INTERVJU Boris Isaković: Prljavština koju živimo odvraća nam pogled od normalnosti

Kako je ocenio žiri, „Isaković lakoćom, šarmom i velikom glumačkom snagom postiže satirični odmak koji se gotovo ne može vidjeti, ali ga se snažno osjeća. Boris odmjereno i pametno bira sredstva koja vode do stravičnog dojma da je Dinko Horvat živa osoba“.

Zbog snimanja novog filma „Zvečarke“ u Beogradu, jedan od naših najvažnijih pozorišnih i filmskih glumaca i u regionu, čiju karijeru poslednjih godina obeležavaju značajne uloge i visoka priznanja, nije bio prisutan na ceremoniji uručenja nagrada, ali je već na premijernoj projekciji filma „Svemu dođe kraj“ kojim je otvorena 71. Pula, mogao da oseti šta je uradio – njegov poklon prepuno gledalište Arene ispratilo je burnim ovacijama.

Razgovor za Danas sa Isakovićem napravljen je nekoliko minuta nakon toga, dok su Grlić i ekipa još primali čestitke, a i on sam je bio uzbuđen, iz više razloga:

– Ne znam tačno koji mi je ovo film u Puli, nisam mnogo snimao u doba kad je Pula bila Pula. A u novije vreme, mislim da su ovde bili „Muškarci ne plaču“ Alena Drljevića, i prošle godine „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić. Ove godine u Puli je „Lost Country“ Vladimira Perišića, gde takođe igram, a „Svemu dođe kraj“ mi je prvo poklanjanje u Areni, i bilo je lepo – kaže Isaković.

Dinko Horvat čiji je lik bravurozno ostvario je moćni zagrebački „biznismen“, preduzetnik duboko uronjen u sistem i u vlast, koji je svojim kriminalnim privatizacijama firmi stotine radnika ostavio bez hleba, ubica koji je zaštićen od tužilaštva i policije, jer, kako kaže u filmu, “kad kupiš pet sudija, šesti je džabe”. I mada glavne junake u Grlićevom filmu igraju Živko Anočić i Jelena Đokić, Boris Isaković je uspeo, kako je moglo da se čuje odmah nakon premijere, da i njegov Horvat bude jedan od glavnih likova.

Kako ste doživeli film „Svemu dođe kraj“ i saradnju s Rajkom Grlićem, a sada i prvu Zlatnu Arenu u karijeri?

– Jako mi je drago što se dogodila, zato što je, nekako imam utisak, lako moglo da se dogodi da se s Rajkom mimoiđem, da nemam susret s takvim rediteljem i čovekom kao što je on. Divno mi je što sam Rajka uopšte upoznao, imali smo prilike za to tokom snimanja i razgovora, družili smo se dosta. Mislim da je i njemu to prijalo i baš sam sretan. Teško je danas, i sve je teže i teže, naći ljude s kojima možete da razmenite nešto što vam se čini smisleno i iskreno. Sada je stigla i Zlatna Arena, jako me je obradovala, pogotovo zato što je došla kao plod prvog susreta i rada s Rajkom Grlićem, na filmu „Svemu dođe kraj“, za koji je izjavljivao da mu je zadnji i da više neće snimati. Ni slutio nisam o nagradi, zato se sad možda još više radujem.

Producenti su iz marketinških razloga, kako je objasnio Grlić, žanrovski odredili film kao ljubavni triler, međutim, iako tu, naravno, ima ljubavne priče sa puno strasti, nekako je dominantan utisak težine i socijalno – političke drama. Kakav je vaš utisak?

– Veoma je surova ta drama u svojoj preciznosti, ili precizna u svojoj surovosti. A kod nas, u ovim našim društvima, to što živimo je već toliko ogoljeno, tako da Rajko i pisac Ante Tomić, s kojim je zajedno pisao scenario, nisu imali „dlake na jeziku“. U „Svemu dođe kraj“ apsolutno je razotkriveno gde se mi danas nalazimo, čini mi se da u tome leži i njihova hrabrost. Naravno, scenario je nastao po motivima Krležing dela „Na rubu pameti“, moram priznati da ga ranje nisam pročitao, i bilo je veliko umeće da to što je kod Krleže već prepoznato, a taj roman je iz davne 1938, staviti u društveni kontekst onoga što se nama zbiva, upravo zato što je sav taj haos toliko ogoljen. Postoje društvene maske, ali kao da se više niko ni ne trudi da ih nosi, jer su ti ljudi već toliko moćni i zaštićeni da više ne moraju ni da se kriju.

„Svemu dođe kraj“ razotkriva upravo ono što je zastrašujuće – kriminalni ljudi poput Dinka Horvata postali su legalne pojave, društvo ih tretira kao uspešne, ugledne, uticajne, važne za državu…Jesmo li mi sami najodgovornii za to?

– Voleo bih da progovorim o tome kao što je Rajko svojim filmskim jezikom to sve vrlo jednostavno rekao, da ono što živimo prosto više ne traži nikakvo objašnjenje. Ali lično, osećam se kao trkač, kao da stalno trčim u krug i isto govorim, i uopšte ne razumem kad ćemo više isplivati iz svega toga, kad ćemo prestati da pričamo o tome, a suštinski se ništa ne menja. „Svemu dođe kraj“ jeste priča o ljudima koji se ne mire sa stvarnošću, bez obzira na posledice – tu advokat Maks Pinter, koji je čovek iz sistema, i zahvaljujući kome Dinko Horvat ne odgovara ni za šta, ustaje protiv njega.

