INTERVJU Badi Asad, brazilska umetnica koja otvara 25. Gitar art festival u Beogradu: Umetnost je suštinski važna za naš DNK

Za otvaranje ovogodišnjeg Gitar arta u Velikoj sali Zadužbine „Ilije M. Kolarca“ najavljen je dupli Asad koncert – najpre svira jedan od najboljih klasičnih gitarskih dua na planeti koji čine Serđo i Odair Asad, a potom nastupa i njihova mlađa sestra Badi Asad, čuvena pevačica i gitaristkinja, čija se umetnost smatra globalnim fenomenom.

U razgovoru za Danas Badi Asad govori o zajedničkom muziciranju sa braćom, porodičnim muzičkim uticajima, ženama u svetu gitare, bogatoj brazliskoj muzičkoj tradiciji, svom stvaralaštvu.

– Mi smo i ranije svirali koncerte kao porodična grupa, u različitim formatima. Na našoj prvoj turneji svih osam članova Asada bili su na bini, uključujući i naše roditelje Seu Horhea i Donu Ica, što je prelepo snimljeno na DVD-u pod nazivom „Um Momento de Puro Amor“ – Trenutak čiste ljubavi. Belgijska nacionalna TV RTBF dokumentovala je naše porodično putovanje u posebnoj produkciji otprilike u isto vreme. Kasnije smo bili na turneji širom sveta kao kvintet, sa mojim nećakinjama Klarisom i Karolinom, ali sada prvi put ceo koncert izvodimo samo nas troje. To za mene ima posebno značenje, jer su moja braća moji prvi gitarski heroji. Od malena sam im se divila i nisam ni slutila da ću i sama krenuti njihovim stopama kao umetnica – kaže Badi Asad.

Koliko je to što potičete iz muzičarske porodice uticalo na Vaše izbore, interesovanja i na kraju i karijeru uspešnog muzičara?

– Kada sam se rodila, Serđo i Odair su već svirali gitaru, dok je moj otac stalno svirao ‘chorinho’ – to je instrumentalni žanr brazilske popularne muzike, a mama je stalno pevala dok je brinula o nama i domu. U međuvremenu, volela sam da slušam brazilsku popularnu muziku na malom radiju u svojoj spavaćoj sobi. Kad sam počela da sviram gitaru, jednostavno sam želela da se ugledam na svoju braću, ali ubrzo sam shvatila da klasična i instrumentalna muzika nisu moja strast. Postepeno sam počela da spajam svoj glas i telo u ‘instrument’ koji podržava moju umetnost. Porodica je uticala na mene da se duboko povežem sa muzikom, postanem jedno sa njom na sceni. Ali takođe mi je omogućila i da istražujem i ono što ne želim da radim, što mi je na kraju pomoglo da pronađem sopstveni ‘glas’, mešajući elemente onoga što sam naučila od njih, ali i od celog sveta.

Kako u svom stvaralaštvu usklađujete bogato muzičko nasleđe Brazila i Latinske Amerike sa bliskoistočnim korenima?

– Kad proučavate uticaj sveta na brazilsku kulturu zapanjujuće otkriće je da su mnoge različite univerzalne kulture emigrirale u Brazil, bilo slobodno ili prisilom kao što je bila nesrećna trgovina robljem. Na severoistoku Brazila naći ćete bliskoistočne uticaje. Nisam morala da putujem svetom da bih se srela sa njima, samo je trebalo da se zainteresujem i otkrijem neverovatnu muzikalnost ove ogromne zemlje, Brazila. Kad je moj deda Libanac emigrirao u Brazil ‘zaboravio’ je svoje poreklo i nikada nije ništa naučio o tome svoju decu tako da nikada nisam bila u kontaktu sa svojim bliskoistočnim korenima, ali sam ih kroz severoistok Brazila prirodno uključila i u svoju muziku.

Imate li muzičke i druge uzore?

