INTERVJU Boris Isaković: Osušenost do koje nas dovodi polarizacija je neverovatna, ne želim da na nju pristanem

Pozorište jeste jedna od poslednjih oaza slobode, ljudskosti i istine u ovo naše doba, s tim što bih to sada morao da izgovaram s određenom rezervom. Jer, nažalost, moj utisak je da je i pozorište popustilo pred najezdom svega što je došlo. Sećam se da je čak i u vreme devedesetih godina režima Slobodana Miloševića pozorište bilo ono što istinski jeste. Sada, međutim, nisam siguran u to, mislim da je pokleklo, što je prilična tragedija. Naravno, ima u pozorištu još uvek jako plemenitih stvari koje se dešavaju, ali u velikoj meri ono danas jeste diktat ovog potrošačkog, konzumerskog mentaliteta, i prosto se vrši pritisak na sve pozorišne kuće da se proizvode sadržaji koji po meni nemaju dovoljnu dubinu koju bi teatar morao da ima. Ali, moja vera je zauvek da samo lepota može da spasi ovaj naš svet, zato i pravim izbore u kojima pronalazim šansu da, uprkos svemu, govorim o lepoti – kaže za Danas Boris Isaković.

Da li vas je Dobričin prsten u nekom smislu možda iznenadio? 

– Pomalo mi je zastrašujuće zvučalo kad su mi rekli da sam dobio Dobričin prsten, jer je to ipak nagrada za životno delo. Imam pedeset šest godina, i kao da sam se spremao da bar još toliko živim i radim, pa sam se iznenadio. Ne znam koliko je recimo Petar Kralj imao godina kad je dobio ovu  nagradu, ili Zoran Radmilović, ali u svakom slučaju jeste priznanje koje na određen način čoveka vraća u prošlost, a ja ne volim da gledam unazad. Ipak sam se profesionalno malo osvrnuo, i shvatio sam da je zaista mnogo godina prošlo, trideset od kada sam izašao iz klase profesora Bore Draškovića, pa krenuo kod Ljubiše Ristića, pa su počele da se nižu uloge, one značajne, velike. Ričard Treći, recimo, koga smo igrali i na Bitefu. Odmah po završetku akademije obeležila me je još jedna uloga, u filmu „Vukovar jedna priča“ mog profesora Draškovića. Taj film je uticao na mene na sasvim drugačiji način, snimali smo u potpuno razrušenom gradu neposredno posle rata. Tu su i „Bure baruta“ u režiji Slobodana Unkovskog, u Novom Sadu „Murlin Mulro“, režirao je Rale Milenković, „Glembajevi“ Egona Savina, „Leons i Lena“ Dejana Mijača, za tu ulogu prvi put sam dobio nagradu „Miloš Žutić“ i ona je bila pravo mijačevsko pozorište. Posle toga moj put svakako je obeležio susret s rediteljem Tomijem Janežičem, radili smo „Šopaloviće“, „Šuma blista“, „Galeb“, i danas imam utisak da su te predstave bile ispred svog vremena, a pozorišna javnost ih, čini mi se, nije prihvatila na pravi način. Mislim da smo utirali put drugačijem, za mene lično vrlo uzbudljivom pozorištu.

Kako danas doživljavate pozorište, da li je ono i dalje jedna od poslednjih oaza slobode, ljudskosti i istine?      

– Jeste, s tim što bih to sada morao da izgovaram s određenom rezervom. Jer, nažalost, moj utisak je da i pozorište popustilo pred najezdom svega što je došlo. Sećam se da je čak i u vreme devedesetih godina režima  Slobodana Miloševića pozorište bilo ono što istinski jeste. Sada, međutim, nisam siguran u to, mislim da je pokleklo, što je prilična tragedija. Naravno, ima u pozorištu još uvek jako plemenitih stvari koje se dešavaju, ali u velikoj meri ono danas jeste diktat ovog potrošačkog, konzumerskog mentaliteta, i prosto se vrši pritisak na sve pozorišne kuće da se proizvode sadržaji koji, po meni, nemaju dovoljnu dubinu koju bi teatar morao da ima.

