INTERVJU Anita Mančić: Ne pristajem na nedostojan život u neslobodnoj zemlji

Velika glumica, jedna od najvećih u istoriji našeg glumišta, kako je određuje stručna pozorišna i filmska javnost, kritika, a prema iskazanom poštovanju i popularnosti i publika širom regiona, ostvarila je brojne uloge koje ulaze u antologije umetnosti glume, u svojoj matičnoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i na drugim scenama, na filmu gde je sarađivala s velikanima poput Dušana Makavejeva.

Nabrajati nagrade koje je dobila i likove kojima nas je oduševljavala, uzbuđivala, izazivala u nama suze i smeh, razmišljanje i promišljanje, odnelo bi prostor ovog razgovora za naš list.

Sa istom ljubavlju i snagom, kao građanska aktivistkinja, Anita Mančić nas poslednjih godina na proteste protiv Rio Tinta i rušenja Sajma poziva Disovim stihovima – da kao ljudi od savesti i morala budemo na pravoj strani istorije.

Trenutno, očarava nas novom ulogom grofa De Giša u predstavi „Sirano“, u režiji i adaptaciji Gorčina Stojanovića, koja joj je pre nekoliko dana donela Godišnju nagradu JDP, a u decembru 2023. postala je laureatkinja Dobričinog prstena koji će joj biti dodeljen ove godine.

Kako kaže za Danas (a mimo protesta već dugo izbegava medije), to je nagrada za životno delo, i tu se zavrašava sav njen komentar.

Šta je Tebi najuzbudljiivije u „Siranu“, herojskoj komediji kako je Edmon Rostan definisao svoje delo, u kojoj igraš grofa De Giša?

– Meni je bilo jako zanimljivo da sam upšte dobila tu ulogu i poverenje reditelja. Od onog što je bio početni tekst do onog što izvodim na sceni je jedno ozbiljno putovanje, iz moje potrebe da opravdam činjenicu da sam žena koja igra muškarca, a i razlog zbog čega bih to uopšte igrala. Da ne bude samo jedna egzibicija: Eto, vidite kako i kad stavim brkove umem da igram. Morala sam da nađem ozbiljniji smisao, a ova uloga inače i nije napisana preterano zanimljivo. Ono što sam prepoznavala u toku rada i što mi je bilo uzbudljivo da istražujem je da budem opozit simpatičnom heroju Siranu koji strada. Na taj način sam ušla u De Giša, što ne znam da li publika i prepoznaje, ali mi je bilo jako značajno.

Postoji deo teksta koji sam preuzela od Sirana, iz njegovog monologa u kojem on govori: „Ne, hvala“. Izabrala sam par rečenica, promenila ih u „Da, hvala“. Tako sam napravila opozit: ti se boriš sa vetrenjačama i kao heroj stradaš, a ja na kraju samo očistim kolena, idem dalje i napredujem. Veoma mii je uzbudljivo i to što sam poziciju moći koju Rostan nije uspostavio na taj način u svom delu, zajedno sa rediteljem i sa ekipom, čini mi se, dovela do toga da moć bude i zavodljiva na neki način, simpatična, a i surova i strašna po potrebi, tako da je meni zbog toga ovo bilo jako zanimljivo putovanje.

Iako lik grofa De Giša nije naročito napisan, on je uz Sirana ključni akter ove predstave, upravo zato što simboliše moć i sve ono što ona omogućava. Koliko nas danas pritiska moć u svim njenim aspektima, gde je mali čovek u svemu tome?

– U „Siranu“ postavljam pitanje: „Znate li Don Kihota, setite se glave trinaeste, borbe sa vetrenjačama“. Mislim da je tu taj mali čovek – ili preživljava, ili se pojedinci bore sa vetrenjačama. I kažem: „Svaki put kad ih napadnu, napadači baš tog trenutka u glib padnu“. Nažalost, to je istina. Nama svakodnevica potvrđuje da se heroji isključivo bore sa vetrenjačama, a mali ljudi pokušavaju da prežive. Moćnici, takođe nesrećni, ali nezajažljivi, oni opstaju. I čini mi se, ako mogu tako da kažem, da je njihova sreća tek trenutak, zato što njihova glad ne prestaje.

Rat je završen, ljudi su stradali, izginuli i sve izgubili, a beskrupulozni grof De Giš prima odlikovanje…To je najpotresnija scena u predstavi, i sigurno najvažnija. O čemu nam sve govori njegovo „Da, hvala“?