– Mnogo njih! Čak sam napisala i knjigu pod nazivom „Oko sveta u 80 muzičara“, u kojoj odajem počast mnogim muzičarima iz celog sveta koji su na neki način uticali na moju umetnost. Neki od njih su: moja braća, Naná Vaskonselos, Bobi Mek Ferin, Tori Amos, Mari Boin…, kao i plesači kao što su David Parsons, Pina Bauš…

Gde je mesto klasične gitare danas na brazilskoj muzičkoj sceni i koliko su žene kao autori i izvođači na njoj zastupljene?

– Svet klasične gitare polako beleži porast zastupljenosti žena. To je trend koji godinama ometa dominaciju muškaraca. Iako je napredak sporiji od željenog, to se sada ipak dešava. Danas možete da vidite i projekte u kojima brazilski klasični gitaristi sarađuju zajedno sa mnogim kantautorima i pevačima. Svet klasične gitare se menja.

Da li je spoj klasične gitare i ljudskog glasa za sada neosvojiva „tvrđava“ za visoke tehnologije i veštačku inteligenciju?

– Nadam se! Svet izdavaštva u digitalnom carstvu je frustrirajući za stvaraoce. Dok platforme poput Spotify napreduju, umetnici jednostavno ne zarađuju ništa, osim ako imaju milione slušalaca mesečno, što nije lako postići. Sa ovom realnošću, koncerti uživo postaju jedan od retkih preostalih izvora prihoda za muzičare. Ali uprkos tome, čvrsto verujem da čovečanstvo mora da sačuva prostor za stvarna iskustva, gde živa interakcija ispunjava našu potrebu za ljudskom vezom. U tom smislu, živa gitara i ljudski glasovi su nezamenljivi i neophodni.

Koliko Vam je važna veza muzike sa drugim umetničkim žanrovima – pozorištem, igrom, književnošću, ali i sa duhovnošću i mentalnim zdravljem? Čime se bavi Vaša BadiArt radionica?

– Za mene je umetnost suštinska za naš DNK, izvor potencijala koji čeka da bude iskorišćen. Rođeni smo sa sposobnošću da stvaramo, ali svesnim naporom, proučavanjem i istraživanjem usavršavamo svoj zanat i razvijamo svoja iskustva. Vidim da su svi oblici umetnosti – pozorište, ples, književnost ili muzika – duboko međusobno povezani. Za mene, biti kompletan umetnik znači crpiti inspiraciju iz svake od ovih disciplina. Kada stupimo na scenu, mi dajemo život muzičkim kompozicijama ili pesmama. Naša tela postaju sasudi za izražavanje, čak i ako se samo njišemo u ritmu sopstvene muzike. Tekstopiscu, književnost je stalni pratilac, obogaćuje naše interakcije sa svetom podstičući veze između ideja. Umetnost nije samo sredstvo izražavanja, ona je ključna za naše mentalno blagostanje, pomaže da organizujemo naše misli i emocije, balansira naše emocionalne i intelektualne sposobnosti. Duhovnost takođe igra ključnu ulogu u našem rastu kao pojedinca. Nudi nam alternativne perspektive i usađuje u nas osećaj pripadnosti nečemu većem od nas samih. U svojoj BadiArt radionici nastojim da obuhvatim sve ove elemente. Kroz niz vežbi, učesnici istražuju svoja tela i glasove kao instrumente stvaranja, ujedinjeni ritmičkim pulsom koji podupire sve umetničke forme. Na kraju krajeva, naš prvi oblik postojanja su otkucaji srca, koji nas povezuju sa onim odakle smo došli do tela koje će se razviti u ono što treba da postanemo.

Kad muzičku karijeru decenijama prate ocene publike i kritike u superlativima, kao što je to slučaj sa Vama – da li je to dodatna motivacija ili pritisak i obaveza?

– Verujem da je i jedno i drugo, a ravnoteža između njih nas vodi dalje.

Na beogradski Gitar art dolazite posle solističkog koncerta u Njujorku i zajedničkog nastupa sa braćom u Atini. Šta posle Beograda? Da li je moguć stalni „Trio Asad“?

