„U svet glume upao sam bukvalno kroz prozor“: Poslednji intervju sa Batom Živojinovićem iz 2016. godine

Glumac koji je igrao u više od 280 filmova i serija, veliki uspeh ostvario je filmom „Valter brani Sarajevo“ gde tumačenjem glavnog lika „Valtera“ u Kini postaje nekrunisani ambasador Srbije. „Bitka na Neretvi“, „Tri“, „Kozara“, „Pogled u zjenicu sunca“ „U raljama života“, „Skupljači perja“, „Most“, „Sutjetska“, „Balkan Ekspres“ samo su neki od filmova koji ostaju upisani arhiv jugoslovenske filmske istorije.

Tokom studentskih dana na Fakultetu političkih nauka i kao urednik tadašnjih Beogradskih novina – časopisa za urbanu kulturu, imao sam posebnu želju da uradim veliki intervju sa glumačkom legendom Batom Živojinovićem. U tom trenutku Bata je bio lošeg zdravstvenog stanja, pa se u prvi mah sve to činilo nemogućom misijom. Međutim, vođen velikom željom, a uz veliku pomoć njegove unuke Dine Živojinović, moja ideja je postala stvarnost – uradio sam poslednji intervju sa velikanom domaće kinematografije – Velimirom Batom Živojinovićem. Intervju je nastao 2016. godine, a posebna čast i motivacija kao mladoj osobi na početku karijere, mi je bila što je Bata tada naveo da su pitanja bila vrlo inspirativna i nadahnuta. Danas, nakon sedam godina, izuzetno mi je zadovoljstvo što imam priliku da prenesem poslednje reči našeg velikana i da kroz ovu priču oživim uspomenu na njegov lik i delo.

Kao jako mladi došli ste u Beograd, gde živite i danas. Koja Vas sećanja vezuju za taj period i čime Vas je ovaj grad pridobio?

– Moj deda Velimir je nakon Prvog svetskog rata postao službenik u Ministarstvu poljoprivrede i u Beograd je preselio celu porodicu. Moje tetke su odrasle na Kopitarevoj gradini. Moj otac Dragoljub je kao mladić bio telohranitelj Nikoli Pašiću i tako je dobio nadimak Baja, po našem velikom državniku. Ja sam se rodio u vozu kod Jagodine, gde je otac kasnije radio kao sudski izvršitelj, iako mi u svim krštenim knjigama piše da mi je rodno mesto Koraćica. Dakle, u Beogradu sam od svoje šeste godine i mogu da kažem da je to moj grad u kojem sam odrastao, vaspitao se i naučio sve najvažnije životne istine, baš kao i Koraćica, koja je gnezdo jednog značajnog krila porodice Živojinović. Beograd je tada bio potpuno drugačiji, što je i normalno, ali moj prvi utisak je da ga je uvek krasila ta bezrezervna otvorenost i gostoprimljivost za sve one koji su poželeli da se u njemu nastane. To je jedna plemenita osobina njegovih građana koja se već generacijama prenosi s kolena na koleno i drago mi je da moj grad nikada nije postao fobičan, bez obzira na sporadične ispade u skorijoj prošlosti.

Na početku karijere radili ste kao statista. Ko je prepoznao Vaš talenat za glumu?

– Sa nepunih 14 godina moje društvo i ja smo posmatrali pozorišnu probu koju je izvodila prva srpska pozorišna i filmska rediteljka, legendarna Soja Jovanović u Balkanskoj ulici, u prostorijama čuvenog „Krsmanca“ („Akademsko pozorište Branko Krsmanović“). Onako neobuzdane i neozbiljne pozvala nas je kroz prozor da ih ne prekidamo dobacivanjima, nego da uđemo i da se pridružimo glumcima. Više da im ne bismo smetali, nego što smo im zaista bili potrebni. Tako smo bukvalno kroz prozor, upali u čaroban svet pozorišta i glume. Ona je presudno uticala da sledeće godine umesto gimnazije upišem srednju glumačku školu, i to u Nišu. Od tog časa je moj životni put bio određen.

U mladosti ste se bavili različitim poslovima, bili ste moler, milicioner. Koji je momenat bi presudan da Vaš životni poziv postane gluma?

