INTERVJU Andrijano Bolonjino, koreograf: Blizak mi je nemir koji prožima dela Fernanda Pesoe

Laureat prestižne nagrade “Danza&Danza” za 2022, koji se svojom poslednjom koreografijom “Ravel/ Into us – Bruciare” (Ravel/U nama – Sagorevati) već kandidovao za međunarodnu nagradu Ferdora Dans 2025, koju dodeljuje Evropski klub ljubitelja opere i baleta, na predstojećem BFI u dve večeri u Bioskopu Balkan gostuje sa tri koreografije – “Kao sneg”, “Put čežnje” i „Samija“.

– Izabrao sam ovaj ‘triptih’ jer mi je bilo važno da pokažem različite nijanse mog rada. Različite teme, estetike, nastale u posebnim vremenima i raspoloženjima, ali povezane istim koreografskim istraživanjem. Zanimljivo mi je da predstavim radove koji su kreirani u različitim periodima života kako bih pokazao put mojih inspiracija i koreografskog rukopisa. U ovom trenutku karijere osećam potrebu da moj rad bude prepoznat i van Italije koja mi je pružila toliko toga i zato koristim svako gostovanje u inostranstvu sa ogromnom zahvalnošću kao priliku da razvijam svoju umetničku viziju, a velika je čast biti na ovom festivalu i imati mogućnost za nove susrete i povratne informacije – kaže u razgovoru za Danas Andrijano Bolonjino.

Kako bi opisali komad „Kao sneg“, premerno izveden 2022. u Vićenci?

– Ovaj komad je nastao tokom pandemije. Zamolili su me da pokušam da ideju normalnosti ili blagostanja prenesem u igru, pa sam probao da kombinujem različite elemente tako što sam uključio grupu žena koje su pokušavale da pronađu svetlo u momentu potpune tame. Ovo je predstava koja spaja umetnost ručnog rada i neverovatne lepote prirodnog fenomena. Iskra blagostanja nakon iscrpljujućih i komplikovanih poteškoća.

Kako je tekao proces saradnje sa ženama iz “Kluba heklanja”?

– Kažu da je tehnika heklanja nastala tako što je žena posmatrala kroz prozor snežne pahulje koje padaju na zemlju i poželela da reprodukuje njihovu magiju koristeći vuneni konac i veliku zakrivljenu iglu. Norveški muzej i Orsolina28 su naručili predstavu, pa smo zato želeli da ponovo stvorimo atmosferu koja bi mogla da podseti na boje i tradicije naroda Severne Evrope. Konkretno, moja partnerka, igračica i asistent Rosaria Di Maro je dizajnirala kostime u saradnji sa “Klubom heklanja” iz Napulja kroz različite reference i senzacije koje smo istraživali sa njima tokom tog perioda.

U ovom komadu sarađivali ste i sa dva muzičara – Olafur Arnaldsom i Nil Frahmom. Kako birate muziku i kakvu ulogu ona ima u formiranju atmosfere na sceni?

– Svaki put je to drugačije iskustvo. U ovom slučaju sam koristio postojeću muziku koja je inspirisala ono što sam želeo da bude atmosfera koja prati igru. Dakle, nešto što bi moglo da se tumači kao kontinuirani ritual, ali blokiran u vremenu, pokušaj da se nagomilana napetost dovede do smirenja. Uvek se trudim da sarađujem sa različitim muzičarima kako bih sve više stvarao pravi zvučni zapis za svoja dela, oslanjajući se na razmišljanja drugih umetnika sa kojima delim afinitet.

Koliko svet književnosti utiče na Vaše stvaralaštvo kao što je to slučaj sa portugalskim pesnikom Fernadom Pesoom i njegovim „životima“ sa više od 80 heteronima u “Putu čežnje”, koji je je imao premijeru 2022. u Torinu?

– Naprosto sam fasciniran celokupnom umetnošću i svim njenim aspektima. Čitam knjige, inspirišu me književna dela, kao i slike ili istorijski momenti. Ali, generalno, uvek pokušavam da dođem do tačke koja je povezana sa svakodnevnim životom, bilo da se radi o mojim iskustvima ili onome što se dešava u svetu. Što se tiče Pesoe, on me je potpuno očarao. Blizak mi je nemir koji prožima njegova dela.

Uz intrigantan naziv, šta je bila vaša početna tačka u kreiranju ovog dela i kakvu simboliku nosi?

– Bio sam zainteresovan da radim na ideji “saudade” – to je reč koja nema specifičnu definiciju ili prevod, ali je veoma bliska kulturi mog rodnog Napulja, gde je poznato da u našem dijalektu imamo reči koje ponekad mogu da izraze iste senzacije. Odatle sam došao do Pesoe, njegove poezije, kako bih zamislio svet koji može da sadrži svu suštinu “saudade” koja je živela u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti sa različitim emocijama. Ulica sa različitim dušama; sa drugačijim pričama.

„Put čežnje“ istražuje duboko lične emocije, inspirisane delom Fernanda Pesoe. Kako ste došli na ideju da koristite heteronime kako biste predstavili različite aspekte emocije kroz pokret?

– Zamišljao sam razne susrete koji bi se mogli desiti u prošlosti ili sadašnjosti, ali sa fokusiranim pogledom u budućnost. Duše koje su imale različite ili slične osobine, ali tri sa direktnijom referencom na “saudade”, predstavljene kroz jednog interpretatora i nikako narativno. “Saudade” iz kog treba pobeći, koji može postati nedostatak ili želja, ili koji nas zauvek može zatvoriti u kavez. Pitao sam igrače da zapišu svoju ideju “saudade”, kao i da zamisle sopstveni heteronim sa osobinama drugačijim od onih koje misle ili znaju da imaju. Iz toga sam pokušao da izgradim nešto svoje. Odatle je sve teklo veoma fluidno i trudio sam se da oživim sve što osećam ili zamišljam da “saudade” može da izrazi, u ritmu, koji je glavni izvor mog koreografskog istraživanja.