Gledamo vas na sceni Jugoslovenskog dramskog, u sjajnoj predstavi „Zašto je poludeo gospodin R.“, u režiji Boba Jelčića, koja je nedavno izvedena 50, jubilarni put. Nastala je po kultnom Fasbinderovom filmu, i govori upravo o onome što danas živimo, o malom čoveku u raljama kapitalizma, antijunaku koji pokušava da se odupre tome, ali čiji su napori apsurdni, jer nema širu podršku u tome. Jesmo li mi pasivni saučesnici naše nesreće?    

– Mislim da nikada ne postoji samo jedan uzrok, iako bi, naravno, vlast uvek morala da bude podložna kritici i da se kritikuje. Ali, s druge strane, stoji ona teza „da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“. Ne znam da li se to više odnosi na nas i ovo naše područje, ali mislim da smo potpuno nesnađeni u tom kapitalizmu i konzumerizmu, i potpuno zbunjeni i izbezumljeni. Ružno je samo što se ova činjenica koristi da bi se manipulisalo ljudima, jer negativan stav ubrzava proces propadanja, i to je razlog zašto nam je nada potrebna. Sećam se da realno nije bilo mnogo bolje kad se inđić pojavio, ali svima nam se činilo kao da smo izronili iz mraka, kao da nam je napokon velika svetlost stigla, što govori o tome koliko je važna nada. I inđić zaista jeste bio nada velika, ali to suštinsko građansko što je on doneo i zastupao, nažalost, nikada nije uspelo da se na taj način ovde zapati. I onda nas je sve ovo što je stiglo smlavilo, upravo taj konzumerizam koji je zapad odavno savladao, i navikao da unutar njega neguje i neke prave vrednosti. Kao narod koji po površini gleda, mi smo prilično činili da je svaka vertikala ovde izgubljena. Sada smo u potpunoj horizontali, tako nekako mislim. I mislim da je i pozorište bez jasno postavljene vertikale izgubljeno, jer je ona njegov osnov. Kad etika nestane u pozorištu, nestaje i pozorište.

Ali, u devedesetim godinama koje pominjete, gotovo svaki važniji umetnik i intelektualac javno je bio protiv tog režima i na uličnim protestima. Gde je danas naša intelektualna elita? 

– Danas, ni s jedne ni s druge strane nema intelektualnih veličina koje su toliko društveno angažovane i sposobne da nešto ovde bolje učine. Ne postoje. Možemo mi da priželjkujemo da deo opozicije sada nešto uradi, ušla je napokon u parlament, i vidimo da se ništa specijalno ne dešava. Mislim da smo generalno svi u toj poziciji.

Da li generalno i svi imamo odgovornosti što je ovaj režim pustio toliko korenje?              

– To korenje je bilo za očekivati. Kad je ova vlast uspostavljena, ja sam na određen način slutio šta će se dogoditi, nisam se nadao da će biti nešto drugačije, poznavali smo te ljude. Ali, tokom ovih godina samo sam naučio da budem manje ogorčen, jer se to ogorčenje direktno odražava na moj život. U tom smislu sam se možda i sakrio u svoju profesiju, i samo ponekad pravim izlete u javnost da sa nekim porazgovaram, kao što je i ovaj intervju za vaš list, koliko je uopšte više moguće o onome što se dešava ozbiljno razgovarati. I to je to. Pokušavam da radim ono što umem i volim, zato mi je žao to što se dešava sa pozorištem, jer znam koliku moć može da ima. Znam koliko može u nekom smislu da bude didaktičko, da nas isprovocira i natera na razmišljanje. Film takođe. Ali, šta da radite kad se od sto odsto serija koje u tom smislu možda imaju moć da neku provokaciju zadovolje, snimi samo nekoliko. Kad je izašla serija „Porodica“, nisam mogao da verujem šta se dešava. Neki su me do tada napadali zbog filma „Quo vadis, Aida?“, a onda je odjedanput „krug dvojke“ počeo da govori kako smo „Porodicu“ napravili da veličamo Miloševića. A to je ono što mi je najodvratnije u svemu – traženje samo „jedne“ ili „druge“ strane, kao da su to jedina dva pravca koja možemo da imamo u životu. Osušenost do koje nas dovodi takva polarizacija je neverovatna, i ja ne želim da na nju pristanem. Ne želim kao umetnik, jer ja imam svoju perspektivu, svoju vizuru stvari koja nije ni „tamo“, ni „ovamo“, i ne možete me uterati u tu osušenost. Umetnici moraju da ostanu nogama čvrsto na zemlji da bi, eventualno, otišli glavom u oblake.

