INTERVJU Biljana Đurović: Prihvatila sam strmi profesionalni put, takav kakav jeste, kao i teret prezimena koje nosim

Ovo prestižno priznanje osvojila je u konkurenciji glumaca iz Holandije, BiH, Albanije, Severne Makedonije…, ulogom u svom autorskom projektu “Šekspirove poetske rukoveti”, a zanimljivo je da je nagradu „Glumac Evrope“ dobila i 2016, za izvođenje lika legendarne slikarke Nadežde Petrović u istoimenoj monodrami.

U razgovoru za Danas Biljana Đurović, koja je i redovna profesorka na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, govori o tome koliko nagrade definišu karijeru glumca, da li i ona na neki način možda deli umetničku „sudbinu“ svog supruga, reditelja Božidara Đurovića, koji je zbog građanskog političkog angažmana „zabranjen“ u Narodnom pozorištu u Beogradu – već 13 sezona nije dobio nijednu režiju, iako je tu stalno zaposlen.

Kako doživljavate priznanje koje nosi ime takvog barda kao što je Meto Jovanovski, u kom smislu za vas možda ima poseban značaj?

– Svako priznanje je jedna vrsta potvrde da ste na dobrom putu, da je vaša umetnička estetika prepoznata. Ali kada započinjete jedan niz, ispod imena takvog umetnika i čoveka kakav je bio Meto Jovanovski, onda se osećanja prožimaju. S jedne strane, vratila mi se slika iz studentskih dana kada sam u Novom Sadu 1996. prvi put gledala tog glumačkog maga na pozorišnim daskama. Emocionalno pamćenje je neizbrisivo. Pamtim taj izraz i glumačku snagu koju sam doživela u liku njegovog Porfirija u predstavi „Zločin i kazna“. Pamtim i tu zapitanost, nakon predstave, kako se do takve virtuoznosti stiže… Korak pre ovogodišnjeg priznanja, bila je i njegova odluka, kao predsednika žirija na ovom festivalu, da ponesem nagradu „Glumac Evrope 2016“ za lik Nadežde Petrović. Nakon predstave, kada sam stigla u hotel, Meto je prekinuo večeru i započeo aplauz. Bila sam zbunjena tim priznanjem. A danas prepoznajem da sam nagradu „Meto Jovanovski“, zapravo dobila još za njegovog života.

Koliko nagrade definišu ili ne definišu karijeru glumca, i šta je za vas lično tu najvažnije?

– Nagrade su izuzetno važne na početku. Kada se još tražite. Umetnik je biće koje se stalno preispituje, i te prve nagrade vam daju osećaj sigurnosti. Ali, za dalji put nemaju presudan značaj. Nisu garancija da vas čeka bilo kakva uloga. Glumac svakim izlaskom na scenu, svakom reprizom predstave mora iznova da se dokazuje, i svakom replikom, rečenicom, stihom… da se bori za opstanak. Za mene opstanak ne znače nagrade, opstanak je kad siđeš sa scene zadovoljan onim što si dao publici, i kada publika to prepozna, oseti, kada dopreš do njenog srca, kada se stvori sinergija između njih i vas. Ili, konkretan primer mog nedavnog ličnog doživljaja – kada upoznaš čoveka koji se sa rukovodećeg mesta, iz prestonice, povukao na planinu gde spravlja meleme, a onda jedne večeri sišao u malo mesto da vidi i čuje, oseti interpretaciju glumice koju pamti po nekim lepim i mudrim mislima raznih pisaca koje je ko zna kad i gde izgovarala.

Poznati ste kao dramska glumica malo neobične umetničke „sudbine“ – ne mimoilaze vas nagrade, ali vas mimoilaze uloge u našim pozorištima. Za lik Nadežde Petrović osvojili ste i Zlatnog viteza u Moskvi, nagrade na Međunarodnom festivalu u Sarajevu, festivalu Nove evropske teatarske akcije NETA u Bugarskoj, ALBAMONO u Korči.., a ulogom u „Beračima snova“ postali ste prva laureatkinja Nagrade „Milan Gutović“. Zbog čega ova priznanja nisu dovoljna „preporuka“ da, recimo, igrate u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, ili Beogradskog dramskog…?

– Kao mladoj glumici želja mi je bila da se zaposlim u Narodnom pozorištu. Da igram u delima klasika i dobre savremene literature. I igrala
sam tu u nekoliko predstava u režiji Vide Ognjenović, „uskakala“ sam i u „Vesele žene vindzorske“ Jiržija Mencla. Bilo je to doba kada je oskarovac došao iz Praga radi obnove predstave. Zvezdara teatar doživljavam veoma intimno. Osećam se dobro u toj kući i na njenim daskama, što govori da ljudi kojima ste tamo okruženi čine to osećanje, naravno, zajedno sa publikom koja vas nagrađuje aplauzima. U tom pozorištu sam ostvarila nekoliko uloga, i duže od decenije igrala u predstavi „Večera budala“ sa Lanetom Gutovićem u glavnoj ulozi, da bih za ulogu Ivanke u predstavi „Berači snova“ Zvezadara teatra, prva ponela nagradu koja nosi Lanetovo ime.

Ta nagrada mi je bol zbog preranog i iznenadnog odlaska prijatelja, i radost što sam komičnim elementima stigla do tog priznanja. Ali, umetnička estetika, različite društvene okolnosti, kulturna politika, teret prezimena koje nosim i čitav spektar razloga koji se pojavljuju, uključujući i moju prirodu nenametljitvosti, drže me podalje od centara umetničkih zbivanja. I to je put koji sam prihvatila takvim kakav jeste – strm, ali je moj.