U našoj realnosti nema takvih koji su unutar sistema i učesnici tih „igara“, a koji će odustati od ličnih interesa i udobnosti života. Ali zato mi stalno govorimo o tome koliko je strašno i nepodnošljivo ovo što živimo, i stalno samo to. Ja prosto više nemam komentara, jer sve ovo mnogo dugo traje, osećam da je već izlišno pričati, jer to nema uticaja. Svi mi zajedno, koji na taj način, nekim angažmanom pokušavamo nešto da promenimo, vidimo da naš trud ide u vetar.

Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Dinka Horvata?

– Dinko Horvat je svuda oko nas, može da se smesti u Beograd, i u svim ovim našim novonastalim državama. Suština svega je da mi više ne možemo ni sami sebe da vidimo, a kamoli druge. Ovi koji vode naša društva to dobro znaju, slepilo većine ljudi se već bezbroj puta dokazalo na delu, i onda je lako da za svoje ciljeve koriste sve prilike. Koriste, naravno, i strah, i razna lažna obećanja, i ucene, i čitav arsenal protiv nas. Ali, ono što mene najviše boli i za čim osećam potrebu ogromnu, i u smislu umetničkom, glumačkom, to je da prestanemo da se bavimo takvim pričama. Ceo svet se kuva u takvom loncu koji je po mom osećanju blizu eksplozijie, a mi ne prestajemo da govorimo, i ne vidimo suštinu.

Nemamo vremena, ne bavimo se ljudima više na pravi način, nema tog pogleda. Na nekim mestima, naravno, ima, kao kad smo radili ovaj film sa Rajkom. To je ono što želim, dosta mi je ljudske prljavštine koja toliko odvraća pogled od lepote. Prestali smo da uživamo u lepoti nekog umetničkog dela, u lepoti nekog drugog čoveka, u lepoti jednostavnih stvari koje život nosi. To me istinski pogađa, posebno što sam se naigrao upravo tih teških likova u nekim tragičnim filmskim pričama.

Da li je snimanje surovo kritičnog filma o društvu u kojem živimo, kakav je Grlić snimio o Hrvatskoj, za naše reditelje ovde, kako pokazuju konkursi Filmskog centra Srbije, sve više apsolutno nemoguća misija?

– Osim ovakvog filma kao što je „Svemu dođe kraj“, ne vidim nešto drugo što bi ljude pokrenulo na razmišljanje, na pravu akciju, i jako je dobro što postoji. Grlić je hrabar, radnja filma, bez obzira koliko prepoznajemo njegove junake svuda oko nas, ipak se dešava u Hrvatskoj  – on tu pominje i HDZ, i rat devedesetih u kojem je svako ko je bio blizak vlasti „otimao šta je stigao“, i verujem da ovakav film u trenutnoj situaciji u Srbiji verovatno ne bi mogao da se snim. A evo u Hrvatskoj ipak može. Kao što bi trebalo da je sve slobodno, svaki umetnički izražaj, razmišljanje, tako i čitanje stvarnosti mora da bude oslobođeno bilo kakakvih pritisaka, jer umetnik mora da bude slobodan.

Ovde se to na Pulskom festivalu oseća – da jedan toliko značajan reditelj kao što je Grlić progovori o stvarima u svojoj zemlji o kojima je važno da se govori. U situaciji u kojoj se mi sada nalazimo, mislim da bi teško bilo moguće da film koji tako surovo i precizno govori o našoj stvarnosti, kao što to čini „Svemu dođe kraj“, ako bi uopšte i bio snimljen, doživi premijeru na najvažnijem državnom festivalu. Kod nas se dešava sve suprotno – finansiraju se samo „drugačija“ viđenja našeg sveta i društva.

Iz Pule ste otišli pravo na snimanje filma „Zvečarke“ redtelja Nikole Ljuce. Možete li nešto da kažete o toj ulozi?

– Ne mogu još da pričam o tome, a to je scenario na kojem je Ljuca jako dugo radio, i jako dugo pokušavao da prikupi novac za snimanje. To je tema koju Ljuca na sličan način tretira poput Grlića, preuzeta iz predstave „Novo doba“ koju je reditelj Dino Mustafić radio u Bitef teatru, po savremenom tekstu dramaturga Vuka Boškovića, rađenog po motivima knjige eseja „Radnici i seljaci“ Viktora Ivančića, u kojoj sam i ja igrao. Scenario „Zvečarke“ Ljuca je napisao zajedno s Vukom Boškovićem i Stašom Bajac, i sada smo u tome.

Družina neosporivih velikana

Jesu li velikani poput Rajka Grlića, a i oni koje je on pominjao na otvaranju festivala u Areni – Saša Petrovioć, Žika Pavlović, Makavejev…, , dobili mesto u ovdašnjoj kulturi koje su zaslužili?

– Oni imaju veliku važnost, i mislim da to niko ne može da im oduzme. Za mene je bilo impresivno kada je Rajko Grlić izašao na scenu Arene i pomenuo sva ta imena, vidimo da je to jedna družina velikana, izuzetnih filmskih stvaralaca i ljudi koja će zauvek ostati upamćena. Još kad su krenuli inserti iz Rajkovih filmova, pošto je na 71. Puli simbolično obeleženo pedeset godina od njegovog prvog filma „Kud puklo da puklo“ s kojim je bio u Areni, i da sada, posle pola veka opet ima premijeru, to meni govori da su svi oni ušli u filmsku i kulturnu istoriju.