Kako ste vi i vaša supruga Jasna Uričić doživeli i preživeli strašnu harangu režima i njihovih pristalica koja se javno obrušila na vas zbog filma „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić? 

– Primirili smo se. Isključio sam društvene mreže koje inače i ne koristim nešto preterano, a Jasni je bilo i teže u tom smislu, jer je ona morala da odrađuje taj profesionalni deo koji se tiče medija i predstavljanja filma na festivalima. Ali, pronalazili smo lepotu u tome. Znali smo da je „Quo vadis, Aida?“  dobar film. I kad znate šta je nešto i koliku vrednost ima, onda to niko ne može da vam oduzme.

„Quo vadis, Aida?“, nažalost, nije prikazan ovde, iako je Jasna za naslovnu ulogu u ovoj drami dobila nagradu Evropske filmske akademije za najbolju glumicu, iliti evropskog Oskara. O čemu nam to govori?    

– Ali, ko ovde zna da je dobila evropskog Oskara? Mislim, znaju neki šta znači ta nagrada, ali se prave blesavi. Bez obzira na taj ignorantski stav, Jasna je doživela svoju satisfakciju, i ta nagrada, kad se sve sabere, zaista jeste za veliko slavlje. Jer, nije se desilo u istoriji našeg glumišta da je neko nagrađen priznanjem koje je ona dobila.

Kako ste kao čovek doživeli ulogu Ratka Mladića, s obzirom da znamo kontekst Srebrenice i tih događaja? 

– Tu ulogu sam s priličnom distancom uradio, ne posvećujući se liku i delu tog čoveka. Takav je zadatak bio, imao sam sreću sa scenarijem da nisam morao da ulazim dublje u njegovu ličnost. Moje scene su bile konkretne situacije u kojima se dešavala radnja, i moj zadatak je bio da nešto što je dokumentarni snimak transponujem u igranu formu. I to sam obavio uopšte se ne zapitkujući  mnogo dalje od toga, što je u ovom filmu funkcionisalo, i hvala bogu da je tako bilo. Svaki drugi pristup bi tražio ono što se od nas glumaca uvek traži – mi nikad ne smemo da osuđujemo likove koje igramo, i u svaki treba da uđemo apsolutno sa verom. Tome nas je i Čehov naučio u njegovim dramama – da smo svi mi sastavljeni iz tamne i svetle strane, i da moramo čak i najtamnijoj ličnosti, u nekom umetničkom delu koje stvaramo, da pustimo trag svetlosti, da nađemo tu njegovu ranjivost koja je dovela do toga da on postane takav kakav jeste. Ovo znam iz velikog iskustva, jer sam se bavio i Ričardom Trećim, i Magbetom, i svim Šekspirovim najmračnijim likovima, ali uvek tu postoji zrno na koje vi možete da se oslonite. Ne znam da li glumac mora da brani svaki lik koji igra, pre bih rekao da mora da ima razumevanje za čoveka. I ono što je najvažnije za pozorište, i ja uvek služim tome, jeste ljudska ranjivost. Kad vi to istražujete, morate da ispitate i da otvorite sopstvene ranjivosti, i za ovih trideset godina zaista sam se naotvarao sopstvenih rana unedogled, čega bi se neko verovatno stideo. Ali, vi strahovito osnažujete sopstvenu ličnost time što ste spremni da ponudite svoje rane na uvid prvo sebi, pa onda i drugima.

