INTERVJU Andy Pavlov, pijanista i kompozitor: Erik Satie je čukundeda današnje nove klavirske muzike

O predstojećem koncertu, o žanru nove klavirske muzike, o značaju scenskog nastupa a pomalo i o predstojećim izborima razgovarali smo sa ovim muzičarem.

– Mislim da je slušanje nove klasike put ka dobroj muzici današnjice ali i prošlosti. Čini mi se da je danas napredak ići unazad i doći do jednog Čajkovskog i njegovih simfonija na primer. Jer kakva nam je muzika, takvo je i društvo. Nema razlike. Meni je drago da ono što sam radio pre dvadeset godina, samostalno i sa LP Duom, a delovalo je teško i nepripadajuće, sada ima jedan svoj novi prostor, poseban žanr. Da je prepoznato globalno. Sada kroz kompilaciju „Klavirsko nebo”, koju je pokrenuo svojim predanim radom Ivan Lončarević (Pop depresija) a uz podršku LP Dua i „Kišobrana”, pokušavamo da i ovim koncertom predstavimo lokalnu inicijtivu i scenu koja je dosta raznovrsna i uzbudljiva. Kada ovo uradimo, onda ću ponovo, kao i svaki put pobeći negde drugde, jer ipak sam ja pre svega (muzički) – apatrid“, konstatuje Andy Pavlov.

U najavi za vaš koncert stoji da ćete predstaviti žanr nove klavirske muzike. O čemu je reč i koliko je ovaj žanr popularan u svetu?

– Neminovnost muzičke industrije jeste da muziku klasifikuje da bi je usmerila ka slušaocima. Kada sam počinjao da se bavim muzikom, samostalno i sa LP Duom, već prve kompozicije komponovane za klavir bile su neka vrsta mešavine klasike i ostalih žanrova, s obzirom da se muzički školujem od svoje pete godine, a da kasnije otkrivam rokenrol i druge žanrove. Sedamdesetih godina XX veka, ali i kasnije, takav žanr se zvao crossover. Poslednjih desetak godina prisustvujemo neverovatnoj ekspanziji nove klavirske muzike. Mislim da je to zato što su klavijaturni instrumenti postali širom dostupni i popularni, kao što je to nekada bio slučaj sa električnom gitarom. I zatim su neki umetnici, koji nisu svi akademski obrazovani, počeli da komponuju i izvode novu muziku za klavir, koja ne samo da je mešavina žanrova, već je i rasterećena neke vrste snobizma koju klasična muzika, odnosno oni koji je izvode, često stvaraju oko sebe. Nešto slično se sa muzikom desilo i pojavom minimalizma krajem šezdesetih godina XX veka. Jedna vrsta nove slobode i nekonvencionalnosti. Tako danas imamo žanrove poput neoclassical piano music ili indie classical koji promovišu autore nove klavirske muzike. I to su autori poput Jan Tirsena (Yann Tiersen), Riči Sakamota (Ryuichi Sakamoto), Čili Gonzalesa (Chilly Gonzales) i drugih. Moje mišljenje je da je zapravo, istorijski gledano, francuski kompozitor Erik Satie čukundeda današnje nove klavirske muzike.

 Čime je inspirisan album „Me and My Love on the Road to Honduras – The Minutes After Infinity for Piano Solo”?

– Inspirisan je ljubavlju. Jednim susretom kakav se dešava verovatno samo jednom u Životu. Ovaj album je dnevnik jedne ljubavi. Svaki trenutak života ima svoju temu i svoja pitanja. To utiče na muziku koju stvaram u svakom periodu. Ovaj album je nastao pri prelasku iz jednog u drugi život, čini mi se na jednom putu procesa lične individuacije. Duša je nešto htela da kaže, ruke i klavir su uradili svoje. Album je snimio prijatelj i divni umetnik Miroslav Miša Savić, koji mi je i otvarao vrata nove muzike nekada u SKC-u. Zatim je Universal Music objavio ploču i onda je izbila korona. Ali sve ima svoje vreme, i konačno će se album premijerno čuti u Beogradu, u Domu omladine, što mi je takođe drago, jer tu sam nastupao još kao srednjoškolac svirajući u rok bendovima, ali sam tu i prvi put slušao grupu „Supernaut” i danima bio uzbuđen zbog nove muzike. Danas je izgleda takva vrsta uzbuđenja gotovo nestala. Možda smo kao narcisoidna civilizacija istrošili sve hormone sreće?

Na koncertu ćete izvesti i kompozicije s albuma „Children“ koji je nastao za vreme vašeg rezidencijalnog boravka u kući čuvenog holandskog kompozitora Simeona Ten Holta. Čime je inspirisana ova muzika i kakva iskustva nosite iz ove saradnje?

