INTERVJU Anja Suša: Očekujem od mladih pobunu

U intervju za Danas, Anja, čija nas se predstava iz sve snage tiče govori o mladima i svetu koji smo im ostavili, apatiji nekadašnje srednje klase, potencijalu otpora, poziciji pozorišta u digitalnom svetu , kako vidi protest „Srbija protiv nasilja“ i situaciju u zemlji, naravno, i o tome šta joj znači nagrada koju je dobila.

Da li ste očekivali Gran pri Mire Trailović, i kako ste doživeli ovo priznanje, imajući u vidu vašu višedecenijsku, moglo bi se reći, životnu povezanost s ovim festivalom?

– Nagradu nisam ni namanje očekivla. Bila sam sasvim zadovoljna već samom činjenicom da je predstava pozvana na Bitef i da je veliki broj mojih kiolega i prijatelja mogao da vidi jednu od mojih novijih predstava. Bila sam zaista veoma iznenađena i pažnjom koju je ova predstava dobila i naravno, samom nagradom. I istinski srećna, naravno. Teško je rečima objasniti šta ova nagrada za mene znači imajući na umu ne samo moju dugogodišnju povezanost sa Bitefom, već i ogroman kapital koji je iza sebe ostavila Mira Trailović na celom jugoslovenskom prostoru a onda i na samom Bitefu. Ogromna je čast primiti nagradu sa njenim imenom. I baš kao što je Bitef za mene najznačajniji festival u Srbiji, tako bih, bez preterivanja, mogla da kažem i da je ova nagrada za mene najznačajnija nagrada u domaćem teatarskom kontekstu – tim više što ja u Srbiji nisam dobila mnogo nagrada – nekako su me zaobilazile dok sam ovde radila, a onda sam i otišla – pa je to postalo još teže.

Suša: „Danas je ideja budućnosti vrednija od zlata čini mi se. Ja sam, u stvari, veoma privilegovana što mogu da razmišljam o budućnosti i toga sam svesna“

S kojim osećanjima ste došli u Beograd i na Bitef, sada, kada je Švedska postala vaš novi dom?

– Sa osećanjem da iz jedne kuće idem u drugu. Lepo je imati dva doma i u oba se osećati kao kod kuće, samo na različite načine. Beograd je mesto na kom sam odavno napravila uspomene – svaki ćošak Beograda me podseća na nešto ili nekoga. Stokholm je grad koji mi je dao budućnost i u njemu tek pravim uspomene za pamćenje. Danas je ideja budućnosti vrednija od zlata čini mi se. Ja sam, u stvari, veoma privilegovana što mogu da razmišljam o budućnosti i toga sam svesna.

Predstava #JEANNE rađena je po tekstu hrvatske spisateljice Ivane Sajko, najavljena je kao „savremena verzija bajke o Jovanki Orleanki, koja se bavi potencijalom otpora prema društvenoj i sistemskoj nepravdi. To je u najkraćem, jer na metaforičan način ovaj komad obuhvata niz problema sveta danas koji juri ka ponoru. Šta vas je u ovoj višeznačnoj pripovesti najviše privuklo ili uznemirilo da biste ga pretočili u predstavu?

– Apatija nekadašnje srednje klase koja je skoro poptuno iščezla i koja je svojim nečinjenjem indirektno postaje saučesnik sipstvene degradacije. Druga tema je ekologija, koju ja u ovoj predstavi tretiram kao političku temu od urgentnog značaja, kao novu arenu klasne borbe i moguću platformu za promenu društvenih paradigmi. I naravno, saradnja sa jednom od mojih omiljenih autorki – Ivanom Sajko, kao i mogućnost koju nam je dao Riksteatar koji je producent ove predstave i koji nas je pozvao na saradnju, da uradimo zaista ono što želimo i kako želimo. Još jedna velika privilegija.

Mlada Žan pokušaće da reši jednačinu „Oni koji imaju malo – imat će još manje, tojest, oni koji imaju puno – dobit će još više“. Zaputiće se preko zaleđenog jezera ne bi li višak iz bogatijeg susedstva ravnopravnije raspodelila, ali će stradati. Čini se da vam je u ovom komadu bilo važno da naglasite „trvdoglavi optimizam“ mlade osobe i apatiju starijih generacija.

– Donekle sam već odgovorila na ovo pitanje. „Tvrdoglavi optimizam“ mladih je jedino što može da spase ovaj naš posustali svet. Mislim da su tzv. apatične starije generacije, u koje ubrajam i sebe, naročito na našim prostorima, previše umorne od stalnih pokušaja i promašaja, od trgovine nadama i snovima, od stalne pronevere naših ideala i konstantnog trpljenja i čekanja da se nešto desi. Mladi su, rekla bih (između ostalog i iz pozicije pedagoga koji je u stalnom kontaktu sa mladim ljudima) daleko hrabriji i beskompromisniji. Mislim da im je već veoma rano jasno u kakvom su se svetu obreli koja tu važe pravila. Jasno im je da će morati da pređu mnoga jezera u pokušaju da urade nešto sa ovim svetom koji smo mi tako bezobzirno trošili računajući na to da će neko drugi da plati cenu. Oni će je, nažalost, svakako platiti ali mislim da to neće uraditi tiho i pokorno. Očekujem njihovu pobunu.