Jedan od regionalnih festivalskih događaja ovog leta bila je premijera filma „Praznik rada“ sarajevskog reditelja Pjera Žalice, koja govori upravo o tome da nam je dosta podela i mržnje. Koliko je danas ljudi na ovom prostoru koji su spremni da pokopaju prošlost i krenu iz početka? 

– Postoji replika u ovom filmu koju izgovara glumac Ermin Bravo: „Ma jebote suživot, kad ćemo početi da živimo?“ Lično, imam potpuno drugačiji pogled na ovu temu i sopstveno iskustvo – odmah posle bombardovanja 1999, Jasna i ja smo seli u auto i otišli u Istru, gde smo i kao deca odlazili, i pitam se da li sam dobar sagovornik za priču o mržnji, jer smo mi na ovom prostoru otvarali zajednički život, i još uvek ga otvaramo i sa našim studentima. Bili su nedavno u Sarajevu, na festivalu Harisa Pašovića, igrali smo predstavu „Tri zime“, koja je fantastična. Mi stalno radimo po regionu, naše su kolege potpuno otvorene, i nisu u pitanju samo glumci već čitave ekipe koje rade u pozorištu, na filmu. Zaista smo u jednom okruženju jugoslovenskom, i teško je nama to jugoslovenstvo iščupati. Bojim se da većina ljudi u regionu ne deli takav osećaj i nemam iluziju o tome, i možda bi zajednički kulturni prostor, koji ovde još jedino zaista postoji, trebalo bolje označiti i istaknuti to zajedništvo. Jer mi se volimo, mi smo jedna ogromna umetnička familija, gde god da smo, ne samo ovde u regionu. Tako me je i glumica Ema Tompson sačekala u Londonu, poželela mi je dobrodošlicu sa raširenim rukama i zagrljajem, a prvi put smo se tada upoznali. I to je božanstveni deo ovog posla – snimao sam s njom romantičnu komediju „Poslednji Božić“, po scenariju koji je ona napisala, i osećao sam se divno. Zahvalan sam svojoj profesiji na tome, jer bih u ovom vremenu verovatno bio pun ogorčenosti, a bez dobrih ljudi ne bih mogao da imam ni veru u ovo što radim. Ljudi su najvažniji, pa u tom smislu shvatam i Dobričin prsten – ta nagrada mi je stigla zahvaljujući saradnji s nekim dobrim ljudima koji su mi poveravali neke važne uloge.

Da li i danas verujete da lepota može da spasi ovaj naš svet? 

– To je zauvek moja vera, zato i pravim izbore u kojima pronalazim šansu da, uprkos svemu, govorim o lepoti. Takav je i komad „Čudo u Šarganu“ u režiji Jagoša Markovića koji takođe igram u Jugoslovenskom dramskom, i „Gospodin R.“ koji ima jasnu poruku. Ta predstava mi ostavlja ogroman prostor da ništa ne glumim, dopušta mi da samo budem u prisustvu tih ljudi u publici –   da delimo jedno razmišljanje šta se ovo nama sada dešava, i da svi zajedno, ja na sceni, a oni u gledalištu, sa tom mišlju izađemo iz pozorišta. Za mene je to dovoljno. Jer, sve promene koje se dešavaju počinju u čoveku, nemaju gde drugde.

Za nama je jedna globalno teška godina. Sa kakvim osećanjem gledate u ovu narednu, 2023?     

