INTERVJU Asif Rustamov i Rolof Jan Minebo: Koliko nam je tame potrebno?

Nakon još jedne solidno provedene ljubavne večeri u spomen-domu, otac glavnog junaka biva pušten iz zatvora i stiže kući, što otvara potrebu saznavanja detalja o ubistvu majke za koje je osuđen.

Zatim i junakova privilegovana ljubavnica dobija izvesne ideje…

Stilski i narativno, film u prvim scenama ne ukazuje da će previše odskakati od uobičajene festivalske ponude, određene proverenim temama prikazanim na bezbedan način.

A onda, autori na, u najboljem smislu, podmukao način otkrivaju vrlo stručno promišljene žanrovske konvencije.

Sa ovim dvojcem razgovarali smo na Paliću, u predvečerje zatvaranja 30. jubilarnog Festivala evropskog filma.

Prvi scenario ste napisali 2016. Kako ste se upoznali?

Minebo: Asifov prvi film koji je režirao je bio 2014. godine na festivalu Karlovi Vari, kao i moj. Upoznali smo se i kasnije sam došao u Azerbejdžan.

Ovogodišnji film je prvi u kojem niste imali reditelja iznad sebe?

Rustamov: Bolno je kad izgubite elemente iz scenarija, čak i detalje. Sada prvi put nisam imao osećaj da sam dečak koji zavisi od odrasle osobe.

Ali je takođe i veća odgovornost.

Rustamov: Da, i morate da ne zaboravljate da se konsultujete stalno sa svojim koscenaristom, da ne biste vi sami postali ubica scenarija.
Minebo: Scenario je organska stvar, i ponekad se gube elementi, a ponekad se nešto drugo rađa iz procesa.

Da li biste rekli da je ovaj tip priče blizak vašem ličnom odnosu prema pripovedanju, filmskim žanrovima, likovima? Više nego filmovi koje ste dosad potpisivali kao scenaristi?

Minebo: Pa, ovaj put smo uradili nešto što bi se pre petnaestak godina nazvalo konfliktom žanrova. Uzeli smo arthouse društvenu dramu, i svesno smo je transformisali u triler sa ubistvom. Mislim da smo u ovoj fazi karijera obojica dovoljno sigurni u sebe da bismo koristili sastojke žanra ne zato što mislimo da bi publika to zahtevala, već da bismo se oslobodili određenih dogmi koje su vrlo prisutne u arthouse svetu. Tako da smo se veoma zabavljali dok smo osmišljavali priču i likove.
Rustamov: Ja sam pre reditelj po profesiji nego scenarista. Kad sam pisao scenarije u prošlosti, to sam radio primarno za sebe i svoje prijatelje. A sada sam i režirao, tako da sam bio potpuno slobodan da radim po sopstvenom nahođenju.

Pomenuli ste reč „zabava“, što je upravo nešto što sam ja osetio dok sam gledao film. To zna da bude retko kada gledate filmove na festivalima?

Minebo: Možete li da objasnite na šta tačno mislite. Radoznao sam.

Odluka za ovaj intervju desila se otprilike na trećini filma, kad sam rekao, „Čekaj malo. Ova žena je ’femme fatale’. A onda i taj naslov, ’Hladno poput mermera’, mogao bi biti naslov ’noir’ filma iz 1940-ih“. Tako da sam se od te tačke „navukao“. Govorili ste već o žanru, ali možda biste mogli malo konkretnije da kažete o „noiru“ kao izabranom žanru?

Minebo: Radi se o sudbini ka kojoj idete, i svemu što činite kako biste je izbegli, što vas samo još više uvlači u usud. I noir je…
Rustamov: Ja bih ga nazvao post noir, ili neo noir.

Savremeni „noir“?

Minebo: Radi se o tami. Noir se ne zove tako bez razloga. Zato sam i zadovoljan time kako je film na kraju ispao. Esktremno je mračan i ciničan, što ga čini u isto vreme zabavnim.

Čini se da ste imali vrlo inteligentne glumce (Minebo pokazuje na Rustamova, prim. PS) koji su razumeli šta se krije ispod površine, ali nisu pribegli stilizaciji već igraju scene iz svakodnevnog života. Kao da su u uobičajenom festivalskom filmu. A „noir“ se često pogrešno povezuje sa kišnim mantilima, šeširima, vickastim opaskama. Međutim, nije li „noir“ više zavisan od društvenog uređenja? Ima ono objašnjenje koje je Dešajel Hamet dao za Filipa Marloua: „On nije najbolji čovek na svetu, ali jeste najbolji čovek u njegovom svetu.“ Dakle, da li je Azerbejdžan plodno tlo za „noir“?

