INTERVJU Andres Malamud: Zajednički imenitelj za Latinsku Ameriku je društvena nejednakost

Diplomirao je političke nauke na Univerzitetu u Buenos Ajresu, a doktorirao na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci.

Bio je gostujući istraživač na Institutu Maks Plank u Hajdelbergu, kao i na Univerzitetu Merilend (Koledž park).

Njegova istraživačka interesovanja obuhvataju demokratske institucije, spoljnu politiku i procese regionalne integracije.

Njegova specijalnost su geografska područja Evrope i Latinske Amerike.

Autor je knjige “El oficio más antiguo del mundo. Secretos, mentiras y belleza de la política“ („Najstariji zanat na svetu. Tajne, laži i lepota politike”), a njegovi akademski radovi objavljeni su u više od dvadeset zemalja.

Malamud je obavljao konsultantske poslove za Interamerički dijalog, Interameričku banku za razvoj (BID), Razvojnu banku Latinske Amerike (CAF) i Evropski parlament. Bio je član izvršnog odbora Latinoameričkog udruženja za političke nauke (ALACIP) i potpredsednik je Portugalskog udruženja za političke nauke (APCP).

Njegove kolumne mogu se čitati u novinama La Nasion (La Nación), Klarin (Clarín, Argentina) i El País (Španija).

Malamud u razgovoru za Danas govori o slojevitim stvarnostima Latinske Amerike, odnosu ovog kontinenta sa ostatkom sveta, trenutnim društvenim, političkim i kulturnim prilikama.

O čemu ste govorili polaznicima ovogodišnjeg izdanja Međunarodne letnje škole latinoameričkih studija?

– O dve stvari. Prvo, o Argentini i paradoksu s kojim se ova zemlja suočava, a to je da ima političku stabilnost, ali da ekonomski propada. U Latinskoj Americi postoje zemlje koje nemaju demokratiju, ali su ekonomski stabilne. U Argentini je stvar obrnuta. Ima demokratiju koja funkcioniše, a ekonomska situacija je katastrofalna s godišnjom inflacijom do preko 100 odsto. Takođe sam govorio o uporednim regionalizmima između Evrope i Latinske Amerike. Ovi regionalizmi idu u različitim pravcima. Zapadna Evropa, pre svega, ide u pravcu podeljenog suvereniteta, nema granica, postoji zajednički novac, a u Latinskoj Americi situacija je kao u Africi ili Aziji. Nacionalni suverenitet je iznad svega, države sarađuju, nema ratova, ali ne dele suverenitet: svaka ima svoj novac i svoju granicu.

Da li je je za takav stav ovih zemalja prema suverenitetu zaslužna činjenica da su SAD prvi komšija?

– Može biti, neki misle da jeste tako. Latinska Amerika broji 20 zemalja, a u Salvadoru, Panami i Ekvadoru novčana jedinica je dolar. Nisu uspeli da stabilizuju svoju valutu, pa su prihvatili stranu. A činjenica da su SAD blizu Meksiku deli kontinent na one zemlje koje više zavise do SAD: Meksiko, Centralna Amerika, Kolumbija, Venecuela, i na zemlje koje više zavise od Kine, to je, dakle, ostatak Južne Amerike. Ali, treba u tom kontekstu reći da su evropske integracije svetski izuzetak, ni afričke, ni azijske ni latinoameričke zemlje ne dele svoj suverenitet.

Da li se u evropskim integracijama otišlo predaleko?

– Zavisi koga pitate. Integracije pomalo liče na vožnju bicikla i tricikla. Trudcikl možete da vozite, da zakočite i da ne padnete, a sa bicikla ako se naglo zaustavite padnete. A sa krizom evra smo otkrili da je evropska integracija poput bicikla – ili će nastaviti s fiskalnom i bankarskom integracijom ili će odustati od zajedničke montete. Trenutna ravnoteža je nestabilna. EU kakvu danas poznajemo neće postojati, biće manje ili više integrisana. Otišla je predaleko za one koji misle da se monetarnom integracijom preteralo, a nedovoljno za one misle da EU treba još više monetarno da se integriše.

Kako se na situaciju u Srbiji gleda iz Latinske Amerike?

