kako stoji iznad naroda a cela scena deluje apokaliptično. Meni je to bila dodatna inspiracija da napravim jednu intervenciju jer sam još kad sam postavio svoj rad ispred Skupštine grada 2021. godine rekao da je situacija kod nas odavno naopaka i da to pokazuje i Toma Rosandić svojom skulpturom gde su konji uzjahali ljude.

Praktično ste najavili ovaj novi rad.

– U principu, da. Ideja je malo sazrevala, imao sam i druge akcije, ovoj je prethodila ona koju sam izveo na Vukovom spomeniku gde sam napisao citat našeg bivšeg ministra koji je rekao da prestanemo više da ih učimo kako se govori i piše, a onda je izjavio: „Piši kao što je napisano, čitaj kao što govoriš“. Tu rečenicu sam sneg sprejem stavio na Vukov spomenik.

Ima li neku posebnu simboliku to što ste akciju izveli juče, 5. decembra?

– Nema, to je nešto što sam odavno hteo da sprovedem u delo a tome je prethodio niz akcija s obzirom na to da nam se bliži 18. decembar kada će se širom Srbije proslavljati tri godine od postavljanja mog svetlećeg spomenika ispred Gradske skupštine.. Tako da će sve njih okupiti moj zlatni „Keep Light“.

Slažete li se sa tim da su vaši radovi izrazito politički?

– Da, pošto je politika sve što nas okružuje. Baš sam malopre diskutovao sa suprugom koja mi je rekla da sam kontradiktoran pošto sam rekao „nema veze sa politikom“ a onda sam zapravo pola sata pričao o politici. Ali u tome I jeste stvar. Neka svako nađe svoj odgovor. Kad kažem „nema veze sa politikom“, mislim na to da mene ne angažuje nijedna politička stranka, niti sam ja pristalica bilo koje partije, niti ću ikad to biti. Ja se bavim društvenim problemima, a ne politikom.

Kad je policija intervenisala rekli ste da su generalno bili korektni prema vama, kulturni, a da je jedan od milicionera ili obezbeđenja pokušao da vam održi čas iz istorije umetnosti. Kako je to izgledalo, odnosno, kako je vaš rad u toj komunikaciji možda dobio novi aspekt?

– Jedan od njih je pokušao da mi održi čas iz istorije umetnosti ali sam ja održao čas njemu, skraćenu varijantu jer bi za dužu morao da mi plati s obzirom na to da su i studenti ili na budžetu ili se samofinansiraju, tako da bi bilo bezveze da njemu dajem besplatne časove. Pitao me je da li ima nešto pametnije da sam radio pošto je ovo što sam uradio prema njegovoj oceni jako glupo i kretenski. Odgovorio sam mu da ima i ispričao šta sam pre dve nedelje uradio na Vukovom spomeniku i da sam tu citirao jednog ministra koji je govorio upravo ovde za skupštinskom govornicom. Pitao me je gde sam baš našao da to stavim, baš na postament, zašto ga nisam stavio gore, mislim, neprijatno mi je da se izrazim njegovim rečnikom, ali pokazao je na međunožje. Odgovorio sam mu da nisam želeo da se ponavljam pošto sam već pre tri godine postavio to u svetlećoj varijanti pred gradskom skupštinom. Dalje se priča razvijala u pravcu kakve to veze ima sa umetnošću i da je to skrnavljenje a ja sam pokušao da mu objasnim da savremena umetnost zapravo kroz prenošenje ideje pokušava da pruži odgovore, da dovodi do preispitivanja šta je ta skulptura, šta je njena predstava i zašto je ona tu, ispred Skupštine… On to nije baš razumeo, pa sam ga ja onda podsetio na to da je Pikaso nekada davno isecao papir i pravio kolaž i da su mu se tada svi smejali a da danas svako dete to radi. Ali, Pikaso je to učinio prvi i pomerio granice u istoriji umetnosti. Kazao sam mu i da se istorija umetnosti ispisuje tako što svaki put neko pomeri granicu.

Šta vam je na to rekao policajac?

– Da su moje ambicije visoke. Uzvratio sam da je to istina, da su uvek bile i da će uvek biti. Uvek težim da pomerim neku granicu, makar sopstvenu. Bilo je reči i o tome šta bi bilo da sam u Švajcarskoj, da li bi se tada bavio time, da bi mi naplatili kaznu 10.000. Insistirao je na tome šta bi bilo da sam u Švajcarskoj pa sam uzvratio: „Da smo u Švajcarskoj bili bismo Švajcarci“. Dodao sam da moja zemlja nisu ni Švajcarska ni Nemačka, koja je takođe pomenuta u razgovoru, nego Srbija i da se ja borim za to, uređeno društvo. Pokušao je da bude ciničan s opaskom: „Jak si mi ti profesor, kada će tvoji studenti da slušaju tebe“, misleći na to da sam loš uzor. Morao sam tad da mu kažem da su ti studenti budućnost i da ja verujem u njih, da su to ljudi koji će praviti promenu i da nije u redu da me vređa.