Suša: „Odlazak u pozorište je, ponekada prijatan i gotovo anahrono dekadentan – kao i slušanje ploča, na primer – ali je pitanje ko ima vremena da sluša neke pridike o svetu i životu za skupe pare“

Predstava #JEANNE se bavi i pitanjima džentrifikacije, klimatskim promenama, uopšte svim onim problemima koje izaziva virus kapitalizma u svojim različitim mutacijama. U takvim okolnostima promena se čini nemogućom ili je ona, kako sugeriše naslov predstave, (s oznakom heštag) moguća u virtuelnom svetu?

– Hešteg u naslovu predstave je, u stvari, cinični iskaz o nama samima (društvu u kojem živimo ali i nama kao stvaraocima ove predstave koja ima ambiciju da nešto „važno“ kaže ) i uopšte o površnom hešteg aktivizmu koji svi povremeno praktikujemo, da bismo se, na trenutak, osetili malo bolje. Ali osim toga, digitalni prostor je, sve mi se više čini, prostor moguće pobune – onako kako je pre nekoliko godina govoriuo Franko Berardi Bifo a ja to tada nisam najbolje razumela. Mislim da ovo vreme traži drugačije vrste neposlušnosti i pubune a nešto od toga će se, svakako, dešavati u digitalnom svetu. Ne možete da očekujete da analogna pobuna ili revolucija promeni sve te algoritme koji u potpunosti kontrolišu naš život. Klin se klinom izbija a isto važi i za pozorište, koje je, u principu, analogni medij u digitalnom društvu. Odlazak u pozorište je, ponekada prijatan i gotovo anahrono dekadentan – kao i slušanje ploča, na primer – ali je pitanje ko ima vremena da sluša neke pridike o svetu i životu za skupe pare. Zato mislim da će i pozorište, baš kao i društvo, morati da se trgne i razmrda ako zaista želi da bude u prijateljskoj relaciji sa vremenom.

Suša: „Ima šanse, ako se sve pjedinačne, nepotkupljive snage udruže”

Ovogodišnji slogan Bitefa je „Snago ne pristaj da budeš nečija“. Kako ga vi doživljavate?

Odličan slogan koji je u savršenoj vezi sa mojom predstavom ali i mojim doživljajem sveopšte kapitalističke apropriacije svežih ideja i tuđe (uglavnom mlade) snage. Izborom da se ne potčinimo nikome i ničemu osim sopstvenim uverenjima i moralnom kompasu, mi čuvamo svoju snagu i bildujemo svoje kolektivno telo i duh. Znam koliko je to u Srbiji teško ali to je jedini način da se zaista pruži otpor koji ima nekog smisla. Moramo iznova početi da verujemo u zajedništvo i zajednicu, u drugoga i da prestanemo da živimo u skladu sa idejom da samo nama treba da bude dobro jer ionako „nema šanse“ da nešto promenimo. Ima šanse, ako se sve pjedinačne, nepotkupljive snage udruže.

Kako vidite aktuelnu društveno političku situaciju u zemlji, protest “Srbija protiv nasilja”, kojem su prethodili tragični događaji u maju ?

– Događaji koji su prethodili protestima „Srbija protiv nasilja“ u Ribnikaru i Malom Orašju su, mada neshvatljivo surovi i tragični u svakom segmentu, samo odvrnuli ventil dubokog i dugotrajnog građanskog nezadovoljstva koje pre ovih tragičnih događaja, nije uspevalo da se artikuliše. Onda je nastupio period neposredno posle tih događaja, kada se činilo da se Srbija prvi put posle mnogo godina zaista probudila i da je to, verovatno, početak kraja jedne političke nomenklature koja nas je kolonizovala i koja se dugo činila nedodirljivom. Ono što je, zatim, usledilo je da ta ogromna energija, ta „snaga koja nije pristala da bude nečija“ nije politički artikulisana, da protesti, na žalost, nisu imali konkretno ishodište ako se izuzmu određeni zahtevi koji su, svakako, opravdani i smisleni. Nije postojao, čini mi se Plan B za slučaj da se navedenim zahtevima ne izađe u susret – što se moglo očekivati. Tako su narodna volja i nada, po ko zna koji put, na žalost, izneverene. Niko ne može da očekuje da ljudi, umorni od pukog preživljavanja na dnevnom nivou, šetaju mesecima u istom broju. Taj protest je morao biti politički artikulisan – a nije bio. Ili nije to bio dovoljno. I sada smo tu gde smo. Opet. Volela bih da gre

O predstavi: Mladi sa juga misle da su mladi na severu od zlata

„Na severnoj strani jezera nalaze se vile sa privatnim dokovima. Na južnoj strani je visoka zgrada sa pokvarenim liftom. Mladi na severu veruju da mladi sa juga ne postoje. Mladi sa juga misle da su mladi na severu od zlata. Mlada Žan je naučila da će oni koji imaju malo imati manje, da će oni koji imaju mnogo imati još više. U pokušaju da povrati višak za koji veruje da pripada siromašnima, ona pokušava da pređe zaleđeno jezero i dođe do malo zlata. Nikada se ne vraća ali se priča tu ne završava. #Jeanne prikauje svet na ivici uništenja. To je priča o našoj potrebi za liderima, koji mogu da iznesu naše snove, a da u isto vreme nose svu odgovornost na svojim plećima. Ko će nas zaista spasti? Očekujemo li to od svoje dece?“