– Bila su drugačija vremena. Rad se cenio i to je bio deo domaćeg vaspitanja. Bila je sramota ne raditi. Period o kome govorite se zbio nakon završetka srednje glumačke škole, kada su me, već, po drugi put odbili na prijemnom ispitu na Pozorišnoj akademiji. Zapravo tada su primili moju najstariju sestru Nadu koja mi je davala „šlagvort“ čitajući delove pripremljenog teksta. Međutim, nju gluma nije interesovala. Znao sam da ću i sledeće godine ponovo da konkurišem, ali sam radio sve te poslove koje ste nabrojali, ne bih li preživeo tu godinu.

Na Pozorišnu akademiju primljeni ste iz trećeg pokušaja. Šta je, po Vašem mišljenju, tada presudilo?

– Upornost i vera u sebe i svoju ambiciju. Kao što danas često čujete od uspešnih sportista kad govore o vizuelizaciji svojih uspeha, mislim da smo to, svi mi koji smo ostvarili svoje snove, zapravo, tada i radili. Samo što tada nije bio definisan taj termin.

Glumac ste koji je odigrao najviše filmskih uloga u jugoslovenskoj kinematografiji. Koja uloga je za Vas bila najkompleksnija?

– Nemoguće je govoriti o samo jednoj ulozi. Izuzetno je nezahvalno svesti 60 godina karijere na tumačenje samo jednog lika. Različiti periodi u našoj kinematografiji, saradnja sa rediteljima različitih senzibilteta, različiti likovi koje sam tumačio diktirali su potpuno drugačiji pristup, od uloge do uloge. Za uspešnu saradnju poverenje je bilo ključ svakog uspeha. Kako kažete od kompleksnijih uloga, ako baš moram, naveo bih lik Arsena u filmu Stoleta Jankovića „Tren“, u kojem sam prolazio kroz ceo život glavnog junaka, zatim lik mornara u Bulajićevom „Pogled u zjenicu sunca“, koji je pre svega fizički bio zahtevan jer sam morao da oslabim preko 20 kg da bih tumačio lik tifusara, potom lik Marka Labudana u Ante Babajinoj „Brezi“, gde sam spremajući se da glumim na specifičnom kajkavskom dijalektu proveo tri meseca u jednom selu u Zagorju, zatim lik ruskog krčmara Lajbuš Jadlovkera kod nemačkog reditelja Bernar Vikija u filmu „Lažna mera“ gde sam glumio na nemačkom jeziku… Bilo je dosta toga… Teško je svega setiti se i sve nabrojati, a ne ogrešiti se o velike talentovane reditelje sa kojima sam radio.

Kroz karijeru niste odbijali reditelje i tumačili ste različite uloge. Koji je razlog tome?

– Poštovanje prema svojoj profesiji, prema svom esnafu. Film je kao i pozorište, kolektivna umetnost. U ime svih tih ljudi koji se okupe oko jednog projekta, ko bih ja to bio kada bih im rekao da to ne valja? Mada, to nikad nisam ni pomislio. Magija filma je upravo u tome što do kraja ne znate kakav će biti konačan proizvod. Uspeh ili ne. Tako je i dan-danas. Setite se samo da je jedan od najboljih filmova svih vremena, „Kazablanka“, snimljen bez završenog scenarija. Zamislite da su Hemfri Bogart ili Ingrid Bergman rekli Mihalj Kertesu tj Majkl Kertizu (kako glasi njegovo amerikanizovano ime) da im se ne sviđa projekat i da neće da učestvuju. Pa svet bi ostao uskraćen za jedno remek-delo. Ali, takvi smo mi glumci, posebna sorta. Ovaj posao se radi pre svega srcem.

Filmovi „Tri“, „Skupljači perja“ i „Bitka“, u kojima ste igrali glavne uloge, bili su tri puta zaredom nominovani za „Oskara“. Kako gledate na to iskustvo?

– Tada je jugoslovenski film u svetu bio značajna umetnička stavka. Temelje za takav pijedestal su postavili hrabri, maštoviti sinematografi, uglavnom iz Srbije. Stavljali su glavu u torbu i snimali takozvane filmove „crnog talasa“ koji su direktno korespondirali sa francuskim „novim talasom“ („nouvelle vague“). Bez „crnog talasa“ naša kinematografija ne bi imala kredibilitet da se takmiči sa bilo kojom drugom u svetu. To se, uostalom, uči na istoriji filma… Mogu da kažem da smo se mi tada osećali potpuno ravnopravno sa kolegama iz celog sveta, o čemu svedoče i brojne uspešne međunarodne karijere naših glumaca… Postoji jedna divna fotografija sa festivala u Kanu, na kojoj reditelj Saša Petrović objašnjava kao malom đačiću neke filmske „cake“, i to nikom drugom do kasnije velikoj holivudskoj zvezdi DŽinu Hekmanu. Naša reč se tada pažljivo slušala.