– Iz daleka. To im je nešto nepoznato. Teško je u Latinskoj Americi naći nekoga ko razume štá se dešava u Srbiji, ili Ukrajini. Ali, mislim da se tako i na Latinsku Ameriku gleda iz Srbije, ono što je daleko ne razume se baš najbolje. U Evropi ima predrasuda prema Srbiji, jer se pamte ratovi iz devedesetih, u Latinskoj Americi ih nema. Ono čega tamo ima jesu srpska i hrvatska dijaspora koje potiču sa prostora bivše Jugoslavije i vrlo su tvrde u svojim stavovima, ali oni koji tom krugu ne pripadaju ne znaju mnogo o situaciji u Srbiji. Ali, Srbiju kao i bivšu Jugoslaviju, znaju preko sporta, igrači koji igraju u vodećim fudbalskim i košarkaškim klubovima i šire ugled Srbije.

Čini mi se da Argentina u nekim aspektima podseća na Srbiju iz devedesetih.

– Odlično poređenje, ali Argentina ide unazad. Devedesetih je išlo bolje, a onda je nazadovala i vratila se tri decenije unazad.

Kako vidite budućnost Latinske Amerike budući da je stepen razvoja zemalja različit, da je umnogome reč o klasnim društvima, da je kontinent po mnogim pitanjima razjedinjen, a opet mnogo toga ga ujedinjuje?

– Skeptičan sam. Proučavam integracije u ovom delu sveta i sumnjam da mogu da napreduju. Nemoguće je da dođe do integracija kao što se to desilo u Evropi. Nema velike sile koja bi to pogurala. U Evropi je Nemačka pritisnuta osećajem krivice zbog Drugog svetskog rata ulagala novac. U Latinskoj Americi nema nikog ko takvu krivicu oseća. U Latinskoj Americi nema ratova, čega je u Evropi vekovima bilo, a trguje se uglavnom s velikim silama, s Kinom i SAD. Međusobne trgovine u Latinskoj Americi skoro da i nema, mnogo se volimo, a malo jedni drugima trebamo.

Kakva je situacija sa slobodom izražavanja, budući da se recimo u Meksiku ubijaju novinari?

– Takođe i u brazilskoj Amazoniji, u Kolumbiji, u zonama sukoba, to jeste istina, što treba priznati. Ali, to nije opšta slika i ne treba stvari generalizovati. U Kolumbiji, Meksiku i Brazilu ubijaju novinare, u Argentini, Urugvaju i Čileu se to ne događa. Ne postoji jedinstvena situacija. Ima zemalja koje jesu opasne i onih koje to nisu. Ako hoćete da pronađete zajednički imenitelj za Latinsku Ameriku onda je to društvena nejednakost, ali kriminal, nasilje, sloboda štampe je različita od zemlje do zemlje.

Postoji li opasnost od jačanja ekstremne desnice u Latinskoj Americi?

– Kako-kad, i jača i slabi, Pogledajte recimo Bolsonara u Brazilu i Trampa u SAD. Tramp se ponašao kao Bolsonaro. Od autsajdera je postao predsednik, onda je izgubio izbore, ne prihvata rezultate i mobilizuje svoje pristalice da bi zauzeo kongres. U Latinskoj Americi toga sada ipak više nema kao nekad. Situacija ponekad jeste zabrinjavajuća, ali nije dramatična. Ima autoritarnih lidera koji dobijaju i gube izbore, vlasti se smenjuju. O demokratiji se mnogo toga naučilo.

Kako vidite mogućnost saradnje između Srbije i Latinske Amerike?

– Srbiju vidim kao deo Južne Evrope, kao deo Mediterana, koja tom kulturnom kontekstu pripada, a Južna Evropa je najsličnija Latinskoj Americi. Ne vidim mnogo prostora za ekonomsku saradnju, jer je Latinska Amerika periferija, a to polako postaje i Evropa, postzapadni svet se okreće Aziji gde je 60 odsto svetskog stanovništva, Azija se uzdiže, a Evropa i Latinska Amerika padaju. Ali, Srbija i Latinska Amerika mogu da ostvare ogromnu razmenu na akademskom i kulturnom planu. Ne treba zaboraviti da dobar deo stanovništva Latinske Amerike čine potomci Evropljana. Ima kulturnih, istorijskih, porodičnih veza. Nema telepatskih veza, ne želim da zvučim kao mistik, ali ima intuitivnih. Južnoamerikanci i Južni Evropljani vole gastronomiju, drže do porodice i prijateljstava, pristup međuljudskim odnosima je veoma sličan. Srbija i Latinska Amerika su međusobno mnogo sličnije, nego Srbija i Nemačka ili Latinska Amerika i SAD.