– Bila bih oduševljena da sviram više sa svojom braćom, ne samo zato što uživamo u stvaranju muzike zajedno, već i zato što cenimo što smo zajedno kao porodica. Imam duboku ljubav za obojicu i sigurna sam da je taj osećaj obostran. Nadamo se da ćemo imati više prilika za to. U stvari, planirano je da nastupimo na proslavi 100. godišnjice našeg voljenog oca Horhea Asada, tokom Asad festivala, koji je nedavno obeležio svoju desetu godinu. Festival se održava u unutrašnjosti Sao Paula u Brazilu, a ove godine će prisustvovati cela porodica. Međutim, moja braća se približavaju šezdesetoj godini u muzičkoj karijeri i verovatno će tokom ovog perioda biti zauzeti turnejama kao duo, kao što su to činili skoro ceo život! Posle Beograda, vraćam se u Brazil na lansiranje mog novog projekta ’30 anos de Olho de Peike’, albuma koji sam snimila sa ‘Orkuestra Mundana Refugi’. Ovaj orkestar čini 21 muzičar iz celog sveta koji borave u Sao Paulu. To je prelep, smislen, šaren i važan projekat na koji sam neverovatno ponosna.

Prevod sa portugalskog Gitar art

Muzika kao oblik protesta

Da li se i kako u muzičkom svetu oseća uticaj ratnih zbivanja u Evropi i na Bliskom istoku i šta mislite o angažovanoj umetnosti i umetnicima?

– Ratni događaji mogu duboko uticati na svet muzike, oblikujući teme i poruke. Muzika može poslužiti kao oblik protesta, utehe i očuvanja kulture tokom sukoba. Angažovani umetnici mogu da igraju vitalnu ulogu, koristeći svoju kreativnost za podizanje svesti, pokretanje razmišljanja i zalaganje za pozitivne promene. Kao umetnik, verujem u moć angažovane umetnosti da inspiriše dijalog, neguje jedinstvo i promoviše društvenu transformaciju. Ipak, ova tema je za mene delikatna i izazovna.

Vizuelni sadržaj

Ko radi Vaše spotove i zbog čega je za muzičke umetnike važno da na pravi način i vizuelno prenesu svoje ideje, inspiracije i poruke?

– Sarađivala sam sa raznim snimateljima i režiserima, u zavisnosti od toga ko je dostupan u okviru moje mreže kada treba da kreiram moj video sadržaj. Danas je umetnost postala veoma vizuelna i bez pratećeg video-sadržaja teško je efikasno širiti samo audio izdanja širom interneta. Ja lično uživam u procesu stvaranja videa i smatram da su setovi za snimanje neverovatno prijatni.

Revolucionarka

Sa 20 albuma objavljenih širom sveta i koncertima u više od 40 zemalja, Badi Asad u muzičkim krugovima važi za “gitaristkinju koja će uneti revoluciju u svet muzike”.

Kao virtuozna pevačica, tekstopisac, gitaristkinja i autorka stekla je reputaciju jedne od najdinamičnijih umetnica svoje generacije. Živi u Sao Paolu.

Od Kolarca do hiljadu gitara na Trgu republike

Jubilarni 25. Gitar art imaće četiri koncertna dana – traje od 15. do 19. maja.

Posle gitarskih zvezda Asad koje će doneti zvuke bosa nove, sambe, džeza i klasične muzike južnoameričkih kompozitora, za 16. maj u mts Dvorani najavljen je koncert Marsina Patrzaleka, mladog poljskog virtuoza na gitari i kompozitora Netfliksovih TV serijala, koji nastupa u najprestižnijim svetskim koncertnim dvoranama, a čiji muzički video snimci i izvođenja imaju stotine miliona pregleda na društvenim mrežama.

U Narodnom pozorištu 17. i 18. maja očekuju se trostruki i četvorostruki koncertni programi, da bi se 25. Gitar art završio na Trgu republike ambicioznim koncertom za 1.000 gitara.

Ovogodišnje jubilarno izdanje festivala imaće i svoju premijeru – 17. maja u NP Vojin Kocić, Gudački orkestar Škole za talente u Ćupriji sa solistima i prijateljima izvešće „Etno koncert“ za gitaru i simfonisjki orkestar mladog gitariste i kompozitora Lazara Ostojića, koji je ovo delo posvetio rano preminuloj gitaristkinji Sabrini Vlaškalić.