– Taj trenutak je i meni najuzbudljiviji, i tu scenu najviše volim – savijem se tu do preterivanja, jer u toj suprotnosti Siranovog „Ne, hvala, ja kažem: „Prljava kolena i odran trbuh nosim, da hvala“. Kad dobijem taj orden samo očistim kolena, i kažem: „Eto, jel to bilo teško? Nije“. Dakle, saviješ kičmu, saviješ kolena i ideš dalje, a neposredno iza toga Sirano ulazi u svoju agoniju borbe sa smrću. Nažalost, čak i ne strada kao heroj, nego od cepanice, što je potpuno besmisleno. Posle dodele ordenja čoveku koji je isključivo manipulacijom napredovao, Siranova smrt ima ozbiljan značaj.

Da li je taj momenat nama posebno bolan, jer svakodnevno gledamo tu perverziju vlasti i moćnih ljudi koji će zarad sopstvenih interesa da učine sve manipulacije, sva zla, sva savijanja i „presvlačenja“ da bi zadržali ili osvojili presto?

– Ne bih davala preveliki značaj ni ovoj vlasti, ni bivšim vlastima ni nekim budućim. Jednostavno, to je sudbina ljudskog roda, što vidimo i po ovom Rostanovom komadu, i raznim komadima od antičke tragedije do dana današnjeg. Istorija se ponavlja, ljudska sudbina se ne menja, vlast se ne menja, ljudi koji sede na vlasti odlučuju o svemu. Mi pamtimo izuzetke, ali suštinski je ista priča, ne treba ti ne znam kakvo znanje i obrazovanje da bi preslikao nešto što je toliko puta i napisano, i toliko puta već viđeno.

Ja samo ne mogu da prihvatim da mi, mali ljudi, i dalje verujemo u čuda, ne shvatajući da ta čuda leže u nama, i da to što treba da se dogodi, mora najpre da se dogodi u nama. A kad se prepoznaju pojedinci kao što je Sirano, da on ne bude, i ne postane, i ne ostane samo pametan, obrazovan, hrabar i harizmatičan čovek, čije grobno mesto niko neće upamtiti niti obići, nego da postane jedan od ljudi koje treba pamtiti.

Kolika je naša odgovornost za razne grofove tipa De Giša koje smo imali i još ih imamo, a znamo da se istorija ponavlja zato što nismo rešavali greške iz prošlosti i što smo ih olako zaboravljali?

– Ogromna je ta odgovornost, pojedinačna i kolektivna, jer prvenstveno moraš da kreneš od sebe: mi se bunimo što smo svoj život sveli na puko preživljavanje, a u isto vreme nam je to i opravdanje za nečinjenje. Ja bih tu prvo krenula od svakog od nas pojedinačno – promeni stvari u svom životu, menjaj sebe, prestani da spavaš, od gladi nećeš umreti, to je sigurno, počni da radiš na tome da li zaslužuješ bolje u svom životu. Na kraju, ako mi mislimo da ne zaslužujemo bolje, što je legitimno mišljenje, onda treba da prestanemo da kukamo.

Zašto i dalje negujemo tu našu samoobmanu da neko drugi treba da se bori da nam omogući bolji život, vlast koja se ne zasniva na lažima i kriminalu, pravednije i slobodnije društvo….?

– Zato što nismo odgovorni, a neodgovornost je prvenstveno prema sebi. Jer, ozbiljna reč i pojam kad se probudiš ujutru nije da kažeš sebi dobro jutro, lepotice, pošto je to odlazak u samoubistvo. Odgovornost spram dana koji ti je podaren tog jutra, zdravlja, činjenice da postojiš takav kakav jesi, da postoje ljudi oko tebe i da postoji život koji se dešava oko tebe je saosećanje. To je i odgovornost spram svog života, a i spram tuđeg. Mi to spominjemo, ali tu kategoriju i disciplinu odavno nemamo. A ona nas dovodi do toga i da budemo poslušni u okviru onoga što je normalno, i da budemo heroji onog trenutka kad shvatimo da se oko nas dešavaju nenormalne stvari: da se borimo za sebe prvenstveno, i da se samim tim borimo i za druge.

Koliko su ljudi uopšte svesni da se nama više od trideset godina dešavaju nenormalne stvari, a da smo više od decenije zatočeni kao u nekoj ludnici, u kojoj vlast simulira državu i zakone?

– Ne mogu da govorim za druge, ali ja sam itekako svesna „godina mrmota“. Osećam i svoju nemoć, jer su se negde i ljudi otuđili. Nemam utisak da delim isto mišljenje sa velikom većinom, gledam stvari oko sebe, mnoge su se i promenile. Čak i u okviru moje branše teško nailazim na istomišljenike, i vidim potpunu atrofiju volje, i savesti, i svesti, jer su ljudi više navikli na to da je nešto nemoguće nego da je moguće. A ja više pripadam „siranovcima“, rekla bih, koji će očigledno da nestanu sa lica ove zemlje i da ih niko neće pamtiti ni po dobrom: Uzalud život!