„Valter brani Sarajevo“ je film koji je možda i obeležio Vašu dugogodišnju karijeru. Kako objašnjavate večnu popularnost ovog filma?

– To je dobar film, pun napetosti i akcije (iako traje duže od dva sata), zanatski urađen bez greške, na kome su radili vrhunski pisci, uključujući i tada mlađanog Momu Kapora. Reditelj Hajrudin „Šiba“ Krvavac je neprevaziđeni majstor u tom žanru i kao i obično u životu udružila se na jednom mestu izuzetna pozitivna energija cele filmske ekipe i fenomenalnih glumaca. Dok smo ga snimali, ni u snu nismo mogli da zamislimo da će baš taj film obeležiti jednu epohu odnosa između naših zemalja i Kine. Ali u tome je lepota umetnosti, naročito filmske.

Jednom prilikom izjavili ste da bi Vojin Ćetković bio najdostojnija zamena u tumačenju lika Valtera. Zbog čega?

– Sa Vojinom sam dugo i često radio. Dobro ga poznajem. On je kompletan glumac. Ima tu stasitost, mušku lepotu koja krasi prave heroje, talentovan je i filmičan. Što bi naši ljudi rekli „voli ga kamera“, a filmski teoretičari da poseduje fotogenije. To je tačno ono što bi, po mom mišljenju, trebalo da poseduje glumac u tumačenju Valtera. Naravno na današnji, moderan način.

Film „Bitka na Neretvi“ snimali ste osamnaest meseci. Koliko ste morali da se odričite zarad uspeha?

Najviše je trpela porodica. Tada se desila ona čuvena scena kada me je petogodišnja ćerka Jelena dočekala na vratima rečima: „Mama, došao je čika Bata“… Međutim, budimo realni, nije ovaj naš filmski poziv jedini koji zahteva takva odricanja. To je bio državni projekat, direktno naručen od strane Tita, koji je on pomno nadgledao i za koji se interesovao. Pogledajte samo koja ekipa svetskih glumaca tu igra ! Pa, Pablo Pikaso je uradio plakat za taj film. Tek po drugi, i poslednji put u životu. Prethodno je to učinio samo još za svog prijatelja Bunjuela. A za nas je uradio besplatno. Zapravo, Veljko Bulajić mu je poslao jedan sanduk Titovog belog vina.

Šta je ono zanimljivo što Vam se u karijeri dogodilo, a nećete nikada zaboraviti?

– Fantastična saradnja i prijateljstva sa ljudima iz cele bivše Jugoslavije me je oplemenilo i odredilo za ceo život. Drago mi je što su do danas uglavnom sva sačuvana i zaokružena na najlepši način. Tu privilegiju nema puno profesija. Ta druženja, te razmene ideja, zajednička stvaranja, bila su kao iz bajke. Toliko je bilo lepo, da je valjda zato i neponovljivo.

Kakva je sudbina srpske kinematografije u sadašnjoj atmosferi?

– Ukoliko se reši način finansiranja, blistava! Ukoliko ne, katastrofalna! A to bi moglo da ima iste takve posledice na celo društvo, bez preterivanja… Stvari, zapravo i nisu tako komplikovane kao što izgledaju. Pitanje je da li neko iz vrha države prepoznaje interes za afirmisanjem srpskog filma. Naime, Britanci su još pre petnaestak godina doneli zakon kojim se nekoliko procenata od državne lutrije direktno izdvaja za britanski film. I vi to možete da vidite na špici svakog njihovog filma. Za to, je potrebno po hitnom postupku doneti jedan kratak i čitak zakon kojim se to determiniše i ovaj problem bi zauvek bio rešen. „Hleba i igara“, zar nije to već jednom rečeno? (opet smeh)

U Kini ste stekli veliku popularnost zbog uloge Valtera. Otkud tolika ljubav Kineza prema Vama, da Vam je čak ponuđeno i njihovo državljanstvo?

