INTERVJU Bend Nemeček, dobitnici nagrade Milan Mladenović: Mrak u našim pesmama nosi slovensku melanholiju koja se oseća među našim narodima

Kažem zasluženo, jer album „Prokletije 2“ sam više desetina puta preslušao ove godine, voleo, a i pisao mu skoro pa ljubavno pismo u vidu recenzije. Gotovo svaka od ovih pesama zaslužuje da ponese ovu titulu, ali je to uradila „Mirila“, pesma koja ih, kako momci iz benda misle, najbolje predstavlja. Prepoznatljivog ritma i pevanja, tvrdog rokerskog rifa, ali i intrigantne melodije na klavijaturama koja plovi i vodi nas do samog srca tame i zamisli zagrebačkog benda.

Ovaj trojac slušam malo manje od godinu dana, njihova ploča će mi svakako biti u vrhu ovogodišnjih najboljih, a sad sam imao priliku i da ih upoznam. Vedran Živković, Leo Baslać i Borna Maksan, bili su gosti Beograda. Predstavili su nam se kao opušteni i sjajni momci. Iako sviraju ozbiljnu muzuku, ističu se pozitivnom pojavom i energijom koja kao da govori – kad radimo, radimo ozbiljno, ali kad smo mimo bine ostavljam prostora za druge stvari.

„Prokletije 2“ su kako naslućujete, deo trilogije sastavljene od albuma od pre koju godinu i albuma koji će tek nastati. Kako je Vedran ispričao, sa prvim, želja mu je bila da napravi blek metal album bez blek metala. Da pre svega ima tu atmosferu. Sa druge strane, Borna ima želju, tj plan da sredinom iduće godine odu u kuću u Zagorju, 40 km dalje od Zagreba na mesec dana, i tad će raditi novi, treći deo. I nema vraćanja kući dok album ne izađe.

Ipak, da se vratimo na priču o ovom trenutku sad. Momci su uzeli nagradu, i dobili priliku da više ljudi čuje za njih.

„Ovo je jedna od malobrojnih nagrada koja daje maksimalnu podršku bendovima. Dobiješ finansijsku podršku, medijsku i ono što je najbitnije, dobijaš koncerte. Sviramo Exit sledeće godine kao i Modro i zeleno festival, i to je jako bitno jer je to prilika da nas čuje publika koja nije u našem alternativnom balonu. „Milan Mladenović“ je zaista kompletna nagrada za razliku od nekih izvikanih nagrada u kojima dobiješ statuu i priznanje i to je to, a na terenu nema mnogo vajde od toga“ rekao nam je Vedran Živković, pevač i tamburaš ovog benda.

Da, tamburaš, jer Nemeček umesto klasične gitare ima tamburu. Naštelovanu i nameštenu da zvuči bučno, sonično i moćno.

„Prva ideja o tamburi se javila kad sam kao klinac slušao samoborski deth metal bend koji je svirao tamburu. Ipak, glavna želja kod pokretanja benda je bila da se oseti da smo mi bend odavde. Tambura i splet okolnosti je doveo do toga. Ja sam muzički neuk i onda nisam znao najbolje da je koristim. Tek kad smo se Borna i ja spojili, tad je počela zvučati sonično. Tamburu smo potpuno dekonstruisali u Borninom studiju Rattus Rattus“ rekao nam je Vedran i dodao da je prvi uticaj na njegovo tamburaško umeće svakako imao orkestar Janike Balaša.

To nas je dovelo do priče o uticajima, ali i do samog imena koji je nagrada koju su osvojili ponela. Zanimalo nas je koliko su povezani kako sa onim što je Milan Mladenović radio, tako i generalno sa eks jugoslovenskom muzikom.

I Vedran, kao i Leo Beslać su se prisetili Šarla Akrobate.

„Sva trojica smo generacija roditelja koji su odrasli na toj eks Ju muzici. I njihova fonoteka je naš prvi kontakt sa muzikom. Moj prvi dodir sa Milanom je bila pesma Šarla Akrobate „Sad se jasno vidi“. Znaš ono kad prvi put osetiš da te nešto šokira i ostaneš bez teksta, e to je ta pesma u meni izazvala“ rekao je Vedran, na šta se Leo, klavijaturista nastavio:

“Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam čuo „Ljubavnu priču“ po prvi put. Tad sam posmilio to je to, to želim od muzike. Od domaće muzike sam odrastao na beogradskoj i ljubljanskoj sceni čije je integralni deo ono što je Milan radio“.

Borna, kao najmlađi, kaže da je tek kasnije otkrivao Ju rok, ali da može da potvrdi slušajući lajv albume EKV-a da je to bio najuvežbaniji bend, ali i da mora da istakne veličinu Milića Vukašinovića kog je nazvao duhom rokenrola. Momci su mu poneli sa sobom ploču sa željom da je poklone, sa sve posvetom naravno.

Ipak, što se tiče njihovog zvuka, nanizao sam nekoliko mojih asocijacija slušajući pesme, što je svakako etno muzika ovih prostora, zbog uticaja tambure, oporost i težina hevi metala, ali i buka grupe Swans. Zanimalo me je šta sam pogodio a gde sam pogrešio?