– Simeon Ten Holt je najveći (holandski) kompozitor. Sonja i ja smo se susreli sa njegovim delima još na samom početku karijere i osetili veliku povezanost. Prvi put smo izveli njegovo čuveno delo „Canto Ostinato”, koje je danas u Holandiji neki oblilk gotovo religije, na svom postdiplomskom ispitu na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, 2005. godine. Komisija je bila podeljena. Bilo je onih profesora koji su mislili da to delo nema vrednost i nije im bio jasan koncept „repetitivnosti”. Nisam ni sanjao da ćemo ove godine, za 100 godina od rođenja Simeona Ten Holt, dva puta nastupiti u rasprodatom „Concertgebouw” u Amsterdamu, i da ću osetiti pre svega koliko ova muzika pozitivno utiče na živote slušalaca nakon svakog slušanja. Takođe, nisam ni sanjao da ću boraviti u kući kompozitora u Bergenu (Holandija) kao „rezidencijalni umetnik” i komponovati i svirati na njegovom klaviru. Tu gde su nastala sva njegova dela. Međutim, onda sam zaista počeo da sanjam. Svaku noć su mi neka deca dolazila u snove, čuvala me i davala nadu. I tako je nastao album „Children” koji se sastoji od 24 kompozicije iz svih tonaliteta. Dvanaest durskih i 12 molskih, 12 devojčica i 12 dečaka. I svako to dete ima svoju priču. U ovim kompozicijama, spojili su se snovi, imaginacija i realnost. Neke od kompozicija su i posvete bliskim ljudima i autorima koje volim i cenim.

Za vaše koncerte sa Sonjom Lončar kroz LP duo, kao i sa Lidijom Andonov, upečatljiv je uvek scenski nastup. Kako biste objasnili zašto vam je to važno, i koji umetnici su u tom kontekstu prema vašoj oceni pomerili granice ili uticali na vas?

– Jako je važno napraviti određen kontekst u kome će neka muzička priča biti ispričana. To nam je sa LP Duom pa i sve kasnije uvek bilo važno. Naravno da je muzika u samom centru i najvažnija, ali s obzirom da je scenska umetnost, bitno je i okruženje. Vratimo se na trenutak na politiku. Čudim se kako neko može da živi, popularno rečeno u „bablu”. Kako nekome može da bude dobro dok svi oko njega pate i svet se raspada? Tako je i sa muzikom. Ako nema adekvatnu scensku podršku, ona u najmanju ruku ostaje nedorečena. Potrebno je napraviti magiju. To ćemo uraditi i na ovom koncertu uz podršku umetnika, Izvanrednog Boba. Druga krajnost je nažalost vreme u kome živimo, kada je vizuelno preuzelo primat nad ostalim čulima, pa je ovo doba nekog jeftinog spektakla koji nas mnogo košta u svakom smislu. Što se mene tiče, u umetnosti Džona Kejdža imamo sve što nam je potrebno i što je relevantno i biće. Ostaje samo da pažljivo otvorimo uši i da se Slušamo!

S obzirom na to da nam se bliže izbori, kako vidite situaciju u srpskom društvu i kako poziciju umetnika u njemu?

– Mi živimo u jednom nasilnom i agresivnom društvu. LJudi su apatični, zaplašeni i misle da je promena nemoguća, jer ovo sve dugo traje. Godinama smo, blago rečeno, u nekom obliku disfunkcionalnosti. Pred nama je dugotrajan posao, koji zahteva da se preispitamo i zamislimo u kakvom društvu i državi želimo da živimo. Da li je to država u kojoj će institucije raditi pošteno svoj posao? U kome će nasilnici odgovarati za svoja dela? Društvo u kome će naši resursi i bogatstva biti pravedno i jednako raspoređeni? U kome neće biti linčovanja i uništavanja onih koji drugačije misle? Država o kojoj ćemo se brinuti i koja će brinuti o svim svojim građanima? Moramo iskreno pogledati u sebe i oko sebe i ako želimo da ostvarimo ove ciljeve, onda moramo preuzeti odgovornost, a prvi korak ka tome je izlazak na izbore. Ovim činom mi najpre govorimo da smo slobodni građani i da ne pristajemo na nasilje. Da želimo promenu. Izlaskom na izbore mi želimo najpre da promenimo one koji se ponašaju nasilno i prestanemo da budemo žrtva koja samo posmatra, a zatim da pokušamo da gradimo našu kuću na zdravim vrednostima. Ono što mi kao umetnici možemo, jeste da svojim radom, ponašanjem i slobodnim mišljenjem ukažemo na sve anomalije u društvu i to tako treba da bude u svakom momentu.

Džon Kejdž i Koja kao inspiracija

Andy Pavlov je Andrija Pavlović, sa Sonjom Lončar član LP dua, proglašenog jednim od najboljih osam na najvećem svetskom takmičenju klavirskih dua 2008. Oni su i jedni od osnivača i lidera pionirskog umetničko-naučnog projekta Kvantna muzika i inovatori novog muzičkog instrumenta Duality Portable Hybrid Piano. Živi na relaciji Beograd-Amsterdam. Završio je studije na Hochschule fur Musik und Theater Rostock (Nemačka) i doktorirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Poslednjih dvadeset godina je aktivan u oblastima avangardne izvođačke i konceptualne umetnosti. Intenzivno je prisutan u stvaranju nove klavirske muzike kao i na rokenrol sceni. Komponuje za film, pozorište i različite oblike vizuelnih umetnosti. Inspiraciju nalazio u radovima kompozitora Džona Kejdža, Dušana Kojića Koje, Gurđijeva/De Hartmana i holandskog minimaliste Simeona Ten Holta, stvarajući svoj jedinstveni stil koji spaja senzitivnost klasike sa minimalizmom i hrabrošću da se eksperimentiše stvarajući muziku za telo, srce i dušu. Osnivač je produkcijske kuće 4.33 i docent na odseku za Scenski dizajn, Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.