To je jedan neobjašnjiv odnos koji se uspostavio između nas, ali koji je brižljivo negovan svih ovih decenija. Sreli smo se kada je njima bilo teško, a evo trajemo zajedno do danas, kada nama ne ide baš najbolje. U međuvremenu je protekao čitav jedan život… Siguran sam da je međusobno poštovanje i iskreno uvažavanje bilo najvažnije u održavanju tih odnosa. Oni se prenose na već nekoliko generacija sa nesmanjenom ljubavlju i simpatijama. Neizmerno sam zahvalan kineskoj publici i kineskom narodu što su u nama, u Jugoslaviji, i u Srbiji, prepoznali prave prijatelje i što su nam pružili priliku da se naši filmovi prikazuju sve ove godine u njihovoj velikoj zemlji.

U promotivnom videu, rečenicom „Ja sam Bata Živojinović, a svi me znate kao Valtera, dobrodošli u moj Beograd“ pozvali ste kineske turiste da posete srpsku prestonicu. Šta je to što biste im u Vašem Beogradu prvo preporučili da obiđu?

– Galeriju fresaka na samom početku i pre svega. Tu je sažeta ona duhovna vertikala neophodna za pravilno razumevanje našeg nacionalnog bića. Dobrodošlicu bi im poželeo mudrim rečima Nikole Pašića: „Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo“… Zatim bi ih pozvao u šetnju kalemegdanskom tvrđavom sa koje se pruža jedinstven pogled i koju Turci nisu slučajno nazvali „bregom za razmišljanje“… Beograd ima pregršt restorana koji su na svetskom nivou, što je preduslov svake dobre turističke ponude. U letnjim mesecima bih im preporučio kupanje na divnim plažama Ade Ciganlije, a za noćni život bi im već prepustio da sami odluče. Takvu ponudu nema ni jedan grad u Evropi… Kao što ste videli u spotu, ima dosta mesta i za kockanje, što je takođe svojstveno našim prijateljskim narodima.

Nedavno ste na otvaranju 44. FEST-a dobili nagradu „Beogradski pobednik“ za veliki doprinos filmskoj industriji. Koliko Vam takvo priznanje daje snagu da nastavite da pobeđujete?

– To mi je svakako jedno od najdražih priznanja jer je dodeljeno „za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti“, i to od jedne međunarodne izuzetno kredibilne kulturne insitucije kakva je FEST… Kao što znamo, najteže je biti priznat u svom „selu“. A kada vam se ipak desi takva počast, onda ostajete bez reči i prepuni neiskazivih emocija. Meni i mojoj porodici to ne predstavlja samo nagradu, već pravi beočug u vremenu.

Javni život u „Bevandi“

Volite restoran Bevanda. Možete li da nam otkrijete neke od najdražih momenata koje ste tamo proveli?

– Imao sam tu sreću da je pre dvadesetak godina preko puta moje zgrade otvoren jedan od najboljih ribljih restorana. On ima neku umirujuću atmosferu i divne ljude koji tu rade. U njima sam stekao prijatelje kada sam već prestao da se nadam da je moguće u ovoj fazi života sticati nova prijateljstva… Smatram da se u Srbiji i dalje značajan deo javnog života održava u kafanama, pa je u toliko značajnije što sam imao priliku da deo svog javnog života ne vodim predaleko od kuće. Mislim da je to i mojoj supruzi Luli odgovaralo (smeh).

Čestitke Goranu Kičiću

Koji je srpski film, novijeg datuma, ostavio najveći utisak na Vas i zbog čega?

– „Ustanička ulica“, Miroslava Terzića, koji je zapravo ideja i producentska realizacija Gordana Kičića. Gledao sam ga tek nedavno i odmah sam preko Instagrama čestitao Gordanu… Zašto? Pa zato što ovaj hrabar film obrađuje jednu temu od koje su svi bežali. Tu se suočavamo sa svim onim problemima koji su se godinama sakrivali ispod tepiha, kao i svim onim neraščišćenim stvarima koje su nas na kraju progutale u poslednje dve i po decenije. Umesto da smo se sami obračunali sa sobom, dozvolili smo da u ime svih nas neki ljudi rade određene stvari bez našeg pitanja… Režija je odlična, a glumci su jednostavno božanstveni na čelu sa Radetom Šerbedžijom, Uliks Fehmijuom, Gordanom Kičićem, Perom Božovićem i ostalima. To je dokaz da se i kod nas mogu praviti tehnički i produkciono sjajni filmovi. Za teme, ideje i glumce, nikad nije ni bilo problema.