„Sve si pogodio“ kroz smeh kaže Borna, a Vedran se nadovezao:

„Kad sam prošao fonoteku od staraca, krenuo sam sam da otkrivam muziku i naravno upao u metal ekipu. To me je odredilo. Etno nam nije u prvom planu, ali se svakako nazire. Verovatno smo najviše povezani sa kraut rok žanrom i nemačkim bendovima koji su slične stvari radili kasnih 60-ih i ranih 70-ih. Hteli smo da napravimo nešto što nije puko kopiranje američkih i engleskih bendova nego da je to naše. Da se čuje da smo odavde. Mi nismo world music bend ali imamo tu komponentnu slovenske muzike. A Swansi su tu uvek. Oni su je jedan ekstreman bend i ja bih svakom preporučio da odu na njihov koncert i da dožive to“ završio je Vedran, a Leo se nadovezao da moraju da istaknu i Glena Branku kao bitnog kompozitora.

Tematski, kako ja, tako i mnogi drugi u recenzijama isticali su da u njihovim tekstovima se čita život na ovim prostorima, koji priziva miris i ukus postapokalipse. Živeći na ovim prostorima i posmatrajući samu istoriju, svi mi smo doživeli razne vrste ličnih, i kolektivnih apokalipsi, a momci se slažu da je sve to naravno uticalo na njihovu muziku, ali i da ostavljaju ljudima prostor da svako donese svoj utisak.

„Uticalo je sve to na svakodnevni život, kako onda ne bi i na umetnost. Svako to drugačije analizira. Neko to samo okrene na zezanje, ali svako kanališe to na neki svoj način. Mi smo sa tim mrakom koje naše pesme nose blizu slovenskoj melanholiji koja se sve vreme oseća među našim narodima“ ispričao je Vedran koji pored što peva i piše stihove u bendu.

Same tekstove ne vole da analiziraju, makar ne javno ali naravno da svaki nosi neku svoju priču. Ipak, probao sam da izvučem iz njih ponešto.

Pesme nose geografske odrednice, kao i sam album. Prokletije ipak kako su rekli, nisu toliko posveta samom planinskom vencu, već živopisna reč i krovni naziv koji obuhvata njihovu simboliku, atmosferu i teme.

Beograd se u pesmi pominje kao to mesto na kraju svega. Rekli su mi da je to ipak ljubavna pesma, iako sam više naginjao ka tome da je Beograd ono mesto na kraju zemljine ploče (kad bi ona to bila) nakon čega se sa nje pada. Leo me ipak ispravlja da to može biti samo saundtrek besciljne vožnje kroz mračne ulice Beograda

Pesma „Olovni“, sa svojih 9 minuta trajanja mi je i kad sam je prvi put slušao, ali i danas, centralna na albumu.

„Stihovi su nastali kad sam na Zrinjevcu s tadašnjom devojkom posmatrao prostest protiv ulaska u EU i kordon policije koji im se suprotstavlja. Taj momenat me je inspirisao. Oružije sa jedne, ovi se deru s druge strane, kao i strepnja šta će biti, a nas dvoje sjedimo na klupi i posmatramo to sve. Ali ne volim baš da dajem objašnjenja šta koji stih znači, nek ljudi sami tumače lepše je tako“, naglasio nam je pevač benda i rekao kako „Olovni“ u sebi kriju i posvetu pesmi „O danima“ grupe Darkwood Dub.

Budućnost je ipak svetla za ove momke, imaju zakazane svirke, album se sprema za sledeću godine, dobiće mogućnost da sviraju na festivalima i da se približe široj publici, a kako nam Borna kaže to što su drugačijeg zvuka može da bude samo plus.

„Mislim da smo u idealnoj situaciji jer mi imamo klasičnu rok trio konstrukciju grupe, ali u kojoj nema gitare, a postoji hevy tambura. Specifično je, a zapravo je stvar vrlo jednostavna. Rok trio kod nas ne postoji već jako dugo vremena i to je rupa koju smo mi popunili“ smatra Borna Maksan, bubnjar grupe i dodaje kako je sretan jer snimaju albume koji se slušaju kao celine i kako nisu podlegli pritiscima današnjice u kojima se izbacuju besumučno singlovi za singlovima, da bi na kraju albumi postali samo kompilacije istih.

„Interesantno je kako pop kultura figurira po cikličnom principu. Sad smo u fazi po pitanju plasiranja proizvoda na tržište tamo negde gde smo bili na kraju 50-ih, kad su albumi bili kompilacija singlova jer se smatralo da publika nema taj raspon pažnje i da može doživeti neku dužu formu. Biće zanimljivo posmatrati šta će se desiti u narednih 10 godina sa pop kulturom“ nastavio je na ovu priču Beslać, klavijaturista benda.

„Na kraju, najbitnije je da mi sviramo“ zaključuje Živković, “ i to ne samo u Beogradu, Zagrebu, ili u još par većih gradova, već svuda. Idemo od mesta do mesta i tako stvaramo novu publiku. Nema prečice. To je jedini put. Napravili smo čvrst temelj i očekuju nas nove rok avanture“.

Zavidim vam svima koji ćete tek sad nakon ovog zasluženog hajpa koji su momci dobili, uploviti u mračne rok vode grupe Nemeček, iz koje ćete izaći kao drugačiji i bolji ljudi. Kao što već napisah jednom prilikom za naš list, velika ploča za ova mala nebitna vremena.