Ne znam da li se ljudi ikada pitaju zašto i žive – ako već samo preživljavaš, zašto onda i postojiš?. Ako nam je to dovoljno, ili nemamo želju da živimo bolje, onda smo otupeli, nemamo dušu, ne živimo, u anesteziji smo. Meni nije dovoljno, ja pokušavam da nađem okruženje koje bi možda moglo nešto da promeni. Ako ne može, onda da bar ja promenim svoje okruženje i počnem da tragam za nečim lepšim i sadržajnijim.

Devedesetih godina smo imali ozbiljnu kritičnu svest o tadašanjem režimu, nije bilo građanskih protesta na kojima nije učestvovalo gotovo celo beogradsko glumište, dok su na ulicama bile i desetine, i stotine hiljada ljudi. Da li je danas na snazi samoživost – daj da ja preživim u svom malom životu, ili su ljudi možda ušli u definitivni strah i pesimizam?

– Ja mislim da se menja kvalitet ljudi. Danas sam slušala emisiju gde su pričali kako je izgledao bife Ateljea 212 kad je dolazio Danilo Kiš, kad je tu bio Mihiz, Mira Trailović… Kakve su to dimenzije bile, a do koje mere smo se degradirali. Ko su danas ti pametni ljudi, a ko su oni koji se povlače mislim da nije pitanje samoživosti nego kvaliteta. Stalno čujem potrebu, i na društvenim mrežama i gde god se okrenem, da nema ko da vodi ljude u pobuni protiv ovog uažasa. I taj ko vodi, malo nam ga je dosta. Mislim da ljudi nisu svesni da, ako su nešto pogrešili da su i greške legitimna stvar, ali ako nešto ne možeš da uradiš, onda se skloni, daj šansu nekom drugom. Nas su na protestima devedesetih vodili novi duhovi, i dali smo im šansu, te demonstracije su imale uspeha jer smo verovali u neke nove ljude.

Sada se pojavljuju stari ljudi po drugi put, i zato ne može da uspe. Što bi se reklo, „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“. I tako u krug, zato ova agonija traje više od trideset godina. Znam mnogo pametnog i čestitog mladog sveta, ali ga ne vidim, ne mogu da se vide i da se čuju, to su ljudi do trideset godina, mladost i budućnost ove zemlje, a oni trenutno nemaju autoriteta da mogu da povedu pobunu. Ali, oni između trideset, četrdeset i pedeset godina, to je ozbiljna masa ljudi u kojoj, ako nemamo kapaciteta i pameti, a to je razmak od dvadeset godina, onda stvarno možemo pod jednu trešnju da stanemo i da nestanemo.

Nedavna anketa na američkim ulicama pokazala je da su građani i tamo jako nezadovoljni: izjave se najviše svode na to da Amerika treba da se stidi što je od toliko mladih i stručnih ljudi spala na dva predsednička kandidata kao što su Bajden i Tramp. Kako komentarišeš što se takve negativne selekcije po svetu kod nas uzimaju kao alibi da treba da trpimo ovu vlast, jer je „svuda isto“?

– Globalno za globalno, ali nema opravdanja za nas, ne vidim ga. Naravno da ima uticaja raznih, a ako neko zaista ima dobre namere kao što kaže da ima, ja ću poverovati svakom. Ali, rezultati su oni koji će mi reći da li su te dobre namere zaista takve ili je to prazna priča. I zato kažem: kreni prvo od sebe, od svog dvorišta, od svoje ulice, od svog grada, od svoje države, pa ćeš onda moći da se bakćeš i sa globalnim svetom. Ali, taj globalni svet zato i ima uticaja na nas, jer mi ne postojimo. Stvari uopšte nisu toliko komplikovane osim što ih mi stalno zakomplikujemo, jer uvek tražimo izgovore i stalno mislimo: e, baš sam ja taj koji će da promeni svet. Pa možda i nisi!

Da li je ključ u ljudima koji sa istim izgovorom da „oni ništa ne mogu da promene“ godinama ne izlaze na izbore, što omogućava kriminalnu krađu glasova i razna „muljanja, i zbog toga smo uskoro ponovo pred izborima?

– Sigurno je da se ništa neće promeniti ako ostanu kod kuće. Ja ne želim da živim kao građanin trećeg reda, i zato idem na izbore svaki put. Oni koji ne idu, nemaju prava posle ni da se žale da nešto nije u redu. Onda neka plaćaju enormne račune za struju, neka putuju satima po gradu zbog gužve u saobraćaju, neka budu u autobusu koji će da eksplodira, neka beže po trotoaru da ih ne ubiju točkovi od kola koji ispadaju, neka žive u bedi, strahu i u svakojakom blatu. Ali, sudeći po tome kakve izbore pravimo, nekad pomislim da je ovom narodu možda i dobro.