Minebo: (smeje se) Vrlo dobro pitanje.

Soliteri, spektakularni fudbalski stadion, pored velikog siromaštva?

Minebo: Društveni odnosi u Azerbejdžanu i mnogim drugim bivšim sovjetskim republikama, gde postoji juriš ka kapitalizmu pobednika i gubitnika…
Rustamov: Divlji kapitalizam.
Minebo: … a uporedo, ta čudna ideja o povratku kulturnim normama prošlosti. Što može biti i solidarnost, i islam… To je arena u kojoj se ova postmoderna priča odvija. Univerzalna arena društava u propadanju, ili rapidnoj promeni. Film otvaramo prikazavši nespornog gubitnika.
Rustamov: Recimo da je u pitanju vrlo univerzalna priča sa vrlo lokalnim detaljima.
Minebo: A to je ključ za otvaranje univerzalne priče. Morate biti vrlo lokalni.

Baš i ne bih pominjao poruke, ali prvo pitanje koje ste dobili na Q&A jeste bilo u tom pravcu. Svidela mi se pesma koju ste citirali?

Minebo: Da vam pročitam? Pesnik je Filip Larkin, koji je bio bibliotekar u Halu, u Jorkširu. Naslov je This Be the Verse.

They fuck you up, your mum and dad.
They may not mean to, but they do.
They fill you with the faults they had
And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn
By fools in old-style hats and coats,
Who half the time were soppy-stern
And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.
It deepens like a coastal shelf.
Get out as early as you can,
And don’t have any kids yourself.

Vrlo fatalistički.

Minebo: Vrlo. Ali je takođe i smešno. Mislim da odlično prikazuje ton filma.

A ja sam se setio načina na koji je Džejms Elroj objasnio „noir“, prvo raznim finim izrazima, da bi na kraju rekao da su reči koje definišu „noir“ – „You’re fucked“. „Nalaziš se u gasnoj komori, osuđen na smrt. Pre šest meseci upoznao si ženu koja te upotrebila kao žrtveno jagnje. I sada, dok otrovna isparenja ulaze u prostoriju, jedino što osećaš je zahvalnost za svaku sekundu koju si sa njom proveo.“ Sjebani smo kako god okreneš, ali barem smo dobili malo zabave. Što je pomalo slučaj i sa vašim glavnim likom. Ne deluje izmučen onim što mu se dešava. Barem se radi o nekakvom koraku unapred?

Rustamov: Da, on je u vezi sa osobom koja upravlja njegovim životom. I uvek je to u njegovom slučaju bio nekakav pastir – žena, otac, sudbina…
Minebo: … i na kraju, za razliku od oca koji je postao mula iz finansijskih pobuda, on to čini iskreno.

Pomenuli ste da jedan državni dužnosnik nije bio baš srećan zbog onoga što je video. U čemu je bio problem?

Rustamov: Film je finansiralo Ministarstva kulture. Nije neka preterano stresna situacija, ali je rečeno da bismo ubuduće mogli malo drugačije filmove da pravimo. Tako da ga sada ne promovišu koliko bi trebalo, nije u bioskopima, i desio se zastoj na putu do domaće publike.

Da li bi se moglo reći da je ovaj film primarno namenjen inostranoj upotrebi, ili ima svoje mesto u kulturnom životu Azerbejdžana?

Rustamov: Za mene je primarno namenjen lokalnoj publici. Filmove pravim i u cilju učestvovanja u menjanju svoje zemlje na bolje, menjanju budućnosti svoje dece. Ali dobro, imamo jutjub, razne internet platforme, pa će na koncu biti dostupan svakome.

Šire gledano, da li otuđujemo filmove od publike prikazivanjem samo na filmskim festivalima? Nije li to još jedan primer onog „sjebani ste“ objašnjenja „noira“? Moramo da igramo sa kartama koje su nam podeljene. Ima li svrhe previše razmišljati o načinu plasiranju filma?

Minebo: Za mene su festivali detinjstvo filma. Posle toga može da se desi bilo šta. Može naći distributere. U svakom slučaju je način potrage za što većim brojem gledalaca.

Radite li na nečem novom, kolektivno ili individualno?

Rustamov: Ponovo se bavimo izvesnom mešavinom žanrova.

Minebo: Rano je, ali će takođe biti mračno i smešno.

Rustamov: Možda više smešno nego mračno.

Minebo: Uvek je borba oko toga koliko tame nam je potrebno, i koliko možemo da podnesemo.