Kakva je uloga umetnika u smutnim vremenima i da li i vi danas postavljate isto pitanje koje je postavio vaš otac pre 60 godina?

– Uloga umetnika u svakom društvu je ozbiljna i nosi sa sobom veliku odgovornost. Odatle i potiče ona „Težak je život nas umetnika“. To su ljudi koji imaju za cilj da osveste i da umetnošću pošalju poruku. Za pravu umetnost je to važilo od kada ona postoji. Sve ove ostale stvari za koje kažemo „jao, što su lepe, izgleda zanimljivo“ – to je dekoracija. To nema veze sa umetnošću. Ja za sebe ne kažem da sam umetnik nego da sam stvaralac, da se bavim stvaralaštvom ali težim da to sve, kada prođe vreme i kada neko bude o tome sudio, bude umetnost. A što se tiče pitanja u tom metaforičnom smislu spram konja koji su uzjahali ljude, ja se svaki dan pitam isto kada nas vređaju sa najviših pozicija, kada vređaju našu inteligenciju, kada se bahate i normalno da je pitanje koje mi svakog dana prolazi kroz glavu kako to da su ti konji na tim mestima i kako to da nisu privezani i vraćeni na mesto gde bi trebalo da budu nego su se odvezali i doskočili do najviših pozicija. Šojić je to odavno objasnio kroz svoj lik a to je da nisu oni napredovali nego smo mi kao društvo nazadovali a oni su samo ostali tu gde su uvek i bili, na tom dnu. I da smo se mi srozali, a da su oni isplivali na vrh. Lane je to lepo objasnio u jednom svom intervjuu. I baš sam se juče pitao, s obzirom na to da bi mi se on uvek javio, napisao poruku „Junače moj“, šta bi on rekao sad na ovo…

Potpisali ste ProGLas. Zašto?

– Šta nam preostaje drugo nego da se borimo. Podržavam svaki vid borbe i osvešćenja a posebno mi je drago što ovde ne postoji poziv za podršku bilo kojoj političkoj stranci, već je to samo poziv da ljudi uzmu sudbinu u svoje ruke, odnosno, olovke i da izađu na izbore. Drago mi je što je ProGLas okupio eminentne ljude koji imaju kredibilitet i koji su bili odvažni da to urade. Vidimo i da nema mongo takvih i da je gomila njih zaspalo, da su uljuljkani u onu „nema to mnogo veze sa mnom, ne mogu ja tu ništa da promenim.“

Vaša poruka za 17. decembar svima?

– Izađite na glasanje. Imate za koga da glasate, ne može se reći da nema. Nek izaberu sami. A poruka za 18. decembar je da se svi zajedno veselimo oko spomenika koji se zove „Keep Light“.

Izjava u policiji

– Je bila kratka. Rekao sam da je rečenica „Mama, kako to da su konji zajahali ljude?“, rečenica koju je moj otac uputio svojoj majci pre 60 godina kada su prolazili ispred Doma narodne skupštine i da je ovaj grafit danas, ispisan veštačkim snegom koji je periv običnom vodom, reminescencija na taj događaj na postamentu ispod skulpture poznatog vajara Tome Rosandića jer u njegovoj predstavi konji zaista jašu ljude i da je ta skulptura bila inspiracija za takvo pitanje i da je to sve što imam da izjavim. Pošto moja naredna izložba i knjiga koju pravim sledeće godine obeležavaju 10 godina mog aktivnog stvaranja na ulici, jako su mi dragoceni ovi artefakti koje ja skupljam, i sve te beleške, jer zapravo oni meni prave performanse i umetnost. Oni su podigli vrednost falusu, kao što su podigli vrednost i mnogim drugim stvarima koje sam radio i hvala im na tome. A što se tiče monografije i izložbe, nosiće naslov „Pijanista od ranije poznat policiji“- ispričao je Andrej Josifovski alias Pijanista između ostalog u intervjuu za Danas.

Čari Rosandićevog dela

Kakav je vaš doživljaj te Rosandićeve skulpture imajući u vidu i mesto na kome je postavljena?

– Za mene je ta skulptura impozantna i što se tiče nekog mog ličnog poimanja estetike meni se ona dopada. Sad da li je ona na primerenom mestu, verovatno da jeste s obzirom na to da je tu skoro 100 godina i pretpostavljam, ja sad mogu da maštam o tome, da je i Toma Rosandić sam znao i naslutio kakvo vreme dolazi. Koliko se ja sećam, to je neka 1939. – 1940 godina, kad je skulptura postavljena, znači još je Kraljevina Jugoslavija, neko predratno vreme. Pretpostavljam da se već tada osećalo u društvu da dolazi do nečega i da ko zna ko će jahati posle. To su sad čari umetnosti, šta je tu moglo da bude i zašto je baš tu ta sklulptura. – zaključuje Pijanista.