Meni nije. Hoću da živim bolje, u uređenijem i slobodnijem društvu bez kriminala. Neću da bežim u knjige i hobije, i da tako prvim otklon od stvarnosti. Hoću da se borim za taj normalan život dostojan čoveka. Ako pristanemo da za dve hiljade dinara ne glasamo, ili glasamo onako kako nam je rečeno, a dve hiljade se pojedu za dve sekunde, onda svako treba da razmisli šta radi sa svojim životom. Mislim da je dužnost, a tu leži i odgovornost, da sam odlučuješ o svojoj sudbini, a to znači da izlaziš na izbore i glasaš za sebe po svojoj savesti.

Iako je vlast još pred izbore 2022. tvrdila da je ukinula Uredbu o „jadaritu“, Ana Brnabić, sada kao predsednica Skupštine, obilazi Valjevo i promoviše „Rio Tinto“, obećavajući da će iskopavanje litijuma meštanima ovog kraja i celoj Srbiji doneti „novac koji ne možemo da zamislimo“. Istovremeno, predsednik najavljuje početak proizvodnje baterija kod nas koje se prave od litijuma, što znači da je pljačka, trovanje zemlje i vode u kraju koji hrani veći deo Srbije, u opasnoj ofanzivi. Šta sada možemo da uradimo zarad zdravlja i našeg opstanka?

– Imam običaj i kad je Sajam u pitanju i „Rio Tinto“, da u određenom trenutku javno izađem i kažem šta mislim, i ne bih da se ponavljam, jer taj protest nije stvar moje promocije nego mog bunta i osećanja građanske dužnosti. Evo, ja tebe sada pitam šta ti možeš da uradiš, i šta predlažeš da bi trebalo da uradimo protiv „Rio Tinta“. Možda nije uobičajeno da sagovornik postavlja pitanje novinaru, ali mislim da je legitimno da čujemo razna mišljenja.

R.R. – Evo mog odgovora: mogu da pišem o „Rio Tintu“ u onom segmentu rubrike koju pratim, da objavljujem da se protiv ove kompanije vode brojni sudski sporovi u svetu, jer je zdravlje ljudi u tim sredinama opasno narušeno, zbog čega se litujum ne kopa u moćnim evropskim zemljama i u Americi, iako one takođe imaju bogata nalazišta. Mogu da idem na proteste, što već godinama radim, što znaš i sama. Ako bih ja predlagala šta nam je sada činiti, to je generalni štrajk u Srbiji i solidarisanje svih građana u u toj borbi, jer smo stigli u vrlo opasnu zonu. A  istinite informacije teško dolaze do ljudi, vlast je okupirala gotovo sve medije, i zato smatram da je moralna dužnost svakog čoveka, koji iz onih samo nekoliko medija koji nisu pod čizmom režima sazna šta nas očekuje sa „Rio Tintom“, da to usmeno prenosi svima oko sebe.

Jer, „Rio Tinto“ je u međuvremenu registrovao „ćerka“ firmu „Rio Sava“, a od kada je izgubio sve dozvole za rad, potrošio je više od trista miliona evra na „konsultantske usluge“, prevedeno, na advokate, naše naučne ustanova, fakultete, stručnjake i ostale, koji su spremni da zarad para obmanu javnost da iskopavanje litijuma neće otrovati zemlju i vodu, i naše zdravlje. To je ono što mogu da uradim. Ali, kod nas institucija generalnog, ili bar velikog štrajka u najvažnijim oblastima, nikada nije zaživela, a uspešno je primenjuju ljudi u mnogim evropskim zemljama, setimo se Francuske. Mi, nažalost, nismo spremni na takvu solidarnost i odgovornost.

A.M. – Hoćeš da objaviš sve ovo što govoriš? Jako mi je stalo da se čuje, jer ako smo počele razgovor sa pitanjem odgovornosti svakog od nas, onda da ga tako i završimo, da ovaj intervju ne bude sveden samo na to šta ja mislim. Jer, postavljajući tebi pitanje, ja ga postavljam svakome: Šta ćeš ti učiniti zarad našeg normalnog, zdravog, i boljeg života? Ja ću učiniti ono što mislim da treba, bez obzira na posledice. A šta će da uradi svako ponaosob ko bude zastao na ovom tekstu, i šta misli da će „Rio Tinto“ doneti ovoj zemlji, tako i treba i da postupa. I snosiće posledice svog mišljenja ili nemišljenja, činjenja ili nečinjenja. i tu je kraj priče. Intervjui, tvoja pitanja, moji odgovori, to ništa ne znači.

Da li imaš problema zbog svojih građanskih akcija i pozivanja na proteste?

– Svesna sam da je sve moguće, nisam ludi heroj, to sam uspela da vidim iz raznih primera. Ali, ne mogu da se pomirim sa nepravdama.