Nagradu „Actor Of Europe – Meto Jovanovski“ osvojili ste ulogom u vašem autorskom projektu “Šekspirove poetske rukoveti”, koji je sačinjen od Šekspirovih soneta u prepevu Stevana Raičkovića. Kako ste izveli ovaj poetski teatar?

– Dugo sam imala želju da uobličim Šekspirove sonete u jedan scenski izraz, ali uvek nedostaje vremena, motivacije…Onda me oni iznova „okupiraju“ kada ih obrađujem sa novom klasom studenata, i u tom previranju od par godina stigao je poziv osnivača festivala Actor of Europe, izuzetnog pisca Jordana Plevneša koji je i gostujući profesor na mnogim svetskim univerzitetima, da opet budem njihov gost. Krenula sam u odabir trideset Šekspirovih soneta, iako se oni dele na dve celine, posvećene Mladiću i Crnoj Dami, trudila sam se da napravim izbor onih koji progovaraju o večnim temama, najviše o ljubavi, ali i o vremenu, prolaznosti ili smrti.

Dvojstvo pesničkih genija Viljema Šekspira i Stevana Raičkovića vode vas kroz veoma komleksne i emocionalne potrese, ali i kroz duboko filosofska pitanja na temu života i smrti. Ovaj projekat nema klasičnu dramaturšku nit, od ekspozicije, zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta, ali postoje prolog i epilog kojima uvodim publiku u sadržaj i šaljem im poruku. Ono između prologa i epiloga je, zapravo, moja uloga „protočnika“ između Šekspirovog Kosmosa i Čoveka. Kad tome dodamo izbor muzike Zorana Jerkovića, od kompozicija Šekspirovog savremenika Džona Daulenda, onda se ovaj poetsko scenski prikaz sam imenuje – Šekspirovim sonetnim rukovetima.

Za monodramu o legendarnoj slikarki sami ste adaptirala tekst na osnovu autentičnih Nadeždinih pisama, izbora poezije Rastka Petrovića i Ljubomira Simovića…Nedavno ste dramatizovali biografiju Alekse Šantića iz različitih pisanih izvora u poetsko-scenski prikaz “Čajanka u pet”… Da li se odlučujete za autorske „delatnosti“ upravo zato što ste u glumačkoj profesiji i dalje „slobodan strelac“?

– Gluma nije profesija, to je poziv ili priziv da se predate u ruke boginji Taliji, ali glumačka sudbina je i u čekanju da budete izabrani. A da ne bih čekala, krenula sam u jedan po jedan projekat, što individualni, što sa studentima. Najčešće se u odabiru tema vezujem za jubileje – razne godišnjice znamenitih ličnosti. A neretko samo delo i ličnosti, bez ikakvog znamenitog datuma, zavređuju da im se posvetite. Jednom Njegošu ili najmudrijoj Srpkinji Isidori Sekulić ne treba nikakav jubilej da bih se uhvatila u koštac sa kosmosom u njihovim bićima i da bih prilagodila studentima njihova dela i žitija, namučila ih da prelome Njegošev stih ili iznijansiraju kompleksnu rečenicu Isidorinu, što i jeste jedan od zadataka nastavnika Scenskog govora.

Tako sam i sa studentima FSU u Beogradu i Akademije umjetnosti u Banjoj Luci radila poetsko scenske prikaze „Oda cetinjskome pustinjaku“, dramaturški slažući odlomke iz njegovih dela uz Isidorina zapažanja prožeta „dubokom odanošću“. Pravila sam poetski teatar i od stihova Vaska Pope, ili, u jednom trenutku posmatarajući pet devojaka na master studijama i razmišljajući kako da sublimiram u jedan zadatak sve govorne veštine savladane tokom osnovnih studija, došla sam na ideju da im sastavim pet dužih monologa pod nazivom „Perom znamenitih srpkinja“. Od Milice Stojadinović Srpkinje, preko Isidore Sekulić, Anice Savić Rebac, Milene Pavlović Barili i Desanke Maksimović. Kroz takve projekte mlade ljude ne učite samo zanatskim veštinama, već ih i edukujete, prenosite im snagu i veličinu tih ljudi, hrabrite ih da istraju govoreći im o njihovim, najčešće stradalnim životima, i nadasve, darujete to isto publici uz jednu lepu emociju posle koje se osećaju uzvišenije i dostojanstvenije.

Jedan stepenik više

Poznati ste i po tome što vaši studenti osvajaju nagrade ili su u glumačkim ekipama nagrađivanih filmova i predstava. Koliko vam je važan taj deo karijere?

– Izuzetno. Posvećenost i iskustvo, a nadasve ljubav i želja da im prenesem koliko je u mojoj moći i kolike su mi snage, a dešava se da dođem i „ranjena“ na čas od svega strašnog što živimo i da to ne prikrivam, stvaraju uzajamno poverenje i omogućuju mi da doprem do tih mladih ljudi. Oni nepogrešivo razlikuju istinu od neistine. Uostalom, kao i publika koja ili veruje, ili ne veruje nekome ili nečemu sa scene. U antičkoj literaturi, kod Šekspira, u različitim filosofsko-teološkim spisima, u dobroj poeziji – sve je napisano. Sve je rečeno. I kad ih osposobite da budu što samostalniji u radu, onda posle studija uživate u plodovima njihovog uspeha, jer znate da ste bili makar jedan stepenik koji im je pomogao da se uspnu više.