Vaš komad “Samija” bavi se sudbinom somalijske atletičarke Samije Jusuf Omar (1991-2015) koja je ljubav prema trčanju i san da učestvuje na Olimpijadi u Londonu platila životom u vodama Mediterana. Ona je bila inspiracija za knjigu italijanskog novinara i pisca Đuzea Katocele, a ove olimpijske godini pojavo se i film o Samiji. Kako objašnjavate ovo višežanrovsko iščitavanje jedne tragične sportske biografije?

– Mislim da je fantastično što umetnost može biti inspirisana ovim istinitim pričama i što toliko ljudi može dati toliko glasova onima koji ih nisu imali onda kada su sanjali. Postoji bezbroj priča koje su ispričane tokom godina, a opet nedovoljno da bi se prevazišle barijere. Čitao sam o Samijinom životu. Nisam još gledao film, ali sam pročitao knjigu. Međutim, pročitao sam mnogo priča kao što je Samijina, mnogo intervjua i nekoliko filmova koji su me inspirisali i doprineli mojoj viziji. Sa ovim komadom sam pokušao da govorim o nekim problemima na svoj način. Naravno da nemam želju za naracijom i pukim prikazom života koji ja nisam živeo, ali sam zamislio i pokušao da stvorim svoje priče, koje bi nas još uvek mogle naterati da razmišljamo o ovim specifičnim temama, inspirisan estetikom i sportskim duhom mlade Samije.

Kako je ova priča uticala na kreativni proces razvijanja koreografije?

– Često me povezuju sa pitanjima koja se bave onima koji su najslabiji i društvenim problemima, a posebno se moje istraživanje često fokusira na žene. “Samija” je komad sa kojim nastavljam sa svojim istraživanjem i pomeram granice ka temama koje nisu daleke i za koje mislim da su veoma važne. Želeo bih da postavljam pitanja o temama čiji značaj ponekad zaboravimo, jer se ne tiču naših života. Svi treba da imamo pravo da sanjamo, a kao mladi koreograf koji može da se bavi onim što voli osećam veliku zahvalnost, ali u isto vreme i odgovornost jer nešto radim iz svoje perspektive. Svaki dan se borim za svoje snove i ovo je jedna od mnogih priča koje su mi dotakle dušu. Snaga da veruješ u svoje snove kada se oni čine nemogućim je nešto što mi je posebno drago.

Ovaj komad, čija je premijera bila 2023. u Švedskoj, bavi se granicama, i fizičkim i simboličnim. Na koji način ste kroz igru istraživali te granice i njihovo prevazilaženje?

– Ne pravim barijere bilo koje vrste u igri. Izabrao sam šest različitih žena i dopustio im da budu slobodne, kroz svoju igru koja je vrlo specifična, da izraze sebe bez ograničenja. Veoma sam otvoren za ljudski dijalog sa igračima sa kojima radim i volim da stvorim atmosferu u kojoj razmena ideja i emocija uvek može da bude prisutna. Želeo sam na scenu da dovedem različita ženska tela, snove, borbe i pobede. Zajednicu igre koja bi mogla da bude saučesnik na istom putu. Zamišljao sam mnogo života koje nisam proživeo, život Samije i mnogih drugih i pokušao da ih unesem u svoj koreografski svet. Pitao sam igrače da zamisle priče i prikupe svu emociju i snagu ljudi koji se bore za svoje ciljeve u najvećim poteškoćama, i da ih usmere u igru. U svakom koraku, u svakom gestu, u svakom pogledu. Životi koje nismo živeli, ali želimo da pomognemo da ostanu zapamćeni.

Prevod sa italijanskog jezika: Beogradski festival igre

Karijera i podrška

– Uvek mi je važna podrška za moja dela i kada se to desi uvek se trudim da radim još više i cenim svaku malu pobedu koju mi život pruži. U ovom slučaju mi je bila veoma važna podrška koju sam dobio od institucije Orsolina28, jer sam tamo stvorio ceo komad tokom rezidencije, a onda i Rüm for dans zbog tehničke podrške pre premijere. Moja karijera je svakako počela veoma rano i nastavila se uprkos mojim mladim godinama, sa mnogo prilika. Tako da osećam mali pritisak ponekad, ali sve to mi daje još više energije da nastavim svoj put slobodno i instinktivno. Imati podršku institucija kao što je Orsolina28 je važan korak za moju karijeru, koji mi pomaže da razvijam svoje snove – kaže Andrijano Bolonjino, koji je za komad „Samija“ dobilo priznanje Rüm for dans.

Mali koridori

Da li je osim pitanja lične slobode, ljudskih prava i ostvarivanje snova, „Samija“ za Italiju, ali i svet značajna i zbog problema sa emigrantima od kojih mnogi poput Samije ne stignu do italijanske ili neke druge obale?

– To je svakako problem o kom često slušamo u Italiji, koji osećamo i koji nas tera na razmišljanje, ali to je svakako nešto što zahteva više dijaloga i razumevanja širom sveta. Verujem da je to nešto što je veće od mene, ali sa čime svi možemo da se bavimo na svoj način i otvaramo male koridore za neophodne promene.