– Ja sam počeo da živim samo sadašnji trenutak, a neke uloge su me naterale da idem u prošlost koja mi se vrlo brzo smučila, dve-tri godine sam se vraćao u doba devedesetih i ne želim u tome da budem. Ne volim da idem ni u budućnost preterano. Jasna i ja smo u godinama kada možemo da kažemo da smo zadovoljni ovim što imamo, i najviše volim ovaj period od septembra do kraja decembra kad imam rasporede gde i kada treba da se pojavim. I ja ih poštujem, idem na snimanja, između toga imam i neko slobodno vreme, i trudim se da ne gledam mnogo unapred. Bojim se da bih se mnogo uplašio zbog toga šta će to biti sa nama, a takve misli samo vode u bolest, pa sam tu stavio ogradu. Živim u ovom trenutku, a to je i osnovni zadatak pozorišta – da sve što je na sceni bude sada i ovde. Trudim se da to primenjujem i u životu.

Da li je bio uzbudljiv taj raspored od septembra do decembra?      

– U septembru sam sa Mirjanom Karanović snimao njen rediteljski film „Majka Mara“, a sarađivao sam i sa Urošem Tomićem, koji je režirao mini-seriju „Požar“ od četiri priče, čiji je kreator Veljko Mićunović. Snimanje filma „Lost Country“ sa rediteljem Vladom Perišićem još traje, a ono čemu sam se jako radovao još od letos kad je Srdan Golubović najavio, jeste serija od šest epizoda po motivima filma „Apsolutnih sto“ iz 2001, ali koja nastaje po potpuno novom scenariju. Imao sam i izlete do Švedske, bio sam u ekipi novog filma „Famillie like ours“ reditelja Tomasa Vinterberga, koji je prošle godine osvojio Oskara za najbolji međunarodni film. Snimao sam dva dana, tu imam jednu malu ulogu, u martu ću imati još nekoliko snimajuća dana, i naravno, drago mi je što sam pozvan u ekipu novog Vinterbergovog filma.

Kad već pominjete jugoslovenstvo, da li na ovom prostoru, osim u filozofskom smislu, uopšte postoji neka leva ideja?   

–  Ne znam da li sam dovoljno pametan da odgovorim na takvo pitanje. Ali, bojim se da nema snage za leve ideje. Previše se otišlo udesno, i dobro bi bilo da pokušamo da se prvo vratimo nekom centru, pa da onda iz tog centra razmatramo šta nam je činiti. Nažalost, nije reč samo o nama, i u Evropi se odlazi previše udesno, bojim se samo da li smo mi opet naivni i pored svih iskustava koje smo imali. I u kontekstu ovog rata u Ukrajini pitam se da li samo naivno posmatramo šta se dešava, a s druge strane, pitanje je šta mi možemo da učinimo. Vreme u kojem živimo sigurno nije obećavajuće i teško je biti optimista, a kad prorade najniže strasti i strahovi, ljudi se strašno podele. Sve dok zaista ne dođe do neke katastrofe. Kad se desi velika katastrofa, onda ljudi ponovo počinju da se ujedinjuju. Ali, na ta pitanja verovatno Čomski ima dobre odgovore, a ja sam daleko od njega.

Šta je ono najdragocenije što ste dobili od svoje profesije?           

– Mislim, a to stalno ponavljam i svojim studentima, da sam trenirao uvide u sadržaj, i u tom treningu sam već trideset godina. Sada mogu vrlo brzo da proniknem u tekstove, u gotovo svaki sadržaj, da ga razumem na pravi način, i to ne samo glumački. Kad se kaže razumevanje, to nije samo ono racionalno shvatanje, nego je često i nešto što se i telom razume, što je organsko razumevanje određenih stvari, uvid u psihologiju ljudsku. Ta vrsta razumevanja postane profesionalna deformacija glumaca – ja uvek pokušavam da sagledam svakog sagovornika, i da vidim šta je iza. Jer, to što je važno i što nas možda razlikuje od drugih ljudi je upravo ono što je ovo vreme donelo, i to se dešava u strašnom obimu, da mi, zapravo, tumačimo druge ljude tako što ih osuđujemo. Bez obzira šta neko mislio, odmah smo spremni da umesto te osobe dajemo odgovor. To je nestrpljenje da se drugi čovek sagleda u celosti.